Да ли сте знали?

Артур Еванс, енглески путописац, записао је да су епске песме одржавале српску националну свест од Јадрана до Дунава.

Уредба о црквено-просветној аутономији из 1905. године је први законски акт донесен уз учешће народа у Босни и Херцеговини.

Др Ото Блау, пруски генерални конзул, документовао је средином XIX века да становници Босне који исповедају ислам нису прави Турци, већ потомци хришћанских Славена.

Велики устанак 1875–1878. у Босни и Херцеговини отворио је Источно питање европског значаја и довео до руско-турског рата 1877–1878.

Берлински конгрес 1878. године предао је Босну и Херцеговину Аустроугарској уместо да омогући уједињење са Србијом – што је Милорад Екмечић назвао „историјским насиљем“.

Тукидид је у Историји Пелопонеског рата (431–404. п.н.е.) први систематски анализирао људску природу у политици и показао да су основни мотиви страх, част и корист.

Томас Хобс је у Левијатану (1651) описао природно стање као „рат свих против свих“ где је живот човеков „усамљеничкиј, сиромашан, опасан, скотски и кратак“.

Клеон, атински демагог из 5. века п.н.е., тврдио је да „неукост с разборитошћу кориснија је него вештина с разузданошћу“ – први познати пример антиинтелектуализма у политици.

Милош Обреновић је по повратку у Србију 1858. године поздравио народ речима: „Народе, снаго моја!“ – класичан пример демагошког обраћања маси.

М. Острогорски је у књизи „Демократија и политичке странке“ (1902) показао да партијски живот почива на „сервилној послушности“ и да је партијска оданост једина врлина.

Ханс Моргентау је у књизи „Politics among Nations“ (1948) дефинисао међународну политику као „борбу за моћ“ где је моћ увек непосредни циљ.

Грађански рат у Коркири (427. п.н.е.) описан у Тукидидовој Историји показује како људска природа „потпуно надвлада законе“ када нестане јаке власти: „Отац је убијао сина, а неке су људе извлачили из храмова и испред њих их убијали“.

Херодот је у својој Историји (5. век п.н.е.) приметио да је „лакше преварити много људи него једног“ – јединог Спартанца Клеомена није било могуће преварити, док је тридесет хиљада Атињана лако заведено.

Pleonexia (πλεονεξία) је грчки појам који означава жудњу да се има више на рачун других – Чавошки је сматра неискорењивом страшћу људске природе која се у политици испољава као корупција.

Макијавелијев Владалац је први пут објављен 1532. године, пет година након ауторове смрти, а већ 1559. папски декрет га је ставио на Индекс забрањених књига.

Макијавели је 1513. године затворен и мучен због сумње да је учествовао у завери против Медичија, а управо у том периоду је написао Владаоца.

Чезаре Борђија, Макијавелијев узор новог владара, је 1502–1503. освојио Ромању и створио нову државу, али је пропао када је поверовао варљивим обећањима кардинала Ђулијана дела Ровере.

Макијавелијев главни антички узор био је Ксенофонт и његова Киропедија, а не Тит Ливије, иако се на Ливија чешће позива у Расправама.

Френсис Бекон је 1605. у делу О напредовању знања написао: „Ми смо веома захвални Макијавелију и другима који су писали о томе шта људи чине, а не о ономе шта треба да чине.“

Жан Жак Русо је 1762. у Друштвеном уговору тврдио: „Правећи се као да поучава краљеве, Макијавели је дао велике поуке народима. Макијавелијев Владалац је књига за републиканце.“

Макијавели је 21. јуна 1527, непосредно пред смрт, сањао да разговара са великим државницима у Паклу и да би радије био тамо него у Рају међу побожнима и благословенима.

Концил у Тренту је 1564. потврдио папски декрет забране Макијавелијевих дела, а Света инквизиција је прогонила његове читаоце вековима.

Макијавели је у дипломатским извештајима из 1502. описао Чезара Борђију као „врло сјајног и величанственог“ владара који „никад се не одмара нити познаје напора ни опасности“.

Камило Кавур, италијански државник 19. века, је изјавио: „Какве бисмо хуље ми били када бисмо чинили за себе оно што смо чинили за нашу земљу“ – савршена формулација државног разлога.