Да ли сте знали?

Зигмар Габријел, немачки министар спољних послова, захтевао је 2017. године уклањање билборда о руско-српском пријатељству у Београду.

Бриселски споразум из 2013. године представља кључни пример политике симулакрума – национална реторика прикрива антинационалну праксу.

Александар Херцен је после револуције 1848. године закључио: „Деспотизам или социјализам – другог избора нема.“

Доситејева песма „Востани Сербије“ из 1806. године показује суштинску везу између светосавске и доситејевске традиције у њиховој националној димензији.

Париска изјава конзервативних интелектуалаца из 2017. године захтева обнову националног суверенитета и враћање достојанства заједничке политичке одговорности за будућност Европе.

Комунизам је у Србији укинуо резултате ослободилачких ратова 1912–1918. и систематски дезинтегрисао српску нацију.

Јасеновац (1941–1945) представља непрелазну границу у српско-хрватским односима – политички спој више није могућ, иако су индивидуални односи могући.

Либерална двосмисленост је трајно колебање између индивидуалних права и духа заједнице – то није слабост либерализма већ његово суштинско својство.

Секуларно свештенство (невладина интелигенција) функционише као продужена рука западних интереса, промовишући лажни универзализам.

Пасиван отпор је једина реална политика у колонијално-окупационом стању – Масариково „просветом до слободе“ наспрам младобосаначког „револуцијом до слободе“.

Корона пандемија 2020. године показала је да само држава може заштитити становништво, не наднационалне интеграције – ЕУ се највише обрукала и показала да неповратно клизи у дисфункционалност.

Операција „Олуја“ 1995. године била је геополитичка операција подржана од Запада ради расрбљавања простора и спречавања формирања пијемонтске српске државе.

Дејтонски споразум 1995. године створио је неодрживу БиХ са неконсеквентним границама које фрагментирају Републику Српску и чине је рањивом.

Самит БРИКС-а у Казању 2024. године означио је почетак краја западне хегемоније и формирање алтернативног светског поретка предвођеног Русијом, Кином и „светском већином“.

Избори у Црној Гори 2020. године покренули су етно-реверзибилни процес – спор повратак црногорства српству упркос титоистичком етно-инжењерингу и западним притисцима.

Гаврило Принцип је 15/28. јуна 1914. године потегао пиштољ не само против Аустроугарске, већ против германске геополитичке „Идеје Багдада“ и продора ка Блиском истоку.

Јевгениј Примаков је 24. марта 1999. године окренуо авион изнад Атлантика и вратио се у Москву када је сазнао за почетак НАТО агресије на СРЈ – тај „заокрет Примакова“ означио је да Русија за „шамаре“ од САД неће више окретати и други образ.

Сергеј Караганов је у програмском тексту „Доба рата“ објављеном почетком 2024. године увео термин „Светска већина“ за земље које се налазе изван доминације Запада – у просторном, демографском, ресурсном и економском смислу.

Јован Цвијић, знаменити географ и балканолог, закључио је на основу детаљних истраживања да „Балкан има евроазијске особине“, а не евроатлантске.

Титоистичко гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ било би незамисливо у данашњој ЕУ као парола „Слаба Немачка – јака ЕУ“ – то показује антисрпску природу титоистичког пројекта.

Европска политичка заједница, формирана као још једна (пара)атлантистичка организација, представља празан симулакрум без садржине, утицаја и аутономије од НАТО-а и САД.

Стојан Новаковић је 1867. објавио прво издање „Историје српске књижевности“ у којем је заступао пансрпско становиште по којем су Хрвати и Срби два племена српског народа.

Ватрослав Јагић је исте 1867. године објавио „Historiju književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga“ у којој је промовисао хрватско становиште засновано на идеји политичког народа.

Павле Поповић је 1918. објавио Југословенску књижевност у којој је укинуо српску књижевност подређујући је југословенској, конципираној на хрватским основама.