Суочен са беспризивним и жучним обезвређивањем саме замисли о српском становишту као могућем политичком ставу, као једном од ставова који испуњавају нашу политичку позорницу, човек бива помало затечен: поготово ако је пошао од сазнања да живи у Србији, нарочито ако је упућен у околне политичке пејзаже, свакако уколико има неких основних вести о савременим европским политичким процесима. Јер, ниједан од могућих историјских контекста не искључује регионално и европско постојање аутентичних аналогона саме замисли о српском становишту. Отуд је неминовно да се запитамо о укорењеној представи, очврслој и разгранатој, која колико необразложено толико и безусловно оспорава право на постојање српског становишта као културно-политичког става.

Само оспоравање увек апелује на неку савременост која пак своју снагу црпе из својих будућих могућности: постоји неко сада које нас обавезује оним што ће тек бити. Зајамчена потпуним институционалним одсуством било ког посланика који би представљао евроскептичку или националну оријентацију, неприкосновена у првенству које јој дају масовни медији, владајућа идеологија европејства настоји да унапреди затечени механизам навика, обичаја, потискивања и принуда, који нам је оставило вишедеценијско јавно искуство.

Одлучујући зупчаници актуелног културно-политичког механизма обликовани су дуготрајним дејством идеологијâ југословенства. Управо је употреба ових идеологија одиграла улогу оног чиниоца који је требало да неутралише и – постепено – поништи сваку јавну замисао о српском становишту. Тако је било од самог настанка југословенске државе. Јер, нова државна конфигурација поимана је као нешто што налаже промену пређашњих схватања која су била у високом степену везана за постојање српског становишта. У сукобу између старих и нових представа искристалисао се низ елемената који не припадају само политичким приликама него и културноисторијским константама. Управо се ти елементи актуелизују у сличним околностима.

Панораму мотива, идеја и поступака који се понављају у садашњим приликама нуди нам једна давнашња полемика: од 1. октобра 1924. године до 11. априла 1926. године трајала је расправа о „историјској улози Срба“. Она се одвијала у немирном и вртложном времену. Јер, после проблематичног доношења Видовданског устава слабом квалификованом већином, сувишног централизовања и прекомерног ограничавања величине и овлашћења територијалних области, форсираног увођења новог уставног стања без претходних припрема, настао је знатан сукоб не само између политичких странака него и између различитих народносних група у новоствореној држави. Лоша државна администрација, скопчана са корупцијом и злоупотребама власти, потоњи разлози политичког опортунитета да би се задовољиле тежње оних које је требало придобити за идеју јединства, створили су амбијент великих друштвених узнемирености и нервних пренапрегнутости, у којем ни српско-хрватски споразум – који се појавио при крају полемике, уласком Хрватске сељачке странке у скупштину и владу – није деловао као постојан резултат на путањи државног и народног јединства.

Сама расправа одвијала се – са једним значајним изузетком – у часопису Нова Европа, који је излазио у Загребу, који је обликован у важним сагласностима са идејама и погледима Ситон-Вотсона, утицајног британског експерта за источно питање, јужноевропска и балканска подручја: несумњив и дуготрајан апологета хрватских интереса, некима је изгледао као зао дух српско-хрватских односа. Тај часопис, који је уређивао авангардни песник, научник и публициста Милан Ћурчин, образлагао је и заступао особену врсту југословенске идеологије у новоствореној држави. У таквом окружењу долази, дакле, до расправе у којој учествују поглавито људи српског порекла, па она има карактеристичан облик унутар српске расправе о југословенству, која посредно открива историјску судбину идеје о српском становишту.

У тексту којим расправа почиње и који носи далекосежан наслов „Улога Срба“, објављеном 1. октобра 1924. године, Лаза Поповић – један од најзначајнијих уредника часописа, у текстуалном смислу готово alter ego главног уредника – поставља питање о могућем и ваљаном српском одговору на историјски изазов нових околности. Јер, тај изазов не оличава само настајање југословенске државе него и прецизно оцртан распоред сила у културно-политичкој стварности. Какав је тај распоред? Он почива на сазнању како „постоји данас већ комплетна организација Хрвата, а организација Словенаца функционише израније“,1 јер „десило се на несрећу још нешто, елементарно и трагично: Словенци и Хрвати одвојише се од општега и стадоше на своја такозвана домаћа становишта“2. Ова свест о ситуацији свакако да упућује на неку промену у понашању.

Да бисмо схватили каква промена у понашању треба да настане, Поповић назначује како су разлози за образовање словеначког и хрватског становишта нераскидиво и безусловно везани за српско понашање. Јер, „ако је то зло, то јест ако не води доброме, кривица је на српској страни: у Хрватској и Словенији ’српска акција’ даје повода реакцији“,3 па је „одговорност пред целином бачена у првом реду на Србе, утолико пре што су они провоцирали оно одвајање“4. У овом размишљању је потпуно одсутна свест о дуготрајној политичкој словеначкој и хрватској традицији која условљава и обликује становишта националног ексклузивизма, јер су то били облици заштите и унапређивања националних посебности у Хабзбуршкој монархији. Сви се ти бројни чиниоци потпуно уклањају са политичке позорнице, да би непроблематизована остала свест о томе да је хрватски ексклузивизам само реактиван, изазван, последичан.

У складу са освештаном традицијом овог аксиома хрватске политике, долази до потпуног пренебрегавања дубоких историјских засада хрватског становишта, до занемаривања његових експлицитних израза, попут познате изреке Анте Старчевића о Србима као накоту за секиру, као што долази и до занемаривања непоткупљивих историјских и личних осведочења у масовне акције против Срба у Хабзбуршкој монархији, јер су противсрпски изгреди у Загребу били чести: 14. и 15. октобра 1895, јуна 1899, фебруара 1900, и – посебно – у септембарском погрому 1902. године.5 Да би се, дакле, образовала свест о првостепеној српској одговорности за настајање хрватског становишта, неопходно је занемарити сáмо историјско искуство: и у подручју замисли, и у подручју чинова; и као лично, и као опште искуство. Тек се тада хрватско становиште може свести на политичке прилике у шест првих година новостворене државе, премда је оно проистекло из старијих облика хрватског политичког мишљења.

У име чега настаје овако велики превид који делује као свесно самоослепљивање? Он као да се појављује услед особене фатаморгане коју ствара поунутрашњено југословенство, јер оно поприма својства неке општости која делује снагом неумитног. Чак и они трагови стварности који откривају да ствари нису онакве какве се приказују, да српска одговорност није толика коликом се прави, бивају неутралисани: „То, дабогме, не мора да буде реално стање ствари, али је у свести, а то је доста. Та се свест протеже на све сталеже и на све групе.“6 Тако се образована јавна свест – која је свагда последица дуготрајног таложења навика, обичаја, предубеђења и интереса – схвата као тренутна чињеница, али и као нешто непроменљиво и задато, чак и ако није у складу са самим чињеницама. У таквим околностима, када је већ засновано и словеначко и хрватско становиште, у чему се огледа историјска улога Срба?

Она има свој тренутни и свој далекосежни моменат. Отуд се она огледа у настојању да се постигне „споразум данас, а јединство после“, пошто се „обоје мора хтети, мора јасно уочити, и за обојим се мора ићи свом енергијом“. Није без значаја нагомилавање предодређујућих, императивних, безусловних упутстава у овако интонираном налогу: тако се у овој реченици три пута понавља глагол морати. Шта је, дакле, императивни налог тренутка? „Срби морају по сваку цену одржати заједницу и јединство целине.“7 Нараста безалтернативни потенцијал самог налога: Срби не само да нешто морају него то има да буде по сваку цену. Да би се у стварности отелотворила и одржала идеологија југословенства, неопходна је – дакле – крајња српска преданост као обесцењивост сваке српске цене.

Шта то значи? „Општа реакција састојаће се у грађењу свести да за опстанак и срећу, за благостање и задовољство целе ове друштвено-државне заједнице, у којој се и за коју се живи, треба дати све што се најбоље може и има, и у томе напору видети сврху живота.“8 Историјска улога Срба – и сврха живота – пребива у томе да дају све, не би ли опстала друштвено-државна заједница са којом се нико не поистовећује, пошто се на њу већ мотри из перспективе заснованих ексклузивизама: са словеначког и хрватског становишта. Какве год да је природе овај налог, његов први и неопходни практични моменат састоји се у томе да створи свест у којој „светлуца уверење о апсурдности једне српске племенске организације, српског фронта, све кад би његово стварање и било одмах могуће и проведиво“9. Нужни услов да се крене пут среће и благостања новостворене друштвено-државне заједнице јесте да се – у истом часу када су у дејству захтеви словеначког и хрватског становишта – не образује никакво српско становиште.

То није само неопходни услов једне друштвене и политичке ситуације него је угаони камен сваке идеологије југословенства. Отуд Срби сврху живота треба да потраже у напуштању било какве замисли о српском становишту: у томе је њихова историјска улога. Јер, „кад та идеја победи међу Србима, настаће нова реакција код Хрвата, па и код Словенаца, реакција у позитивном смислу, – пробиће и њихова југословенска душа племенски обруч и прелити границе уске покрајинске свести“10. Шта нам јамчи да је реч о неумитности оваквог исхода? Ко одређује час у којем је победила једна идеја у српској културној политици? Ако се о њеној победи код Срба закључује на основу хрватских реакција, онда се занемарује да су хрватске тежње оригиналног порекла и да нису нужни плод чинова српске политике. Тако се ова замисао о победи југословенске идеје у хрватској културној политици појављује превасходно као неопходна идеолошка рационализација изворног настојања да се – у корист идеологија југословенства – затоми свака свест о српском становишту.

Историјска улога Срба – по Лази Поповићу – није у неговању српског становишта, у његовом облагорођавању и постепеном усклађивању са универзалним облицима живота и уверења, него у порађању југословенске свести унутар словеначког и хрватског становишта. Сама југословенска свест се појављује као нешто безусловно, неспорно, непроблематично у историјском задатку Срба: они сносе одговорност за њено буђење и у словеначкој и у хрватској јавној и делатној свести. У оваквом размишљању има чудне сплетености једног необразложеног месијанизма и једне безразложне усмерености ка самопорицању. Они творе један налог који не подлеже никаквој историјској и актуелној евиденцији: безалтернативност самог налога почива на потпуном привилеговању онога што треба над оним што јесте.

*Љубомир Стојановић (1860–1930)*

Овако уобличено схватање историјске улоге Срба изазвало је – у Новој Европи од 21. новембра 1924. године – критички одзив Љубомира Стојановића. Овај изузетни српски научник, филолог крупних захвата и постигнућа, предратни министар и председник владе, предводник самосталних радикала, који је инсистирао на моралној компоненти политике, у мери да је његова странка често називана „моралном жандармеријом“ предратне политичке позорнице, био је у зрелом животном добу, остварених личних амбиција у високом степену, предводник републиканске странке у послератној монархији и заговорник аутономног уређења једне централизоване државе: био је, дакле, у наглашеној опозицији. Он је покушао да расправу која је историјску улогу Срба поставила у перспективу могућности, у подручје налога и императива, као дубоко ирационалних и несигурних пројекција историјског наслеђа и кретања, премести на тврдо тле реалности и проверивости, као рационално сагледавање средстава и циљева.

Тако је – у тексту под насловом „Још о улози Срба“ – нагласио како се „сви Срби [...] осећају као једна целина према другим народима и племенима“11. Ова учвршћеност националне индивидуалности појављује се иако – за разлику од изграђеног словеначког и хрватског становишта - „нема ’једне’ племенске српске организације, па ни ’једне’ политичке оријентације“,12 као што „код Срба има регионализма“13. Осећање српског интегрализма релативно је, дакле, преовладавало над историјским искуством српског регионализма.

Љубомир Стојановић је настојао да развије диференцирану јавну свест, у којој је неопходно разликовати облике и уређења државе, усклађивање различитих менталитета и наслеђа у друштву, од идеје српског интегрализма или српске идеје као такве. Отуд рђав рад чиновника по новоослобођеним покрајинама не треба везивати за њихово србијанско порекло, јер „ти људи ’јашу’ не само ’пречане’ него и Србијанце, по целој Србији, па и усред Београда“. Није, дакле, ваљано рђав и коруптиван рад административних чиновника везивати за њихову регионалну припадност, поготово из појединачних случајева образовати јавну свест о општим својствима једне културноисторијске традиције, па „говорити о каквој жељи Србијанаца да ’јашу’ друге, клевета је, ма и нехотична“14.

Сва ова истанчана разликовања немају онај судбоносни значај за историјску улогу Срба какав има Стојановићево одбијање императивних налога југословенства у два момента. Јер, знаменити српски филолог је изричит у тврђењу да историјска улога Срба не може бити у томе да по сваку цену одрже новостворену друштвено-државну заједницу. Срби је – одсечан је он – не морају одржати, али „не зато што они то ’не би хтели’, већ што ’не могу’“.15 Тако је померен смисаони нагласак са хтења као субјективне категорије на моћ као објективну чињеницу. Уведено је праксеолошко начело у разумевање историјске ситуације: да би заједница била одржива, што би требало да буде циљ, неопходно је да сви њени састојци, као средства која су у складу са циљем, теже њеној одрживости. Тако је једна сасвим реална и проверива чињеница постављена насупрот апстрактној и ултимативној идеологији југословенства. Та чињеница проистиче из конкретне егзистенцијалне евиденције: „Они га, по невољи, ’одржавају’ ево већ шест година, али га ’одржати’ не могу.“16

Овај трезвени моменат у размишљању врсног научника, који је потоње историјско искуство учинило непомеривим искуством, праћен је – и то је од великог значаја – повратком српском становишту: „Срби нити морају, нити хоће, нити треба ’силом’ да га одржавају, већ морају гледати себе.“17 Овај блесак трезвености, овај расветљујући час у којем се помаља српско становиште, праћен је отклањањем сваке наметнуте свести о посебној српској одговорности за новостворену друштвено-државну заједницу. Јер – вели Стојановић – одговорност мора увек бити заједничка а никако посебно српска, утолико пре што је Југославија држава и реалност, нешто сасвим практично и израчунљиво, док је југословенство тек несигурност и могућност. Он, дакле, одбија да једну реалност, која се процењује споразумима, уговорима и роковима, схвати као безусловност само зато што тако налаже једна могућност.

Јер, реалистична својства српског становишта подразумевају уговорни карактер самог југословенства, па се државно јединство „може [...] одмах створити, само ако то ’хоће’ сва три племена (или како Хрвати воле да кажу, сва три народа): а ако од њих троје само једно неће, онда ни њега не може бити“18. Није прошло много времена од настанка новостворене друштвено-државне заједнице док се појавило једно сасвим реалистично и демократско мишљење о њеној историјској судбини. Одлучујуће је питање: зашто је ово мишљење – упркос изврсној репрезентативности његовог носиоца – остало тако неделотворно у српској јавној свести?

Сам Стојановић је исијавао неко дубоко поуздање у животну способност српског становишта. Отуд је одвише храбро повлачио и последњу консеквенцу из сопствене процене актуелних околности: „Ако се не може одржати Југославија, Срби морају, хоће, и могу одржати своју нову, велику, и уједињену Србију“, јер „не ради се овде о глави Србима, већ се ради о глави Југославије“, па „кад смо ми могли за више од сто година одржати малену са свих страна пригушену предратну Србију, и у суседству непријатељске Аустријске Царевине, моћи ћемо несумњиво одржати велику послератну Србију, а без Аустрије и под бољим међународним приликама“19. Док је Лаза Поповић посезао за императивним и вољним глаголима тек када би се приближио идеологијама југословенства, карактеристично је како је узорни српски политичар употребио такве глаголе – „морају, хоће“ – у часу када се дотакао мисли о српском становишту. Његове процене повољних спољашњих околности свакако су биле преувеличане, премда је његово поуздање у српско становиште проистицало из очврсле историјске и политичке традиције, коју ће тек потоње идеологије југословенства учинити порозном и слабом.

Колико је Стојановићев повратак српском становишту, као повратак нечему што је било рационално и реално политички образложено, што је имало својих корелата и у унутардржавном и у спољашњем окружењу, био субверзиван по образовану идеологију југословенства, показује околност да његов текст није остављен без коментара у Новој Европи. У коментару Милана Ћурчина доминира став како је југословенство већ постало реалност и како оно – у 1924. години – значи исто оно што значи немство, док одређења Србин или Хрват „значе још мање него што тамо значе Баварац, Саксонац, Прус“20. Ова вапијућа неистина – која ће временом постајати све већа – показује нам како је идеологија југословенства од почетка подразумевала дубоко и свесно неувиђање историјских и културних чињеница, потпуно занемаривање разнородних утицаја и наслеђа, безусловно оспоравање сваког егзистенцијалног облика српског становишта и – nota bene – непроблематично пристајање на образовање и делотворност словеначког и хрватског становишта. Управо је овакав распоред смисаоних нагласака омогућио асиметрични симетризам као скривени темељ различитих идеологија југословенства.

Сама замисао о српском становишту условила је бројне и истоврсне одзиве у Новој Европи. Тако је Лаза Поповић устврдио да „тек малопре је једна велика идеја (идеја српска) одлетела у заборав и у мрак, а иза ње је већ остао страховит левак вртлога и празнине“21. Ово је један од кључних исказа у дуготрајној полемици. Јер, садржај ове мисли представља често прећутану и подразумевану но свакад тежишну истину свих идеологија југословенства. Њени нагласци су прецизни: не каже се да је српска идеја, попут других партикуларних идеја, отишла у мрак и у заборав, већ се – у оглашавању њене смрти – као саморазумљиво прихвата делотворно постојање словеначког и хрватског становишта. У таквом распореду сила ултимативно се оглашава нестајање српске идеје. То је судбоносна пропорција: нестанак српског становишта је нужан услов за образовање друштвено-државне заједнице која је уобличена у сагласју са идеологијама југословенства. Ова пропорција рационализује и идеологизује најунутрашњији покрет самопорицања и претвара га у нужан део историјског и друштвеног механизма који постепено почиње да управља јавном свешћу.

Ако се ова изричита тврдња Лазе Поповића повеже са његовим претходним размишљањима о историјској улози Срба, онда нас њихов склад доводи до сазнања о томе да је историјска улога Срба у томе да се по сваку цену заложе за егзистенцијални, културни и политички заборав српске идеје. Ка ком циљу мора бити управљено ово далекосежно историјско кретање? Где се налази привилеговано подручје одлучујућег расплета историјских сукоба? На ком месту је неопходна владајућа свест о мраку у којем је ишчезла српска идеја? „Да би до потребне реакције у Београду дошло, мора Београд да буде освојен и побеђен дошљацима, који ће имати духа, срца и храбрости, и који ће на бедемима Београда подићи заставу Југословенства.“22 Заборав српске идеје налази се, дакле, у битној корелацији са подизањем заставе југословенства: није реч о произвољно доведеним елементима у историјско-политички однос, већ је сам однос успостављен у закономерној резонанци историјских покрета, као што је Београд именован за његово привилеговано подручје.

Није друкчије мислио ни Никола Стојановић када је – 21. децембра 1924. године – написао да „првенствена задаћа Срба у држави је: да буду што бољи Југословени“23. Остало је необразложено зашто би овај задатак важио само за Србе, одакле ова унапред уписана одговорност српског народа за судбину југословенства, као и последична кривица за неповољан исход самог југословенског подухвата. Никаква идеја узајамности не постоји на овако образованом историјском и политичком хоризонту. Јер, постоји само налог југословенства који безусловно обавезује само српску промену понашања. Отуд Лаза Поповић – 11. јануара 1925. године – може да напише како „иза формирања средишта, и иза преузимања велике, југословенске идеје, предстоји Србима поход на запад, у сусрет Хрватима“24. Идеологије југословенства – у овој артикулацији – подразумевају снажно културолошко предодређење, јер су замисливе само у западној културолошкој редакцији свог смисла. Правац кретања који подразумева историјски сусрет са Хрватима нужно је претходно утрвен као западни правац: сам однос са Хрватима припада отуд западној перспективи сагледавања и процене историјских актера. Тај однос је, дакле, рефлекс и трансфер једног далекосежнијег померања. Није отуд могуће обрнуто кретање: Хрвата у сусрет Србима.

Треба опазити да Срби у Југославији, због Југославије, негде путују: „То није једини поход, али је по реду и по важности први и неодложив [...] Без југословенске идеје Срби не могу међу Хрвате.“25 Ако без југословенске идеје Срби не могу међу Хрвате, премда не важи и обрнуто, јер је већ образовано хрватско становиште, а сама југословенска идеја нужно подразумева заборав српске идеје, онда без тог заборава унутар југословенске идеје, као потпуног самозаборава, српски народ не може ступити у плодан, добронамеран и аутентичан дотицај са западном традицијом, па је српску идеју неминовно уклонити као препреку „у походу на запад“. Јер, „Срби морају своју прошлост оставити ’код куће’, скинути је са себе, и тако поћи напред, оружани једино човечанским врлинама“26. Подређени западној телеологији путовања, они могу стићи својој сврси само као Југословени: никако као Срби.

Одједном се Југославија успоставља као укидање сваке народносне узајамности која би обухватила и српски народ. Она делује као име његове изузетности у одлуци да себе порекне и нестане. Тако је мислио – 1. августа 1925. године – и Јово Зубовић, јер је нагласио да су Срби „нарочито дужни одржавати заједницу и јединство целине“, пошто су они „утопили своју државну идеју у ову Југославију“, која је ни мање ни више него „та генерацијама сањана великосрпска држава“27. Одједном великосрпска држава није она у којој се остварује великосрпска идеја, нити она у којој уопште постоји српска идеја, него она која остварује заборав саме српске идеје и њено ишчезнуће у мрак.

Позван да се изнова огласи, Љубомир Стојановић је – 14. новембра 1925. године – показао битне предности које уноси свест о српском становишту у реалистичко, рационално и практично подручје политичке расправе. Свакако да се међу тим предностима налази изворна ненасилност српског становишта која стоји насупрот скривеној насилности југословенских идеологија: „Ако би то било преко њихове воље, неком силом, онда је за Хрвате свеједно натурали им ми име српско или југословенско.“28 Отуд следи да сав заборав српске идеје и њено потонуће у идеологије југословенства не само да није нешто што онемогућава насиље него није ни нешто што би унапред било прихватљиво за већ потпуно образовано хрватско становиште. Сасвим је очигледно да се – са српског становишта – не види ништа спорно у самом постојању хрватског становишта.

Тако становиште слободе у заснивању политичких и националних одлука, које лебди пред очима знаменитог научника и политичара, није само у предности над необразложеном неумитношћу идеологија југословенства него открива и да је у самој замисли српског становишта смештена идеја споразума: „Ја сам одобравао Хрватима њихово незадовољство централистичким државним уређењем, и веровао сам да би се с њима могло доћи до споразума на основи автономија које не би довеле у питање државно јединство (као што је, на пример, автономија кантона у Швајцарској). Ако и поред тога не би хтели с нама у заједницу, онда да се разделимо. Сматрао сам и сматрам, да би деоба била велика несрећа и за нас и за њих; али свакако већа за њих него за нас. Ако се то може назвати сепаратизмом, он се код мене јавио од невоље, и после петогодишњег бојкотовања државе од стране Хрвата.“29 Српско становиште није, дакле, унапред супротстављено идеологијама југословенства, већ их оно саображава са реалним чињеницама живота, утолико више што саму југословенску државу – и њено унутрашње уређење – поставља као плод могућег договора и споразума. Али, у складу са осећањем слободе избора које је увек прирођено замисли о српском становишту, ни могући споразум о југословенској држави, као ни њено постојање, не могу бити нешто безусловно и неизбежно, нешто што је унапред осуђено на успех нити задато, већ само једна од историјских и политичких могућности.

Овако заснована, замисао о српском становишту може бити неопходан коректив у политичком понашању, као коректив који доводи до споразума: „Ја верујем, да је према њима одмах употребљен тај метод, до споразума би дошло много раније, јер ма какав да је Радић, на парцелацију не би смео пристати.“30 Ова алузија се односи на актуелне политичке околности у 1925. години: одустајање Хрватске сељачке странке од републиканског самоодређења, њено приклањање Видовданском уставу и, штавише, њен улазак у владу. Љубомир Стојановић – премда мисли да су елементи постигнутог споразума одвише примитивно постављени – прихвата сам споразум о државном јединству као готову чињеницу. Он само остаје у вери да у самом постојању српског становишта пребива један рационални и политички потенцијал тактичког карактера који би омогућио постизање споразума на ефикаснији и чвршћи начин.

Но, ако српско становиште није унапред супротстављено идеологијама југословенства, открива се како су оне унапред супротстављене њему, јер непрестано посежу за идеолошким рационализацијама универзалистичког или општечовечанског карактера. Оставши на тврдом тлу политичког реализма, Љубомир Стојановић показује карактеристичну и племениту скромност у најбољим научним и политичким представницима „предратне Србије“, јер веома трезвено процењује унутрашње могућности српског становишта. Он прво раскрива идеолошку употребу универзалистичке аргументације југословенства: „Ако ми Срби у ’походу’ на запад у сусрет Хрватима треба да будемо ’оружани једино човечанским врлинама’, онда нам није потребно ни југословенство ни словенство, већ само човечанство.“31 Привид универзализма, који је неопходан идеологији југословенства, као и сам универзализам – овако мисионарски додељен српском народу – делују као потпуна рационализација и начин неутрализовања сваке замисли о српском становишту. Отуд они не могу бити реални садржај једне политичке оријентације. Јер – вели Стојановић сасвим трезвено и лишено било каквог месијанизма, сасвим скромно и самокритично – „ми смо потпуно свесни, да нисмо позвани да будемо носиоци тако узвишене идеје, иако је врло добро осећамо“, пошто је то „задатак моћнијих и културнијих народа а не наш“32. У процени историјских, културних и политичких прилика, замисао о српском становишту бива испуњена сазнањима о бројним мањкавостима и заосталом духовном и културном стању српског народа: та сазнања су њен прирођени садржај.

Отуд она обухватају и велике промене које су дошле после Првог светског рата: „У Србији пре рата, зато што су били све Срби, није било никаква ’јединства српског фронта’, већ су били подељени у политичке партије. Тако подељени ушли су у нову државу, у нади да ће се тако поделити и нови држављани. Али су се преварили. Сем Срба, остали то нису учинили. Тако у Срба ни сад нема тог јединства фронта.“ Не жалећи због тога, веран политичкој традицији која подразумева демократско и друштвено разврставање људи у оквиру лепезе могућих политичких избора, одвише уверен у снагу и присуство српске идеје која – макар и невидљиво – обезбеђује неопходне чиниоце националне свести и чини непотребном политички једноумну организацију, Љубомир Стојановић ипак уочава како се под идеологијама југословенства одвија један процес унутрашњег раслојавања српске националне свести, јер – вели он – „сад међу српским партијама [...] нема пређашњег идејног јединства“, већ се „у њима [...] сад јасно виде провинције: Војвођани, Хрваћани, Далматинци, Босанци и Херцеговци, Црногорци, Јужно-србијанци“33. Да ли је ово разгранавање културноисторијских, регионалних и покрајинских свести могло поколебати Љубомира Стојановића у његовом поверењу у мисао о српском становишту?

Он је обликује сасвим прецизно: „Ако он мисли, да је пропала српска (или великосрпска) идеја која је хтела да прождере Хрвате и Словенце, могу му рећи да те идеје – бар код нас Србијанаца – није никад ни било.“34 Тако се од замисли о српском становишту уклања онај моменат који су јој идеологије југословенства непрестано приписивале: моменат великосрпске хегемоније. Премда се истрајно појављивао унутар хабзбуршке политичке константе, природно присутне и на седницама царске владе још у 1862. години,35 овај моменат је доживео битна потврђивања, допуне и примену у британској редакцији Ситон-Вотсона, да би – путањом коју су оцртали аустромарксисти – доживео нову идеолошку кристализацију у коминтерновској идеолошкој перспективи.36 У пореклу једне идеје не налазимо нужно и њену одлучујућу идеолошку редактуру, нити њену пресудну историјску делотворност, пошто су различите идеологије – због дубинских подударности у распоредима историјских и цивилизацијских сила склоне да употребљавају и, примерено сопственим рационализацијама, образлажу истоветну политичку идеју. Тако западна редакција – хабзбуршка, британска, аустромарксистичка, америчка – даје различита образложења за непрестано поистовећивање саме замисли о српском становишту са великосрпском хегемонијом.

Ако треба – по мишљењу Љубомира Стојановића – доследно оспоравати и свагда онемогућавати ово далекосежно поистовећивање, то не значи да треба да нестане самог српског становишта, јер се вели он – сваки његов опонент „позитивно љуто вара да је пропала, или да је нестало српске идеје као фактора у уједињеној држави“37. У овом самопоуздању увек можемо потражити и удео личног темперамента и усвојеног културног наслеђа, као што оно може бити само облик практичног позива на деловање. Но, оно наговештава како је српско становиште не само живо него и неопходно у обликовању сваке сложене историјско-политичке конфигурације у коју је укључен српски народ. Оно треба да буде – штавише – conditio sine qua nоn српског учешћа у свакој сложеној конфигурацији: било југословенској, било европској; било економској, било културолошкој. Премда је било прецизно везано за идеју слободе, демократије, избора, споразума, ипак је Стојановићево схватање српског становишта било изложено серијским оспоравањима у Новој Европи, као оспоравањима у којима је оно што мора и треба непрестано односило превагу над оним што јесте.

Има нечег карактеристичног у нашим културним обичајима, у особеном политичком набоју наших политичких расправа, које као да су ослобођене било каквих обзира, у особеној безобзирности која је унапред допуштена идеологијама југословенства у сваком њиховом насртају на српско становиште, има – дакле – нечег унапред одобреног у томе што је – на самом крају дуге расправе у Новој Европи – под удар дошла и сама личност Љубомира Стојановића.

То се догодило у часу када је он, револтиран потпуном недоследношћу и притворношћу хрватског политичког првака – у Српском књижевном гласнику од 1. марта 1926. године – поставио питање: „Мисли ли Г. Радић да ми не видимо да је цела његова пропаганда под заштитом ’споразума’ управљена на то да се Срби у држави ослабе, и да их омаловажи у очима оних становника који су после ратова дошли с нама у заједницу?“38 Док је узроке оваквог понашања потражио у личним особинама човека, дотле је начин мишљења који само то понашање подразумева, на који оно рачуна и одакле добија повратну снагу, везао за очврслу културолошку предрасуду по којој хрватска и – каткад – пречанска интелигенција „мисле да су само они Европљани и западњаци, а ми да смо ’Балканци’, које они треба да култивишу и просвете“39. Премда се у односу на овакво мишљење поставља веома толерантно, јер каже да „ми то жалимо и њих ради и саме ствари ради, али помоћи не можемо; ваља трпети“, Љубомир Стојановић није пропустио да прецизно укаже на порекло овако засноване културолошке предрасуде: „Хрвати су остали да на нас гледају како их је још Аустрија васпитала.“40

У часу када је дотакнуто непревладано хабзбуршко наслеђе у хрватској јавној свести, премда је истовремено указано и на примере који назначују како је на делу све мање подударање са актуелном европском јавном свешћу, Милан Ћурчин је прегао да – кроз коначну и неопозиву оцену великог српског научника и политичара – изрекне неколико константних и репрезентативних тврђења. Његов поступак је могао проистицати и из личних и из општих мотива. Будући да је актуелизовање хабзбуршке константе посредно дотицало тежишне увиде Ситон-Вотсона, који је „Ћурчинову ’Нову Европу’ осећао као своје чедо“, свакако да је Ћурчин могао бити лично подстакнут да одговори. Јер, „Ћурчин је имао два идола: Мештровића и Ситон-Вотсона“, па је он „Ситон-Вотсона [...] сматрао заштитником Словена у Средњој Европи, и са Чехословацима се такмичио у придобијању његове љубави“41.

Утврдивши како „вођа републиканаца говори и пише као најгори сепаратист, као највећи радикал и великосрбин“,42 прегнувши да идеолошким одстрањивањем отклони свест о одсуству било каквих реалних показатеља изнесене политичке дијагнозе, Ћурчин обликује далекосежни механизам потенцијалне криминализације саме замисли о српском становишту. Као важан део неопходног механизма, обезвређивање не застаје у обухватању нежељеног политичког мишљења, него се незаустављиво шири на човекову личност: „Ма ко да је, Г. Љуба Стојановић је тек један човек.“43 Одузимање личних вредности, чак и кад се оне посредно признају, увек отпочиње указивањем на околност да су оне само људске, одвише људске: и – наравно – да су одвише усамљене у јавном простору.

Али, и као такве, оне остају присутне и отуд их треба превести у непостојање: „Са свим нашим симпатијама за његову личност, и са свим поштовањем за његову личну вредност и његово лично поштење, ми ћемо се, после свих могућих напора да га одвратимо од његових садашњих мисли, иако тешка срца, морати одлучити да над њиме ставимо крст, и да на његов гроб навалимо камен.“44 Несумњивост човекових личних вредности и поштења представљају само отежавајућу околност у његовом суочењу са дејствима идеологија југословенства. Отуд се уопште не поставља питање: ако неко ко очитује вредности и поштење сумња у истине које заступамо, ако не прихвата да га одвратимо од његових уверења у неопходност српског становишта, зашто одбијамо да размислимо о његовим упозорењима? У изостајању таквог питања очитује се хипнотичка моћ идеологија југословенства, будући да нас оне однекуд овлашћују да присутне вредности и поштење прогласимо ни мање ни више него – мртвим: „Јер, он је за нас мртав, и ми оплакујемо једног драгог покојника.“45 Као што је историјска улога Срба да се по сваку цену уложе у заборав и ишчезнуће српске идеје, тако протагонисти њеног присуства треба да се – на наше очи – претворе у мртве душе.

У моменту када прионе уз српско становиште, када само помисли да и оно има демократско право на постојање, човек бива проглашен мртвим: без обзира на ваљаност својих разлога и без обзира на своје научне и личне вредности. Какав је то свет у којем је овај начин мишљења обавезујући? Зашто је идеологијама југословенства неопходно јавно жигосање и сахрањивање живих људи? Зашто такав начин јавне дискриминације не изазива протест, побуну, негодовање, различите облике пасивног отпора као неопходне моменте елементарне солидарности? У изостанку таквих реакција не огледа се само укорењено неповерење према грађанској солидарности са српским становиштем него и хипнотичка и паралишућа дејства идеологијâ југословенства. Као да се образују нека чудна укоченост и страх пред наговештајем западних традиција које се иза југословенства увек наслућују.

Отуд наредни Ћурчинов став има у себи и призвук претње, јер он указује на околност да Стојановићев чланак „штампа, без ограде, ’Српски књижевни гласник’, и прештампава га на уводном месту ’Политика’; и његово предавање слуша, и одобрава, елита београдских интелектуалаца. То је већ много озбиљније, и даје целој овој појави праву подлогу“46. Остало је неразјашњено зашто пуко појављивање мисли о српском становишту треба да буде немогуће уколико није праћено ограђивањем од ње. Но, околност да је негативно означена „елита београдских интелектуалаца“ открива нам праву намеру у овом југословенском и новоевропском жигосању српског становишта.

Потребно је, с једне стране, ставити – у име оног југословенства које са пуном свешћу о образованом словеначком и хрватском становишту настоји да одстрани српску идеју – на оптуженичку клупу целокупну српску грађанску традицију. Тај потез ће – у дугим деценијама титоистичког југословенства – непрестано повлачити Крлежа. Остало је питање: у часу када је посматрао дефиле хрватских научних проминената – који су били истакнути чимбеници у усташком режиму – у Крлежином енциклопедијском подухвату, када је писао како је Крлежа „окупио око себе разне сумњиве типове, усташе и клерикалце на челу с Матом Ујевићем“,47 да ли се Милан Ћурчин сетио својих оптужби на рачун „елите београдских интелектуалаца“, да ли су му се они чинили одговорним за оно што види, да ли је био спреман да прст оптужбе упери у себе?

Шта је још подразумевала ова синтагма у његовим речима? Неопходност дезавуисања српског становишта управо на београдској позорници. То је представљало одлучујуће настојање. Јер – како је написао Лаза Поповић 11. јануара 1925. године – „што се тиче посебице Срба, они морају имати једну велику идеју, и то је једино могућа југословенска идеја“48. Понекад изгледа неодољив и неиздржив овај императивни облик мишљења – „морају“, „једино могућа“ – који прати беседе о идеологијама југословенства: у позитивном аспекту свог значења, он делује као неки прикривено тотализујући импулс у њима, премда – истовремено – његов негативни аспект као да је усмерен ка нечем што и када није именовано, остаје истински циљ беседе – српско становиште.

Које је привилеговано подручје његовог распростирања? „У Београду, у средишту, треба пре свега афирмација и стабилизација југословенске идеје.“49 Својом темпераментном активношћу и вишеструким ауторитетом, Љубомир Стојановић као да омета ово настојање и отуд мора бити уклоњен са јавне позорнице. Јер, „Београд је оно последње и право место где ће југословенска идеја повести бој за опстанак, са јавним мњењем ондашњим.“50 Остало је неразјашњено у чему је посебна београдска одговорност за судбину југословенске идеје. Постоји, дакле, неко јавно мњење, које оличава елита београдских интелектуалаца, са којима одлучујући бој треба да води југословенска идеја: као бој за опстанак. Али, ако је елита београдских интелектуалаца свакако опредељена за југословенску идеју, ако је сав њен ангажман деценијама осведочен у најтежим околностима, шта значи овај наизглед немотивисани позив на бој? Реч је о боју који са њима треба водити у име оне југословенске идеје која императивно налаже згаснуће српског становишта. Треба, дакле, променити јавно мњење тако да оно прихвати заборав и ишчезнућe српске идеје. Тако се београдска улога осмишљава као улога угасника српског становишта.

Ако београдско јавно мњење треба преобликовати, онда је неопходно сломити отпор оне елите београдских интелектуалаца која одобрава мисао о српском становишту Љубомира Стојановића. Као потоњи одговор на питање о истинској политичкој физиономији драгог мртваца, долази до потпуне дискриминације: „Онај који је досад веровао само у хрватске сепаратисте и франковце био је у заблуди; има данас српских франковаца и сепаратиста бар колико и хрватских. И има их још опаснијих, – ’србијанских’ франковаца, који и све Србе хоће још да посрбијанче’.“51 Шта значи довести Љубомира Стојановића, чија је демократска легитимација не само деценијски неспорна него и проверена, јер је „први у нашој историји спровео тако слободне изборе да је влада остала у мањини“,52 чија је оданост правним и моралним начелима издржала најтежа искушења, пошто је „до те мере осудио Александров Солунски процес да је [...] основао Републиканску партију“,53 у исту политичку раван са оним чиниоцима који су у више наврата палили српске радње, дућане и куће, који су организовали хапшења и погроме људи?

То свакако значи деловати у складу са настојањем по којем треба – у име југословенства које не оспорава постојање хрватског становишта – довести до ишчезнућа саму српску идеју. Тако је образован асиметрични симетризам унутар југословенства као идеолошке рационализације која настоји да неутралише саму мисао о српском становишту. Јер, да није било српског политичког ексклузивизма – вели Супило – не би било франковаца,54 премда су њима – деценијама – претходиле речи Анте Старчевића о српском народу као накоту за секиру; да није било мисли о српском становишту, не бисмо сазнали да се – без икаквог насиља на души – Љубомир Стојановић претвара у франковца; да није било српског национализма – вели Крлежа – не би било реактивног хрватског национализма,55 који се понавља у титоистичкој Југославији: после Јасеновца.

У складу са оваквим асиметричним симетризмом идеологија југословенства непрестано се развијају јавна онемогућавања саме замисли о српском становишту. Премда су размишљања Љубомира Стојановића била изложена прегледно и јасно, уредништво Нове Европе – правдајући се утиском који су у јавности произвела размишљања угледног политичара – поново га позива „да се приликом врати на ову ствар“. У самом позиву ваља препознати једну прикривену технику јавног позивања на одговорност. Јер, никада се пред овим трибуналом новоевропског југословенства нису позивали на додатно изјашњавање представници јавно образованог словеначког и хрватског становишта. Зашто је, дакле, само српско становиште унапред осумњичено? Како се некоме ко се отворено залагао за „федеративно уређење државе“ и њен републикански облик уопште могло пребацивати – како са чуђењем наводи Стојановић – да се залаже за „хегемонију Срба у држави“? Како је човек могао – само због веровања у српску идеју, због веровања које не искључује постојање ни словеначке ни хрватске идеје – бити оптужен да је ни мање ни више него „највећи хрватождер“?56

Није друкчије било представљено ни једно накнадно појашњење Љубомира Стојановића. Он га је обликовао у духу начелне равноправности, јер је нагласио да „и Срби имају у најмању руку исто толико права да се чују у питању државног уређења“. Изразио је и демократску наду да „то ваљда ни Хрвати неће порицати“57. Чак је размишљао и о евентуалностима, па је устврдио да ни у случају хрватског отказивања персоналне уније – као облика новостворене друштвено-државне заједнице – „Срби не би хтели с њима ратовати“58. То је показивало начелну ненасилност његовог поимања српског становишта. Упркос свему томе, уредништво Нове Европе је – на почетку објављеног прилога – ставило напомену да се „не слажемо у свему с његовом садржином“59. Било је, дакле, неопходно унапред осенчити политичку проблематичност схватања Љубомира Стојановића.

Све ове произвољне и необразложене оптужбе и поступци нису усмерени ка садржајима саме политичке расправе, него ка предохрани јавне асиметрије у политичком подручју: они имају за циљ да се питање о постојању словеначког и хрватског становишта остави у дубокој сенци, да се политичко позиционирање ових народних индивидуалитета јавно прихвати као саморазумљива и неупитна чињеница, док би се мисао о српском становишту јавно унапред одредила као српска хегемонистичка намера, као дубоко проблематична ствар и – на крају – као нешто што је готово криминално.

Премда се једном од апологета југословенства чинило да је реч о неумитним садржајима времена, који ће се употпуњавати у будућности, па „посебне српске државе нити има нити може више бити“,60 у нашем времену – скоро сто година после ових пророчанстава – одједном се открило да српска држава изнова и ипак постоји. Такав историјски исход – свиђао се он нама или не – поставља пред јавну свест искуство потпуног дебакла идеологија југословенства. То бројне исказе новоевропских апологета југословенства из давнашње полемике свакако чини оповргнутим. Јер, у часу када је нестало државног оквира који је сваку идеолошку рационализацију чинио вероватном, открила се потпуна историјска неубедљивост, класична идеолошка заслепљеност и изричито неуважавање конкретне и чињеничне евиденције: све је то припадало привилегованим полемичким гласовима Нове Европе. Али, њихови искази остају ипак актуелни. Јер, опстао је сам историјски механизам који – дубоко поунутрашњен у нашој јавној свести – омогућава сваку предност настојању да јавно ишчезне српска идеја.

То се одиграва кроз непрестани пренос политичких значења југословенства на европске садржаје у нашој јавној свести. Пошто почива на поунутрашњивању културолошке предрасуде коју непрестано намеће западна традиција и која оправдава садашње колонијално-окупационо стање, овај пренос није плод пуког сећања – било појединачног, било групног – него је вишестрано (идеолошко, политичко, економско, медијско) учвршћивање стратегијског правца на којем треба прекрити негативно искуство прошлости са пројектованим садржајем будућности. Да је то тако, да је спајање идеологија југословенства са идеологијама европејства једна закономерност у нашој јавној свести, да је то циљано кретање чије је основно надахнуће везано за згаснуће сваке мисли о српском становишту, дефинише Латинка Перовић: „Југославија је била наша прва Европа.“61 Није отуд случајно што су реторички облици императивности, које смо упознали у дискурсима идеологија југословенства, дословно преношени у владајућу паролу нашег времена: „Европа нема алтернативу“.

Но, пресудан је идеолошки подтекст овог ултимативног оглашавања. Јер, ако је српска одговорност за распад титоистичке Југославије – по суду Латинке Перовић – свакако примарна, онда је српска несаобразивост са европском оријентацијом показана већ у југословенским оквирима. То значи да успех европске оријентације зависи од неутралисања српске политичке традиције која је – по њеном суду – пресудно обликовала југословенску деструкцију. Тако је поново образован устаљени механизам по којем је заборав српске идеје услов како за идеологије југословенства тако и за идеологије европејства.

Ове идеологије се у нас појављују као – како је говорио Ернст Топич – празне форме. Јер, унутар њихових образложења и рационализација пребива непрестани механизам онемогућавања сваке замисли о српском становишту. Нестанком Југославије, овај механизам, као плод деловања спољашњих интереса и културолошке предрасуде, као нешто што подразумева неутрализацију српског становишта, открива свој негативни аспект у обнављању и оснаживању појма српске кривице.

Тај негативни аспект – који је био снажно подстакнут понашањем бившег председника Србије62 – добија фарсичан и злокобан вид у исказима садашњег председника српске владе62. У потпуној неспособности да разликује своје лично понижавање од понижавања народа и државе, које представља, у неосећању било каквог проблема због проширивања својих личних преобраћења на историју српског народа, он је – у Франкфуртер алгемајне цајтунгу од 11. јуна 2014. године – успео да напише: „Није зачуђујуће да Србија и Срби никада нису били посебно омиљени у Немачкој и код Немаца. Један од разлога за то је сигурно и поступање нашег политичког вођства, које је увек мислило да би политичким триковима могло добити подршку и поверење најзначајније европске силе. Ми нисмо били поуздан партнер.“ Одакле овакво тврђење? Зашто се пренебрегава историјска истина о томе да су немачко-српски политички односи били превасходно одређени бечким погледом на српски народ? Јер – како је 1926. године написао Љубомир Стојановић – „улогу референта о нама пред Европом узела је на себе још од постанка Србије бечка штампа“63.

Да је тај учинак био пресудан, да су српски интереси постављани у резултанту аустријско-немачког савезништва, открива нам – у предавању одржаном 27. октобра 1916. године – изричитост Макса Вебера: „Пробни камен наше савезничке искрености је следећи – да са Србијом чинимо само оно што Аустрија и Мађарска траже.“64 Пробни камен немачке политике био је, дакле, безусловна сагласност са аустроугарским окупационим погледом на српску историјску судбину. Шта се ту могло учинити? Ако то није целисходно казати у садашњим околностима, посебно у ауторском тексту председника српске владе, зашто је пропуштена идеална прилика да се ћути о свему томе, зашто се хита ка непотребном и срамном кораку којим се потхрањују најнегативнији стереотипи о српском народу? Ако знамо ко је у прошлости водио српске владе – Јован Ристић, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић, Милован Миловановић, Никола Пашић – није јасно одакле долази осећање надмоћи садашњег председника владе? Одакле потреба да се оснажи немачка пропагандна представа о српским превртљивцима? Зашто један политички ренегат има потребу да своје превртљиво понашање пројектује на потпуно друкчије људе? Да ли је требало бити савезник у часу када је Немачка прионула уз аустроугарску паролу да Србија мора умрети? Или је требало остати поуздан Хитлеров савезник?

Овакви искази откривају сам процес поунутрашњивања кривице у нашој јавној свести, пошто српски председник владе усваја и оснажује културолошке и политичке предрасуде и интересе немачке средине. Он као да је преузео на себе да их одомаћи у нас, па тврди – у Информеру од 5. јула 2014. године – „да смо за све што нам се догодило, у највећој мери, сами криви“. Овакви искази немају за циљ да објасне чињенице распада титоистичке Југославије, него да протегну осећање кривице на целокупну српску традицију. Околност да је у тој традицији – у дугом историјском ходу – настала и обликовала се сама српска идeja чини је примарним циљем: на њу се устремљују сви идеолошки и политички садржаји који су окупљени око појма српске кривице. Јер, неопходно је – како је написано још 11. децембра 1924. године – да дође до заборава српске идеје и да она ишчезне у мрак. У самој тој замисли као да је скривена нека казна: она је у томе да сећање на нас потпуно ишчезне.

Афирмативни аспект владајућег механизма у нашем политичком понашању везан је за настојање да се уместо Југославије – као неумитног образложења за поништавање српске идеје – на идеолошком хоризонту саморазумљиво успостави Европска унија. Тек спој српске кривице и европске безалтернативности ствара неопходну идеолошку рационализацију коју су нам завештале идеологије југословенства: очитује их поунутрашњивање хрватских културно-политичких интереса у нашој јавној свести. Јер, постоји динамика и међузависност у историјским дотицајима идеологија југословенства: док је интегрално југословенство имало за циљ да угаси српску идеју, стварајући празан или неодређен простор на њеном месту у образованом културном обрасцу, дотле је титоистичко југословенство засновало процес поунутрашњивања хрватског становишта унутар потпуно испражњеног простора.

Нема никакве сумње у то да се идеологије југословенства и европејства – у својим различитим историјским облицима – превасходно оглашавају у тоновима безусловности. Мисао о српском становишту појављује се пак у подручју слободе: само као један могући избор. Ништа, међутим, није било довољно да она добије статус легитимне културно-политичке мисли у нас. Да српско становиште није ни у каквом спору са европском традицијом, упечатљиво је показао Љубомир Стојановић, будући да је – неку годину пре њега – Макс Вебер изричито устврдио: „...политику сам увек посматрао са националног становишта, и то не само спољну политику, већ и политику уопште.“65 Превасходно демократски усмерена, подразумевајући идеју споразума, почивајући на контактној природи српске културе, са носиоцима вредности који су обележени универзалним вредностима, мисао о српском становишту утире пут ка постепеном обеснаживању дуготрајног историјског и културног механизма који управља јавним представама у нас.

Да се то не би догодило, дошло је до вишеструких насилних потеза, који су уклонили могућност да постоји било који политички представник националне и евроскептичке оријентације у српској скупштини66. Остављени без политичких представника, они који наглашавају основаност мисли о српском становишту бивају јавно маргинализовани, јер се тако утире пут њиховој могућој криминализацији. То је доминантни историјски ритам у нас. Није друкчија ни путања његовог делимичног или потпуног мењања: на њој се срећемо са концептуалним и практичним моментима. Без обзира на новодошле идеолошке рационализације, као што су „југосфера“ или „европејство“, неопходно је обеснажити дуготрајни механизам који је усмерен ка згаснућу сваке мисли о српском становишту. То је превасходно концептуално питање.

Оно има својих корелата у практично-политичком подручју: тек када се створи национални пол демократске јавности, који има своје репрезентативно медијско присуство, у којем бива представљана идеја националне и демократске државе, може се кренути на дуги пут до парламентарних политичких представника. Јер, само се са националног пола може далекосежно проблематизовати владајућа политика: било да је реч о прошлим владама или о овој влади. Јер, промена владе не подразумева – у садашњим колонијално-окупационим условима – промену режима.

Чврст и непоколебљив у својим схватањима и понашању, Љубомир Стојановић као да је храбрио себе када је закључивао да на истом гледишту са њим – када је реч о југословенству – „стоји девет-десетина српске интелигенције и целокупна маса“67. Ако су ствари стајале тако, шта се догодило са том потпуном већином? Шта ју је онемогућило да добије свој израз и место на јавној позорници?

Како је био некористољубив и антипод сваког демагога, он као да је – предосећајући глувило у које су све више западале његове речи – апеловао на оне који се можда са њим интимно слажу, али ништа јавно не чине у складу са својим уверењима. Тај апел је – десет година доцније – темпераментно и разборито поновио Милош Црњански: без успеха. Како су постављене силе у српској култури када је у њој – за разлику од кристализоване свести о хрватском становишту увек могуће организовано глувило и одсуство делања када је реч о српском становишту? Да парадокс буде сасвим изузетан, открио је нестанак Југославије. Јер, то се глувило – помоћу јавних дискриминација – одржава и у садашњој Србији.

*Милош Црњански (1893–1977)*

Но, упркос закритој свести о усамљености сопствених настојања, Љубомир Стојановић је исијавао дубоку решеност да остане у изнуђеној самоћи, па је наглашавао да зна како „нема много једномишљеника међу Србима“ када је реч о републиканском и федералистичком државном уређењу новостворене друштвено-државне заједнице. Али, отуд парадоксално долази позив на делање: „...не очајавам да их нећу временом придобити, и зато га, држећи да је најбоље, и заступам и браним.“68 Одсуство страха од самоће чини да нема очајања, јер оданост припада ономе што се сматра да је најбоље. То је егзистенцијални тон који позива човека: упркос томе што године пролазе као што се глас губи у даљини.

Сам Љубомир Стојановић као да је егзистенцијално поделио судбину своје потоње мисли о српском становишту. Учинио је то на исти начин као у давна времена „предратне Србије“: када је као „дугогодишњи професор Велике школе, министар, председник владе и државни саветник, остао [...] одједном без икојег сталног прихода“,69 јер се повиновао сопственом моралном осећању. У тој неосетљивости на изазове новца остао је непроменљив, па Нова Европа – у краткој некролошкој белешци – наглашава како је овај „јавни радник необичног карактера“ био такав да „хонорар за своје чланке није желео да прими“70. Нисмо ми – макар у појединцима, премда ни као народ увек били овакви какви смо у садашњим приликама: нити такви морамо заувек бити. Премда строг и аскета, није био лишен интимне осећајне лествице, јер „безобзиран и оштар у мишљењу и речи, он је био чедно нежан у пријатељским односима“71. Као човек чије су се врлине „уздизале [...] у морални хероизам“,72 он је – тешко оболевши – ризиковао са покушајем лечења радијумом у Прагу. Било је неуспешно: умро је 14. јуна 1930. године, оставивши тестаментарну поруку „да се сахрани где умре, без говора и цвећа“73. Тако је – у једноставном чамовом сандуку – сахрањен у Прагу: као да је посмртно изгнанство било последњи облик једног изабраног самотништва. Све се одиграло у једном чудном нестанку, нечујном и тајанственом, без много речи у штампи и као крадимице, у туђини, расветливши одједном како је „нестало много од оног чиме је ова земља вредела себи и у свету“74.

Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena mundi, Београд, 2015, стр. 486–509.

Footnotes

  1. [Laza Popović], „Uloga Srba“, Нова Европа, Загреб, књига X, број 10, 1. октобар 1924, 281. ↩

  2. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288. ↩

  3. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 281. ↩

  4. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288. ↩

  5. Василије Ђ. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1914, Политика, Београд, 1991, 344–358. ↩

  6. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 282. ↩

  7. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 284. ↩

  8. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 286. ↩

  9. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288. ↩

  10. [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288. ↩

  11. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, Нова Европа, Загреб, књига X, број 15, 21. новембар 1924, 461. ↩

  12. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, 460. ↩

  13. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, 461. ↩

  14. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, 461. ↩

  15. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, 462. ↩

  16. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, 462. ↩

  17. Ljub. Stojanović, „Još о ulozi Srba I“, 462. ↩

  18. Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 458. ↩

  19. Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 462. ↩

  20. Милан Ћурчин, „Još о ulozi Srba II“, Нова Европа, Загреб, књига X, број 15, 21. новембар 1924, 464. ↩

  21. [Laza Popović], „Pogledi su uprti u Beograd“, Нова Европа, Загреб, књига X, број 17, 11. децембар 1924, 524. ↩

  22. [Laza Popović], „Pogledi su uprti u Beograd“, 524. ↩

  23. Никола Стојановић, „Још o улози Срба: Срби и држава“, Нова Европа, Загреб, књига X, број 18, 21. децембар 1924, 524. ↩

  24. [Лаза Поповић], „Потреба велике идеје и њено извођење“, Нова Европа, Загреб, књига XI, број 2, 11. јануар 1925, 35. ↩

  25. [Лаза Поповић], „Потреба велике идеје и њено извођење“, 35. ↩

  26. [Лаза Поповић], „Потреба велике идеје и њено извођење“, 36. ↩

  27. J.[ovo] Zubović, „Srpsko pitanje“, Нова Европа, Загреб, књига ХII, број 4, 1. август 1925, 101. ↩

  28. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, Нова Европа, Загреб, књига XII, број 14, 11. новембар 1925, 423. ↩

  29. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 421. ↩

  30. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 421. ↩

  31. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 421. ↩

  32. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 424. ↩

  33. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 417. ↩

  34. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 425. ↩

  35. Чедомир Попов, Велика Србија – стварност и мит, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2014, 276. ↩

  36. Аlех N. Dragnich, „Тhе Anatomy of а Myth: Serbian Hegemony“, Slavic Review, AAASS, Stanford University, Stanford, Volume 50, Number 3, Fall 1991, 660. ↩

  37. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 425. ↩

  38. Љуб. Стојановић, „Хрватска аустријанштина’“, Српски књижевни гласник, Нова серија, Београд, књига ХVII, број 5, 1. март 1926, 362. ↩

  39. Љуб. Стојановић, „Хрватска аустријанштина’“, 361. ↩

  40. Љуб. Стојановић, „Хрватска аустријанштина’“, 360. ↩

  41. Драгољуб Јовановић, Медаљони, III, Службени гласник, Београд, 2008, 69. ↩

  42. Ћ [Милан Ћурчин], „Југославија на мукама“, Нова Европа, Загреб, књига XIII, број 7, 11. април 1926, 200. ↩

  43. Ћ [Милан Ћурчин], „Југославија на мукама“, 200. ↩

  44. Ћ [Милан Ћурчин], „Југославија на мукама“, 200. ↩

  45. Ћ [Милан Ћурчин], „Југославија на мукама“, 200. ↩

  46. Ћ [Милан Ћурчин], „Југославија на мукама“, 200. ↩

  47. Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, III (1978-1979), Svjetlost, Sarajevo, 1990, 56. ↩

  48. [Лаза Поповић], „Потреба велике идеје и њено извођење“, 35. ↩

  49. [Лаза Поповић], „Потреба велике идеје и њено извођење“, 35. ↩

  50. [Лаза Поповић], „Потреба велике идеје и њено извођење“, 35. ↩

  51. Ћ [Милан Ћурчин], „Југославија на мукама“, 200. ↩

  52. Драгољуб Јовановић, Медаљони, III, 88. ↩

  53. Драгољуб Јовановић, Медаљони, III, 88. ↩

  54. Frano Supilo, Politika u Hrvatskoj, Rieka, 1911, 15. ↩

  55. Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, I (1956–1975), 188; II (1956–1975), 46–47. ↩

  56. Ljub. Stojanović, „Još jednom o ’srpskom pitanju’“, Нова Европа, Загреб, књига XVI, број 5, 11. септембар 1927, 137. ↩

  57. Љуб. Стојановић, „У чему је ствар“, Нова Европа, Загреб, књига XVIII, број 6, 26. септембар 1928,171. ↩

  58. Љуб. Стојановић, „У чему је ствар“, 172. ↩

  59. Љуб. Стојановић, „У чему је ствар“, 170. ↩

  60. Ј.[ovo] Zubović, „Srpsko pitanje“, 101. ↩

  61. Olivera Milosavljević, Činjenice i tumačenja (Dva razgovora sa Latinkom Perović), Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd, 2010, 274. 13. ↩

  62. Александар Вучић (нап. ур.) ↩

  63. Љуб. Стојановић, „Хрватска аустријанштина“, 360. ↩

  64. Maks Veber, Politički spisi, prevela Aleksandra Kostić, Filip Višnjić – Službeni glasnik, Beograd, 2006, 154. ↩

  65. Maks Veber, Politički spisi, 141. ↩

  66. Сазив Народне скупштине Републике Србије од 2014–2016. (нап. ур.) ↩

  67. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском становишту’“, 424. ↩

  68. Љуб. Стојановић, „Још о ’Српском питању’“, 424. ↩

  69. Милан Грол, Из предратне Србије, СКЗ, Београд, 1939, 117. ↩

  70. Č [Milan Ćurčin], „Ljuba Stojanović“, Нова Европа, Загреб, књига XXII, број 1, 16. јул 1930, 64. ↩

  71. Милан Грол, Из предратне Србије, 121. ↩

  72. Милан Грол, Из предратне Србије, 122. ↩

  73. Милан Грол, Из предратне Србије, 111. ↩

  74. Милан Грол, Из предратне Србије, 122. ↩