Да ли сте знали?

Макијавели је у писму Франческу Гвичардинију 17. маја 1521. написао: „Одавно већ не кажем оно што мислим, нити икада мислим оно што кажем, а ако ми се ипак кадикада залети нека истина, ја је скријем међу толике лажи да ју је тешко пронаћи.“

Коста Чавошки је у овој књизи први пут на српском систематски разматрао Макијавелијеву политичку филозофију у светлу његових античких извора, нарочито Ксенофонта.

Србија је у Првом светском рату изгубила 26% мобилисаних војника – највише од свих зараћених страна у оба ратна табора. Демографски губитак (погинули, радно трајно онеспособљени, нерођени) досезао је до 35% целокупне српске популације.

Никола Пашић је на првој ратној седници Владе 28. јула 1914. изјавио: „Ми рат нисмо хтели, јер смо још сувише заморени и изморени од два прошла рата 1912. и 1913. године. Али смо принуђени наметнути рат примити у одбрану народне части и државног суверенитета.“

Према немачким изворима, на простору НДХ убијено је преко 750.000 Срба између 1941. и 1945. године. Немачка јавност и њени историчари доживљавали су Хрватску као „једну огромну крстионицу и уједно џиновску кланицу“.

Између 1971. и 1981. године са Косова и Метохије иселило се 37.613 Срба (16,5% од укупне популације) и 5280 Црногораца (10,7%). Процес етничког чишћења трајао је деценијама пре НАТО агресије 1999. године.

Устав СФРЈ из 1974. године учинио је Србију једином „федерализованом“ републиком – Србија није била у могућности да одређује статус, права и дужности покрајина које су биле у њеном саставу, док су све одлуке на републичком нивоу доношене консензусом републике и покрајина.

Јосип Броз Тито је границе између успостављених југословенских република сматрао „бјелим цртама на мраморном струпу“ – што је касније олакшало распад Југославије дуж тих граница.

Размере злочина над Србима у НДХ током 1941. године биле су веће од укупних губитака зараћених страна на Источном фронту у истом временском периоду.

Српски народ је у ХХ веку три пута стварао и три пута губио државу: Краљевину Србију (изгубљена 1918. у југословенском уједињењу), Краљевину Југославију (изгубљена 1941. у Априлском рату), и СФРЈ (изгубљена 1991. у распаду).

Љубодраг Димић користи концепт „изгубљеног века“ – српски народ је „пропустио“ ХХ век у неуспелој југословенској држави, проживевши седамнаест година ратова и две трећине века под диктатурама.

Српски „либерални“ комунисти Латинка Перовић и Марко Никезић нису били жртве режима већ активни учесници репресивног апарата, што доказују стенографске белешке из 1971-1972. године.

Мирослав Крлежа је одбио да Филозофија паланке буде објављена у Загребу 1971. године, рекавши: „Не бих волео да је тамо узму и да говоре – ево, стари је одавно маркирао њихову фашистичку природу.“

Иво Андрић се вишеструко самоопредељивао као српски писац: у личној карти 1951, војној књижици 1951, антологијама и едицијама СКЗ, упркос каснијим покушајима денационализације.

Енциклопедија Југославије и Хрватска енциклопедија (НДХ) имале су исте кадрове: Мате Ујевић је учествовао у обе, док су српски интелектуалци били стрељани или прогоњени.

Први корак власти у Хрватској 1945. године био је рушење Јасеновца, што показује континуитет политике минимализовања геноцида над Србима.

Љубомир Стојановић је 1924. године заступао реалистичко српско становиште засновано на слободи избора, али је био јавно дискриминисан и проглашен „мртвим“ за југословенство.

Концепт „југосфере“ представља савремени облик обнављања титоистичког југословенства под окриљем регионалне сарадње, са истим механизмима хрватске доминације.

Макс Вебер је 1916. године рекао: „Пробни камен наше савезничке искрености је следећи – да са Србијом чинимо само оно што Аустрија и Мађарска траже.“

Књига Дух самопорицања доживела је петнаест издања упркос организованој медијској блокади и идеолошкој хајци, што сведочи о њеној резонанци у јавности.

Асиметрична симетрија је основни механизам титоизма: хрватски национализам третиран је као реактиван, српски као примарни агресор.

Идеологизована кривица не може довести до истинског осећања кривице јер то и није њен циљ – она служи управљању српским народом.

Танасије Младеновић, један од најважнијих српских комуниста, изјавио је 1989. године: „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ.“

Светозар Милетић је 1860. године формулисао либерални национализам као кохерентну политичку позицију – спој уставне слободе и српске народности.