Сваки мисаони створ, који посматра живот у себи и око себе, поставља несвесно и свесно себи питања – чему цели живот, куда све ово води, шта покреће појединце, народе и државе у њиховом раду, за чим теже, ради чега подносе напоре и жртве ? Питања нису увек овако разговетно постављена, али нема сумње да и туп и неук свет, бар на махове, тиште овакве мисли, а умне и учене главе оваква питања муче и дан и ноћ, па да ипак не нађу никада одговор на њих, који би их потпуно задовољио. Сасвим је јасно да су питања о смислу живота на земљи тим сложенија што се дужи размак из живота човечанства познаје. Значи, разборити историчари највише себи постављају питања о смислу историје појединих народа и држава, док филозофи узлећу још више и траже смисао живота читаве васељене. Морам особито истаћи да питања о смислу читавог развитка човечанства не муче све појединце и све народе подједнако, чак ни све народе исте расе и истоврсне културе. Има и појединаца и читавих народа склоних да страсно рију по историји свих народа да би открили смисао целога живота и свега догађања у свету. То су, у нашем културном кругу, особито северни европски народи код којих ова трагања и лутања воде каткад дубоком мистицизму или фанатичној вери у једну једину спасоносну идеју, често далеку од истине. Тако је један несумњиво талентован писац и јамачно оригиналан мислилац, Август Стриндберг, дошао на мисао да се затвори у собу с једном историјом света, која му је случајно доспела у руке, па да се носи с њом док не сазна, шта је смисао целе историје, шта покреће људе у њихову раду и којима сврхама стреме. Последица овога самовања с историјом света била је заиста занимљива али несумљиво сасвим погрешна књига „Свесна воља у историји света“. А. Стриндберг је, наиме, поверовао, како је поуздано утврдио, да судбином света управља једна свесна воља. А у томе схватању он није био чак ни оригиналан, и није ни слутио да је та мисао давно речена пре њега и боље брањена, али није одбрањена. При тражењу смисла историје треба много више знања и много веће скромности него што их је он имао, а мање самовољности и уображености од оних које су њега обузимале и разапињале. И у овом његовом случају, као и иначе, важи истина, да све веће знање води све искреније осећаној скромности.
Веома дуго се веровало да су у трагању за духом и смислом историје најдаље одмакли и највише се истини приближили филозофи, који су неговали као нарочиту грану своје науке, филозофију историје. Сада више нико у то не верује. Филозофи су, без икакве сумње, искрено тежили да открију смисао живота у целом свету, а нарочито смисао догађања у људском друштву, али су то редовно чинили са сасвим недовољним познавањем историје. Према методу своје науке, они су постављали читаве системе у развитку човечанства, из којих су брисали све што се стварно догодило, а што се с њиховим мислима није дало сложити. Тако су се, у тежњи да разјасне историју, од ње удаљавали и своје читаоце збуњивали високопарним расправљањем, које им је редовно више затварало неголи отварало пут сазнању – шта је дух и смисао историје. За историју људске мисли ипак су ови напори филозофа веома важни, као што се нипошто не може одрећи смелост и лепота ни покушајима књижевника, који су испитивали смисао догађања у људском развитку, да истакнем као пример један једини, али диван, који се огледа у погледима Лава Толстоја на рат и мир као друштвене и државне покрете и стања.
О духу и смислу историје најмање су јавно расправљали историчари. Није тешко погодити да су се они редовно због тога тешко одлучивали да изложе своје погледе на дух и смисао историје појединих народа и држава што су прошлост најбоље познавали и најтачније осећали сву тежину одговорности овога посла. Из своје ћутљиве уздржљивости залетали су се историчари у вртлог јавног расправљања најтежих и најтананијих питања своје науке у временима опште духовне узрујаности, када је људско друштво кипело од множине питања која су га салетала и када га је разапињала жеља за јавним радом. Тако је у временима ране романтике владала читава зараза да се расправља о духу народа и, наравно, и о духу њихове историје, значи, о духу који веје из читава њихова развитка. То расположење изазвало је и код нас, позније него код других народа, књигу Јована Хаџића – Светића „Дух народа србског“ (1858). Правник по струци, и то одличан, филолог по уображености и песник по тадашњој моди, Хаџић је из правне и филозофске науке изнео пред српске читаоце све што је мислио да је важно за разумевање народног духа, а донекле самостално написао је један преглед српске историје, из кога је веровао да ће се моћи ишчитати дух народа српског. Но то никоме није могуће. Јер, он је, заиста, веома слабо знао српску историју, а да би из ње умео одабрати оне чињенице које су карактеристичне за све Србе свих времена, и из којих, према томе, избија нешто нарочито српско. То је дух српске историје. Романтичари су, међутим, гледали у народном духу збир свих особина народне целине, које су они замишљали мутно и неодређено, као издигнуте изнад појединаца у народу. Они се нису замарали у истицању, како цео народ духовно ствара, и у тим претпостављеним творевинама народа као целине тражили су народни дух. Стварају, међутим, увек само појединци које сy романтичари страсно гурали у засенак претпостављенога народног ствараоца. Тако је настала множина неспоразума, сличних пометњи о значењу духа времена. Овај претставља хоризонталан пресек кроз садашње друштвено стање, а дух народа је огледало вертикалног пресека кроз сва времена његова развитка. С духом времена правио је опоре шале још велики Гете и није веровао да га је уопште могуће тачно и објективно одредити. А наш најоштроумнији критичар, Љубомир Недић, није умео друкчије разјаснити шта је то дух времена него с једним упоређењем, које заиста није успело. За разјашњење духа историје једнога народа неприлике су несумњиво мање, али ипак довољно велике. Он избија као нешто посебно из целокупног развитка једнога народа и огледа се у увек истим реакцијама народа на сличне догађаје у његовом животу. Није га лако уочити, а још теже гa је једним кратким разјашњењем обухватити. Па ипак се то мора покушати.
Са смислом историје још је теже, јер кад год се спомене смисао догађања, онда се он, и нехотице, просуђује према одређеној сврси, дакле телеолошки. А сврхе људскога развитка замишљају се веома различито. Зато историчари, из велике опрезности, често и не говоре о напретку човечанства, о прогресу, него се заклањају за реч развитак, како не би покретали питање – да ли се с несумњивим научним и техничким напретком креће и морални. То се често одриче, мада нема сумње да човечанство напредује и у моралном погледу, иако је тај – за нас најважнији – напредак много спорији и много чешће пада у тешке кризе неголи научни и технички. Смисао историје целога човечанства јесте, међутим, несумњиво у томе да морални напредак ухвати и држи корак с научним и техничким, да се сваком појединцу осигура могућност највишег складног уживања живота, без штете за друге. То важи за све културне народе па, разуме се, и за нас. Разлике између појединих народа може бити само у томе што сваки народ својим путем и својим начином стреми остварењу највиших идеала културнога човечанства. Ти нарочити путеви и особита средства сваког народа морају се открити и никада с ума не сметати.
Срби нису тако срећни као многи други народи, да би дух њихове историје био довољно познат и правично признат. Ко год је од странаца писао о Србима – с нешто бар добре воље – и у средњем и у новом веку, он је истицао, како су они лепа људска раса и, пре свега, ратници, и то одлични ратници. Тако се створило мишљење да је српски народ претставник једностраног и уског типа ратничког народа, и да је дух његове историје вечно ратовање. Чак је и велики српски историчар, Јован Рајић, тако писао и пребацивао Србима безмерну склоност ратовању. Сасвим неоправдано. Срби нису никада ратовали ради рата него ради одбране своје слободе. Њима никада није била највиша жеља огромна, ратом створена, држава, пуна пљачке и богатства, него, напротив, добро уређена земља, у којој владају ред и правичност. А што су Срби много ратовали, томе је разлог, пре свега, у знаменитости земаља у које су се сместили за све суседне велике и ратничке државе и, изнад свега, у српској слободољубивости. Однос Срба, дакле, према њиховој државној самосталности, одувек угрожаваној, јесте главни разлог многобројним српским ратовима.
Нашим земљама пролазе најважнији путеви који скопчавају Европу с Азијом и Африком, и ти велики друмови су одвајкада војнички путеви, без којих не могу бити суседне освајачке државе. Ми смо их вазда бранили, и бранећи њих бранили смо не само себе, него смо заштићавали и друге. Бранили смо се чак и кад је изгледало да нема изгледа на успех и покаткад се и у таквим случајевима одбранили. Према томе, Србима ратовање није никада било сврха, него само средство, којим су бранили своју слободу. Врло је важно што су Срби наше народно схватање о важности слободе за државни и културни развитак нашли потврђено већ у Градском закону, једном делу Номоканона св. Саве. Тамо је озакоњена правно и филозофски одлична дефиниција слободе.
Све доказе о српском схватању слободе није могуће овде нанизати. А није ни потребно. Довољан је, мислим, један једини: Када је краљ Драгутин под градом Јелечем пао с коња и пребио ногу – можда и кичму озледио –, он више није могао бити ратник. Његова околина му је врло обазриво, али и сасвим одлучно казала да не може бити ни краљ, бар не у областима Србије изложеним сталним ратним опасностима. Разлог је био веома једноставан: Ми Срби, говорили су, не можемо живети под туђом руком, значи под страном влашћу, а кад околни владари дознаду за твоју несрећу, они ће одмах навалити на нас. Краљ је мислио као и они, и предао је нарочито војводску власт у јужним српским областима млађем брату, Милутину. У овој српској изјави је једна битна особина српског духа у историјскоме развитку. Срби нису говорили како због краљеве болести не могу околне народе нападати, него како се не могу од њих бранити. Рат нису желели, али нису од њега ни кукавички бежали као што често раде мали народи на знаменитим светским путевима. Тако је и Стефан Дечански чинио све што је могао да одврати бугарског владара Михаила од насртаја на српске земље, али кад није у томе успео, он се није уклонио и поклонио, него је у храбром налету сатро непријатељску војску. Иначе, из целе српске историје избија чврста воља да се свако ратовање чим пре заврши и после њега приступи уређивању државе. За овакво схватање имали су Срби сјајан пример у Стефану Немањи, који је све размаке између својих ратова испуњавао великим напорима око државног уређења.
Начин рада Стефана Немање остао је Србима светао пример за сва времена. Писац Живота св. Саве, Теодосије, каже како је сам Немања оставио на самрти као завет своме сину Сави да доврши све оно што је он око цркава започео. Но Стефан Првовенчани је, по истом Теодосију, друкчије гледао на задатке Савине и на задатке свих Срба, а владара нарочито. По његову схватању најпреча дужност српска јесте наставити и усавршити све гране Немањина рада. Српски политички и културни напори устремљени су, дакле, све вишем савршенству. Они почивају на чврстим, немањићким, традицијама, али се током остварења усавршавају. И тако су Срби доиста и поступали, па је наша култура постала ванредно чврст и у исто време прилагодљив тип културних настојања – ми не зидамо без темеља, не окивамо са скамењеним традицијама и не прегледамо туђ начин рада. Нас није требало тек разлозима модерне социологије, као понеке друге народе, уверавати, да без ослонца на традиције нема сигурнога прогреса. Ми имамо своје давнашње гледање на важност традиција и на истовремено прилагођавање народних напора задацима нових времена. И то је битна особина српскога духа у нашој историји. Мисли Немањине најбоље је схватио, ван сваке сумње, његов син Сава и ослањајући се на очев пример, обогатио је српски политички и културни развитак идејама, потицајима и примерима рада за сва потоња времена, остављајући Србима да његове идеје током остварења усавршавају. С таквим схватањем важности традиција и с њиховим мудрим скопчавањем за будуће политичке и културне напоре Срби су једини међу свима народима око њих успели да својим традицијама прожму читаву народну душу. Као видљиви знаци скопчавања садашњости уз прошлост остале су Србима многобројне задужбине и знаменити књижевни споменици. Преко њих је живела прошлост у народу и пунила га јединственим поносом на славну историју српске државе, на ред и законитост у њој и на висину српске културе. Из Милоша у народној песми „Милош у Латинима“ говори цели српски народ. Исто тако из Рајка војеводе у песми „Маргита девојка и Рајко војевода“. За Србе се увек, и само пo себи, разумевало да самосталне и високе културе може бити само у самосталној и добро уређеној држави. Народи који то не осете остају у понижења пуној бездржавности.
Знаменитост државне самосталности избија као моћна идеја већ скоро из сваке главе најстаријег српског домаћег извора, Барскога родослова. Док су Срби гледали једино јемство самосталног културног развитка у слободној држави, било је народа који су се лако мирили с политичком зависношћу и тешили се да се и поред ње могу самостално културно развијати. То је, међутим, заваравање које извире из страха од жртава, којима се једино стиче и чува државна самосталност. Код Срба је такво схватање немогуће и замислити. Они су у стрепњи да не би изгубили државну самосталност први налетели на Османлије да их избаце из Европе. Латили су се задатка коме цела хришћанска Европа није била дорасла, и није чудо што су претрпели пораз на Марици. Нипошто не треба заборавити да је тек после Срба европски витешки свет и цвет пошао српским трагом и дочекао страшне поразе код Никопоља, код Варне и на Косову. Јер, то је ред сличних битака. Срби су први кренули офанзивни рат против Турака у XIV веку, мада су за том славом требали пре њих тежити Византинци и Бугари. Срби су први осетили у XVI веку ударање турске силе у назадак и први су се подигли против ње у Банату и у Херцеговини. Срби су први наслутили тешке кризе у османлијској империји у почетку XIX века, када се она покушала модернизирати, и дигли су свој Први устанак да се као први и једини балкански народ сами ослободе од Турака. Сви ови ратови, чести српски устанци и ваздашња борба с Турцима израсли су из српске жеље за слободом, из осећања да се под туђом руком мучно живи и из српске непомирљивости с неправдом и безакоњем.
О важности реда и закона у држави и о истој правди за све, а највише за слабе и нејаке, Срби се никада нису замарали говорити и по својим речима и творити. Најречитији српски претставници за ову особину српскога духа у средњем веку јесу св. Сава и цар Душан – св. Сава у својим беседама, а цар Душан у своме говору приликом крунисања за краља и у предговору Душанову Законику. По српском схватању најпреча дужност државе јесте осигурати мир и ред, испунити земљу најбољим законима и уредбама и прибавити им пуну покорност од свих, а нарочито од моћних. Српска држава била је једина међу земљама младих народа, која је с успехом тежила да се у примени закона што потпуније изједначи с Византијом, једином правном државом средњег века. Сила закона издигнута је изнад воље владареве у Србији пре неголи у високо културној Француској и у блиској Угарској. Најтеже казне предвиђало је српско законодавство за разбојништво и за самовлашће. У Србији су били чак и робови бар донекле законом заштићени, а меропси су се могли са сваким парничити.
Велики политички и високи културни успеси Србије у средњем веку могли су испуњавати српске душе дубоким поносом и у временима робовања и одржавати у њима вазда живу жељу за слободом. У вођењу народних послова српску државу је добрим делом заменила српска црква, која је с истом љубављу и издржљивошћу неговала мисао о самосталности као и држава. У њу је ту љубав усадио св. Сава, који није хтео трпети да у Србији управља црквом охридски архиепископ, кога је стварно постављао византински цар. Туђину, по његовом тачном схватању, није било места у вођењу српске цркве, што је онда значило и васколике српске културе. Он је чак и ван Србије створио српске културне жиже – у Светој Гори, у Светој Земљи и, можда, и на Синају. Зато српски културни напори у средњем веку изазивају по својој висини и по свом броју ваздашње дивљење. У свима великим библиотекама, с већим бројем словенских рукописа, број оних који су писани српски запањује свакога са својом множином; ове своје напоре из времена државне самосталности наставили су Срби и у доба робовања. Св. Сава је горео од жеље да свој тада културно заостали Запад издигне до висина онда просвећеног Истока. То му је била једна од најтоплијих жеља. А када је Исток османлијском најездом варваризиран, па га је Запад својим напретком наткрилио, онда су Срби окренули погледе на ту страну. Они спадају међу прве народе који су се користили високом вештином штампања. Жеља за првим редовима у свима племенитим напорима није се, дакле, ограничила код Срба на борбу за политичку самосталност, него је обухватала и културну утакмицу. У модерној Србији се у временима најтежих борби за ослобођење оснива Велика Школа. Нема сумње да су се Срби у обадва правца рада залетали, па узимали на себе напоре који су премашали њихове силе и тако своју снагу преко мере расипали. То је тачно. Али по својим схватањима света они нису иначе могли. Водио их је дух српске историје. Осећање поноса шиба Србе на све више напоре и пуни осећањем задовољства да су учинили све што су могли за постизавање високих српских идеала. Са дна успламтелих српских душа заграбио је Његош када је писао :
„Су чим ћете изаћ’ пред Милоша
И пред друге српске витезове,
Који живе доклен сунце грије“.
Срби раде по овим стиховима и кад не знају за њих или на њих и не мисле.
Ја нипошто нисам рад распиривати осећање уображенога национализма, који преко рамена гледа сав остали свет. Срби су дуго времена посматрани од Грка као варвари, а од Турака као раја, па јамачно неће никада без разлога ниподаштавати друге народе. Али ја бих се огрешио о истину, када не бих, говорећи о духу српскога народа и о смислу његове историје, ово рекао: У тешким временима робовања Турцима били су Срби и Грци једини народи на Балкану који се нису себе стидели, него су вазда истицали своју народност и њоме се поносили. А свуда око нас било је друкчије, и дуго је тако остало. Народи који никада нису имали своју државу, или који су је имали па изгубили везу са својом прошлошћу, стидели су се свога народа чим би се имањем или образовањем мало издигли изнад народне масе. Па куда су се гурали? У славну прошлост туђих народа, нарочито Грка и Римљана и народа који су од њих потекли. Ако то нису могли, они су се наметали ком било народу са славном прошлошћу. Поред свога богатства или своје више образованости нису хтели остати без славне прошлости. А Срби су, и кад би се обогатили и високо изнад својих сународника у култури подигли, желели остати и остајали су Срби. И још какви Срби! Ето, чему нам славна прошлост! Срби се своје заиста нису имали разлога одрицати и нису морали ићи под туђ скут да би тамо, поред све подлости таквог чина, испали још смешни и били увек с висине гледани. Ти национални и културни одметници редовно су и моралне наказе. Они немају никаквога ослонца у традицији. Код њих је све извештачено. Ни њихови модерни национални покрети нису им могли дати оно што Срби од вазда имају – исконски дубоко и природно здраво национално осећање. Ово нипошто не искључује сарадњу с другим народима. Напротив. Срби су одувек слутили велику истину да се сваки народ најбоље може одужити напретку културнога човечанства, ако га, у заједници с другим народима, обогати себи својственим вредностима. Велика хармонија стремљења свих културних народа највишем могућем људском напретку и биће заиста тим пунија што је разноликијим вредностима богатија.
Па да ли се из духа српске историје може ишчитати, који је њен смисао и којим својим вредностима могу Срби обогатити и ускорити напредак културнога човечанства? Јамачно се може. Српски начин схватања породице и задруге носи изразито индивидуалне и несумњиво племените црте. Српски начин сљубљивања Хришћанства с народношћу јесте нарочити вид Хришћанства. Пун је узвишене хришћанске науке и прожет је лепотом наше народне традиције. Само Срби имају славу. Српски однос према држави и њеној самосталности достојан је нарочите пажње. Није толико чудо што су Срби чинили изнимно високе жртве за своју самосталност, колико је за дивљење што је српска држава ухватила тако дубок корен у народу да су Срби, колико год су могли, и после пропасти старе српске државе живели по старим српским законима. Тако је Душанов Законик важио као закон за Србе све до XIX века. Тамо где су имали највеће слободе највише. Српску државну мисао није било могуће ниједној страној сили ишчупати из народне душе. Њу су сложно неговале црква и народна традиција. Срби су задивили цели просвећени свет на почетку XIX века са своја два блага – са својом способношћу да поднесу беспримерне крвне жртве ради свога ослобођења и са свежином и лепотом својих народних традиција. Сав поштени страни свет био је у недоумици чему више да се диви – да ли дивним српским народним песмама или величанственом епу српског ослобођења, који су својим очима гледали. Ипак се, онда, гледало у Србима пре свега ратнике, идеалне заточнике слободе, али ратнике духом и телом. Отада су Срби имали прилике из своје прошлости и из своје садашњости и казати да они сем своје храбрости и сем своје песничке народне традиције уносе у светску утакмицу и своја књижевна дела високе лепоте и ванредне дубине. А у уметностима дали су Срби у средњем и новом веку сјајне доказе о својим талентима, нарочито у сликарству. Својој и светској науци дали су Срби трудбенике високе части достојне.
Док је дух српске историје различит од духа историје других народа, дотле је смисао српске историје исти као код свих слободољубивих народа. И Срби стреме општем напретку културнога човечанства, уносећи у њега вредности стваране у дугим вековима своје историје, часне као код многих, а мукотрпне као код мало кога народа. Због тога би требало да наши српски приноси општем напретку буду примљени с особитим признањем, достојним патњи, које смо подносили колико ради чувања своје слободе, толико ради одбране туђе. У велику светску науку и уведени су Срби почетком XIX века као првоборци за општи културни напредак против моћних сила османлијског варварства. Велика би неправда била, ако би се то икада заборавило.
Стопедесетогодишњица устанка у Србији, 1804–1954, Гласник: службени лист Српске православне цркве, бр. 7/9, 1954, стр. 13–17.