Да ли сте знали?

Др Иван Пилар (псеудоним др Јуричић) је 1915. у брошури 'Свјетски рат и Хрвати' написао: 'Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа.'

Лексикографски завод ФНРЈ из Загреба је 1960. године у четвртој књизи Енциклопедије Југославије, у одредници Хрватска, објавио географску карту која приказује читаву Босну и Херцеговину до Дрине као део Хрватске.

Фра Дионизије Јуричев, шеф верског одсека при Државном равнатељству за понову НДХ, изјавио је: 'Данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година, а које смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо.'

Противсрпске демонстрације у Загребу 14. и 15. октобра 1895. године десиле су се за време посете цара Фрање Јосифа – руља је нападала српску цркву и парохијални дом због истакнутих српских застава.

Сабор Хрватске је 22. децембра 1990. године Србе у Хрватској, према новом Уставу, претворио од конститутивног народа у националну мањину – што је био сигнал за почетак етничког чишћења.

Полемика са Савићем Марковићем Штедимлијом 1932. године открива Ђиласову спремност на потпуно идеолошко преумљење и слепу послушност партијском ауторитету.

Ђилас је у чланку „Културни ниво Санџака“ (1932) први пут јавно промовисао србофобне идеологије и правашке тезе о „посрбљавању“.

Од 1937. године Ђилас систематски ради на конструкцији црногорске нације, ослањајући се на зеленашко-федералистичке и хрватске националистичке изворе (Штедимлија, Дрљевић).

У „Легенди о Његошу“ (1952) Ђилас је јавно понизио Исидору Секулић, оптужио је за сарадњу са окупатором и дискредитовао њено дело – она је након тога спалила свој рукопис о Његошу.

Ђилас је 1957. године затворском службенику рекао: „Црногорци су Срби, а ја сам Југословен“, према сведочењу Драгољуба Јовановића.

Књига о Његошу (1966), која је представљена као Ђиласово „враћање српству“, и даље је користила србофобне стереотипе и ослањала се на Дрљевићеве теорије.

Крајем осамдесетих (1989) Ђиласа су културно реафирмисали Добрица Ћосић, Матија Бећковић и Предраг Палавестра, не суочавајући се са његовим злочинима.

У октобру 1991. године Ђилас је Латинки Перовић рекао: „Доста мирно сам досад прихватао збивања, али сад се понекад стидим што сам Србин, јер те крваве лудости ради мој народ.“

Корнелије Кодреану је 1927. године основао Легију Светог архангела Михаила као „револуционарно монаштво“ које је спајало политичку борбу са мистичком аскезом, постом и молитвом.

Краљ Карол Други је 30. новембра 1938. године наредио убиство Кодреануа, али то није зауставило Гвоздену гарду – наследник Хорија Сима је радикализовао покрет.

Савез Гвоздене гарде и генерала Антонескуа (1940–1941) завршио се обрачуном 21–23. јануара 1941. године, јер генерал није толерисао легионарски радикализам и мистицизам.

Јулијус Евола је препознао у Гвозденој гарди најчистији облик „конзервативне револуције“, где дух и религија преовладавају над државом (фашизам) и расом (нацизам).

Михаил Себастијан је у дневнику 1935–1944. бележио како се његови пријатељи претварају у „носороге“ – фанатици који губе личност.

Емил Сиоран је 1936. године објавио књигу „Преображење Румуније“ у којој је тврдио да је легионарски покрет „последња могућност за Румунију“, али је касније порицао своју прошлост.

Румунија је после 1989. доживела парадокс: уместо критичког преиспитивања, дошло је до културне ревизије у којој се Елијаде и Сиоран славе као симболи слободе, док се њихов легионарски ангажман релативизује или пориче.

Руски философи Николај Берђајев, Симон Франк, Фјодор Степун и Јаков Букшпан објавили су 1922. године зборник о Шпенглеру, што је допринело њиховом прогону из совјетске Русије на „философском пароброду“.

Шпенглер је у предговору књиге „Године одлуке“ (1933) критиковао Хитлера и нацистичку партију, након чега су му забранили јавне иступе и напали његово дело.

Владимир Вујић је био најзначајнији српски тумач Шпенглера пре Другог светског рата, који је превео „Пропаст Запада“ и користио Шпенглерову методологију за анализу јужнословенске културе.

Шпенглер је тврдио да је Први светски рат био економски рат за контролу индустрије и сировина, али да на крају топови остају јачи од угља – држава ће поново преузети примат над економијом.