Шумадија. Земља чија се лепота не посматра и чија се прошлост не чита, него се с њима живи.
Кад год идем у Крагујевац, увек се ту зауставим. Место се ничим не истиче и нико се не зауставља на њему. Не знам зашто се оно зове Светиња, нити сам имао прилике да то чујем. Нема онде ни цркве ни трага од њених рушевина. Не постоји ни знак крста, којим се каткад обележава такво место. Узвишење је равно и засејано, и ничим не привлачи очи пролазника. Застајем на њему због видика који се с њега пружа и због мисли које оно изазива. То што се указује са Светиње није само леп предео, нити само комад земље који нас задивљује како је обрађен. Он је то, али и нешто друго, и нешто више: недогледно пространство брежуљака, поља и шумарака, из чијег зеленила вире куће црвених кровова, непрегледна једна башта окружена у дну хоризонта планинама претвореним у модар прах на сумаглици невидљивог сунца. Шумадија. Земља чија се лепота не посматра и чија се прошлост не чита, него се с њима живи. Ко бисмо били, шта имали, да није било Шумадије и да је данас нема!
Не спуштам се на земљу и не обарам поглед кад се овде нађем. Гледам у даљину и у дане кад сам желео да ту будем, а није ме било. Рођен на периферији српског народа, од дечаштва сам тежио ка његовом средишту и његовој слободи. Београд! Није било за мене престонице с лепшим именом, нити сам се и с једним градом желео упознати као с њим. Први пут сам га угледао с лађе, полако и дуго му прилазећи, као да је намерно хтео да што дуже уживам у његовој слици и у чекању да се с њим састанем. Што сам га, стојећи на палуби, дуже гледао, све више ми је и сам личио на фантастичну лађу која ми достојанствено долази у сусрет. Осећао сам да ћу кроз неки минут ући у нов свет који одувек носим у себи, иако га нисам никад видео.
Мој први сусрет с Београдом није био у знаку књижевности и уметности, него у знаку војске. За мојих шетњи по Калемегдану алејом изнад Саве, ја нисам гледао учене људе, ни сликаре и песнике, крај којих сам пролазио. Гледао сам официре. Нисам се могао надивити њиховом ходу и држању, сабљама, униформама, са стидом увиђајући да ни по чему не личим на њих. У то време, уочи рата с Турском, моји вршњаци и ја нисмо ништа толико желели као рат. Мислећи да знамо шта је то, умрети, ништа нам се није чинило природније него да погинемо.
После мојих првих београдских дана, за које ми се данас чини да су сви били у сунцу, требало је да прође више од десет година да се настаним у њему и више га не оставим. Срећа је хтела да већ првог лета пропутујем сву Србију, недељама пратећи Габријела Мијеа на његовом путовању по нашим старим манастирима. Једнако сам за то време пролазио кроз прошлост и садашњост, никад их отад не делећи једну од друге, – нисам откривао историју и нову земљу, већ самог себе. То путовање је било тако дуго и тако необично да до данас траје у мени и не бих га могао ничим да заменим. Ишли смо и брзим и спорим возом, али најчешће на коњу и пешице. Не жалим. Пролазити кроз непознате пределе брзином од сто километара на час, то је исто што гледати их на филму. Ништа на првом свом пролазу кроз Шумадију нисам видео лепше од предела кроз који су јахали на коњима четири момка напоредо свом ширином пута. И сам јашећи или пешачећи, изретка и замало возећи се на колима, све сам добро видео и све добро запамтио, – застајао на пропланцима, задржавао се по путевима, поздрављао се са људима које сам један једини пут срео у животу и запамтио их заувек.
Као и све земље које нису само легендарне, већ и лепе, Србија за мене од првих дана није била само за сећање, него и гледање. На географској карти, она се указује као правилна геометријска слика; у природи, као уравнотежена смена долина и брегова. Ни дивљег стења у њој, ни голих њива, ни баруштина, ни провалија. Кад сам се нашао на Копаонику, на висини од две хиљаде метара, нисам се осећао на планини, него на зеленом утишаном мору. Од детињства волим таласање које личи на љушкање и заборав себе самог, – таласање воде на рекама, превоја и удоља у брдима, високе траве на ливадама, радости у нечијим зеницама. Има у таласању опојности и има смирења, као у срећној љубави и далеком сећању.
Чудна ствар! Ни по чему Србија не личи на разбојиште и нигде се као у њој тако ретко и мало прича о ратовима, а ко их је водио ако она није. Само на зиду понеке цркве и на камену понеког гроба могу се прочитати имена оних који су једног дана отишли из свог села и више се нису вратили. Почело се на Мишару, поновило се на Јавору, продужило на Брегалници, завршило на Добром Пољу. Више него код куће, остало је мртвих на дну Јонског мора, у рововима под Једреном, на пешчаној земљи у Добруџи, под хумкама у Солуну. Само велике земље и народи имају свуд гробова.
Никад нисам мислио да су устанак 1804. подигли сељаци. Сељаци ору и копају; они не дижу устанке. Има по свем свету сељачких буна противу сурових властелина, али сељачких буна са државним и националним идејама нема. Устанички вођи у Србији били су, не земљорадници и пастири, него кнезови и војводе, са ученим и имућним људима иза себе у суседном Срему.
Верујем да знам нашу историју, која је у мојим очима другачија него што се пише. Никад нисам мислио да су устанак 1804. подигли сељаци. Сељаци ору и копају; они не дижу устанке. Има по свем свету сељачких буна противу сурових властелина, али сељачких буна са државним и националним идејама нема. Устанички вођи у Србији били су, не земљорадници и пастири, него кнезови и војводе, са ученим и имућним људима иза себе у суседном Срему. Није говорио истину слепи певач кад је казивао да кнезови нису ради кавзи. Ништа раја не би учинила да није било кнезова.
Тврдећи ово, знам да има људи који мисле да ће допринети величини устаника ако кажу за њих да су били неписмени. Као и свугде, први школовани у породици преувеличавају у нас значај књиге и, одрасли у несташици, мрзе оне који материјално и духовно стоје изнад њих. Никад нисам марио глорификовање сељаштва и сиромаштва; немаштина је не врлина, него несрећа, а разум није у словима, већ у људима. Покретачи и вођи Првога устанка били су зналци живота, а не теорија, и истина, а не привиђења. Они су без географске карте крстарили кроз своју земљу, сву је имајући пред очима као да им је на руци, и не будући само смели, него и искусни, били упознати с начелима модерног војевања. С не малим имањем у земљишту, у роби, у злату, разумевали су се у лепе коње, у ваљане сабље, у добре пушке, у богата одела. Експлозивних темперамената и поносних природа, умели су се држати достојанствено и ауторитативно, – они су Карађорђа при сусрету с њиме називали господарем и целивали у руку. И не знајући шта чине, они су у заснивању државног и културног живота наставили традицију Немањића и њихових наследника. Карађорђев маузолеј у Тополи сећа на Немањине Ђурђеве стубове у Расу: обоје су на врху брда и на видику издалека, говорећи да је настала нова држава српска и да је на њено чело стао нов владар. Конак кнеза Милоша у Топчидеру, по земљишту и замисли, исто је што дворац Немањића у Дежеви или Неродимљи: скуп световних и сакралних грађевина подигнутих у жупском крају освеженом шумама и реком. Као што су убоги људи свуда исти и богати сви једнаки, тако су у свим временима исти и господари.
Не волим расуђивати о догађајима и делима само на основу прочитаних књига. Желим видети и земљу и људе о којима говорим или пишем. На својим путовањима ја се нисам задржавао само у Карађорђевој Шумадији, нити сам сву Србију гледао целу само с једне Светиње.
Кад пролазим кроз прошлост, географија је за мене неодвојива од историје и психологија нераздељива од времена и друштва. Не волим расуђивати о догађајима и делима само на основу прочитаних књига. Желим видети и земљу и људе о којима говорим или пишем. На својим путовањима ја се нисам задржавао само у Карађорђевој Шумадији, нити сам сву Србију гледао целу само с једне Светиње. Ишао сам и даље, но не макар куд, и непрестано посматрао, но не макар шта. Не знам, може бити и због тога што ме привлаче у историји изузетне личности и догађаји, не марим мале људе, – не волим да неког сажаљевам, већ да се неком дивим. Тако сам, већ откад, зажелео да одем до Бранковине, не само стога што је Алекса Ненадовић био први међу кнезовима посечен од Турака, него што су и његови потомци и сродници одреда били историјски људи.
Десило се да буде недеља кад сам посетио Бранковину и осване сунчан дан, или се мени због недеље и одласка на поклонство чинило да је све око мене светло. Које ли разлике између драматичних живота Ненадовића и мелодиозне лирике бранковиначког видика! Не памтим да сам код нас видео шта идиличније, отменије, поетичније од Бранковине, као да је постојбина Бранка Радичевића, а не Ненадовића.
Заблуде ли о једној кући и о једном свету! Ненадовићи нису били сељачка задруга чији чланови чувају овце и говеда и косе јечам и ливаде, него власничка породица на чијем имању је радило хиљаду и двеста кулучара. Кнез Ваљевске кнежине Алекса Ненадовић је под Турцима држао своју сопствену војску и ратовао као официр на страни царских Аустријанаца, у којих је изучио вештину војевања. Алексин син Матеја, свештеник по звању, војвода и државник по судбини, без зазора се појављивао с дипломатским мисијама у Петрограду и у Бечу, где је добро знао шта треба да каже. Његов син Љубомир, као младић, није брао кукурузе, него се школовао у иностранству, путовао по Немачкој, Швајцарској и Италији и, немајући у себи ничег ратничког и државничког, писао песме и путописе и уређивао часописе, – у свој нашој књижевности нема питомијег и духовитијег прозног писца од тога човека чији су преци скидали и губили главе.
Као и у свим местима из историје у које се иде на поклонство, у Бранковини не говоре о Ненадовићима само њихови животи и дела, већ и гробови. Одвајајући се и у смрти од малог света, Ненадовићи нису сахрањени на сеоском гробљу, него у породичном маузолеју под ведрим небом, поред цркве коју су подигли на своме имању. Као по старим манастирима, ни једноставнијих споменика ни речитијих натписа о људима који ту леже под земљом у истом реду, један за другим, слично низању Потомака на родословном стаблу. Кад је сахрањиван прота Матеја, на челу поворке јахало је шест стотина коњаника под заставама, за њима вођен војводин хат покривен чојом и с војводином сребрном сабљом о боку увијеном у црн флор, потом ишла кола с покојниковим телом и иза њих два војводина сина на коњима, а за његовим синовима родбина и народ. Никаква песма се није чула, ниједна пушка није пукла, нико коња разиграо. Тако се не сахрањују мали људи и такав погреб не приређују сељаци.
Пало ми је све то на ум рано јутрос, у зору, када сам се изненада тргао из сна и, против свога обичаја, нагло устао. Пришао сам прозору и, жељан светлости и видика, разгрнуо завесу. Највише волим гледати Београд кад над њим свањива.