Да ли сте знали?

Никола Тесла је 1915. и 1919. године предвидео да ће се менталне слике моћи репродуковати на екрану, дефинишући идеални филм као „непрекидну игру мисли учињену видљивом“.

Славко Јовановић је 1913. године извео први фар (travelling shot) у историји филма, годину пре Пастронеа и три године пре Грифита.

Мисија „Халијард“ 1944. године била је највећа операција спасавања савезничких пилота у Другом светском рату – Југословенска војска у отаџбини спасила је преко 500 пилота, али је то деценијама прикривано.

РТС у преносу Спасовданске литије 2023. године са моштима Светог Николаја Српског није ни једном изговорио име светитеља.

Рушење Његошеве капеле на Ловћену 1972. године и изградња Мештровићевог маузолеја био је Брозов удар на српску етичку вертикалу, важан корак у стварању „црногорске нације“.

Филм „Карађорђе“ из 1911. године први је српски играни филм, настао у „златном добу“ Србије (1903–1914).

Павле Флоренски је открио обрнуту перспективу у икони – посматрач је тачка у којој се секу линије перспективе, што је даље то је веће, духовни простор избацује посматрача из себе.

Београдска школа документарног филма (Миленко Штрбац, Крсто Шканата) међународно је призната, али је у Србији готово заборављена.

Божидар Зечевић је објавио најмање 1.100 филмских критика, што га чини једним од најпродуктивнијих српских филмских критичара.

Андреј Тарковски је веровао да је филм „запечаћено време“ које редитељ само открива, не ствара, а његов последњи филм „Жртвовање“ је обрачун са Западом и повратак икони.

Никола Пашић је у Нишу 1915. године изговорио парадоксалну формулу опстанка: „Спаса нам нема, пропасти нећемо“, која изражава менталитет трпљења као принципа националног преживљавања.

Титова директива из 1944. године наредила је припадницима Народноослободилачке војске да се понашају у Србији као на непријатељској територији, што је дало упутство за почетак великог терора.

Нишка декларација из 1914. године означила је почетак југословенске странпутице – заокрет српског националног програма ка стварању заједничке државе са Хрватима и Словенцима.

Преко 900.000 Срба убијено је у Независној Држави Хрватској (1941–1945), али комунистичка власт систематски је потискивала истину о геноциду и никада није обележила масовне гробнице.

Места масовних гробница жртава комунистичког терора остала су необележена, а многа од тих места означена су погодним за игралишта и спортске терене.

Тихомир Ђорђевић је наставио Вуков посао часописом „Караџић“ (1899–1903) и систематским прикупљањем етнографске грађе о српском народном животу.

Јован Цвијић и Александар Белић подредили су науку политици, стварајући псеудонаучне аргументе за југословенство и заједнички „српскохрватски“ језик.

Меша Селимовић је 1964. године у писму Миодрагу Максимовићу написао: „Славно Србин бити, али – скупо“, изражавајући парадокс националног идентитета.

Загребачки бискуп Амброз Кузмић је 13. новембра 1700. године у извештају написао да би било боље Србе ('Влахе') 'vsze poklati nego ztaniti' – све поклати него настањивати.

Еуген Кватерник је 22. јуна 1869. у писму Миховилу Павлиновићу запретио уништењем 'накота вере' православне ако не постану Хрвати, најављујући да ће застава Хрватске вијати 'од салцбургтирол[ских] алпах до Косова и Албаније'.

Јосип Франк и бан Павао Раух су 1908. године, према сведочењу др Ивана Рибара, склопили споразум који 'је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске' у случају рата са Србијом.

Фрањо Туђман је 1989. године у Немачкој, пре него што је постао председник, изјавио да ће 'тло у Крајини постати црвено од крви' – што је забележио Дејвид Фишер, директор Института 'World Affairs' из Сан Франциска.

Стјепан Радић је у нацрту споразума са Странком права из августа 1909. написао: 'Обје су странке продахнуте хрватским државним правом, те од ње нимало не попуштају нити за вољу иначе потребне и пожељне народне слоге с оним диелом нашега народа, који се и на хрватском државном подручју с разних разлога називље србским именом.'

Младен Лорковић, министар спољних послова НДХ, изјавио је септембра 1942: 'Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба.' Потом је додао: 'Ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре – шездесет километара дуго и готово исто толико широко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште.'