I
Савремени свет и савремени човек живе, уз ретке изузетке, између две крајности: први, у аполитичном микрокосмосу преживљавања који посредно или непосредно историју само трпе, кроз последице убрзане глобализације са свим њеним пратећим мутацијама. Други, који прате и понешто разумеју ширу политику, са великом зебњом схватају да живе у доба неизвесних исхода и непредвидивих последица. У том контексту, који повремено личи на неумољиви жрвањ историје, где се бришу старе традиције и намећу нови садржаји и пратећи критеријуми, мењају се, преклапају и редефинишу и сами идентитети: они се од културних и националних, на Западу полако претварају у потрошачке и транс-националне, док се на Истоку и југу, од културних и цивилизацијских образаца све чешће преобликују у круте верске идентитете. Савремено стање идентитета појединих нација, посебно оних које имају слабије економске резултате и ратом или немаштином ослабљене одбрамбене механизме, налази се онда у сталном врењу и непрекидном прилагођавању са често драматичним исходима.
Данас смо сведоци чињенице да Срби сами себе све чешће самоодређују као мали народ, лишен опипљивих могућности да утиче на свет око себе или да учествује у важнијим међународним процесима. Психологија малог човека, уз психологију малог народа, тако страна домаћој традицији, после серије великих војних пораза и политичких ломова 1990-их, после дугих деценија самообмане и индуковане мегаломаније, данас неумитно смањује српске амбиције и аспирације. Пољуљани идентитет утиче на често све снисходљивији однос према јачима, мање или више моћнима, а обесхрабрује, ако не и обесмишљава, све родољубиве покушаје да се рационално, у новим околностима преиспитају, допуне и обнове, а затим, на општу ползу, упорно бране и промовишу властити национални интереси. Уместо тога, као на неком снажно заљуљаном клатну, Срби иду из једне у другу крајност, у оба случаја, на дужу стазу, са несагледивим последицама.
Како је то још током 1990-их добро приметио К. В. Никифоров – истакнути руски стручњак за српско питање, писац Србије на Балкану у ХХ веку – Срби су редак изузетак међу народима: ни бројчано мањег народа, ни већих политичких амбиција достојних великих народа. Једва две деценије касније, Срби се, и у светским и у европским размерама, самоодређују као мали народ, премда имају богату културну традицију и релативно значајну улогу у европској историји. Од Срба, проређених ратовима и емиграцијом, нешто су бројнији Холанђани и Португалци, а бројем мањи народи и Бугари, Албанци и Словаци, све скандинавске и балтичке нације, већина других народа западног Балкана, од Хрвата до Словенаца и од Бошњака до словенских Македонаца. Питање значаја једног народа не мери се, међутим, његовом бројношћу, него његовим доприносима светској култури и учешћу у крупним историјским догађајима, као што је то несумњиво у случају Холанђана или Португалаца. Изузетак је Црна Гора, где се супер-его негује од најранијег детињства, а обновљена државност представља као суштински цивилизацијски искорак. Нема тог осећаја сићушности који је, скоро сасвим превладао међу другим, деморалисаним Србима. Такође је очигледно да су својих ограничења, бројчаних, привредних или геополитичких, свесни многи европски народи, често и бројем већи од српске нације. Међутим, када погледате Израел, земљу с приближним бројем становника као Србија, а на вишеструко мањем простору, с нерешеним границама и сталним унутрашњим међуетничким тензијама, имате пример мале/велике нације која има несразмерно велики значај у светској култури, у политици великих сила и у укупном утицају у међународним односима.
Мало је само оно за шта помислите да нема велику вредност! У питању је, дакле квалитативна, а не квантитативна одредница. У европским оквирима, премда бројчано смањен и стешњен на све скученијој територији, Срби су свакако један значајан народ, зато што су народ необичне креативности, баштиници светски значајних, миленијумских културних достигнућа. А да нису ни толико мали ни толико неважни, не би, на међама различитих царстава, цивилизација и конфесионалних вододелница, толико страдали током читаве историје, а успели да, упркос узастопним ратовима, честим расељавањима и изгонима широких размера, ипак опстану. Мера страдања у неком од крупних историјских ковитлаца, често је, парадоксално, и мера историјског значаја пострадалог народа.
Питање идентитета, које укључује и осећање ширег значаја националне заједнице или државе којој припадате, није увек одређено повољним исходима одређених политичких пројеката или, у другој крајности, њиховим неповољним последицама. Најтежа последица развоја Срба у последњем столећу, са свим скоковитим искорацима, обележеним недостатком континуитета, довели су данас до опасно пољуљаног идентитета, који се, тек формално ослобођен југословенских илузија, емоција и политичких ограничења, није редефинисао у галиматијасу изукрштане митологизације најбољих културних садржаја, политичких доктрина и духовних традиција.
II
До стварања прве југословенске државе 1918, Срби су, премда расути широм различитих империја, у краљевствима и кнежевинама, имали „српску Атину“ у Новом Саду, „Српску Спарту“ на Цетињу, „балканску Пруску“ у Србији, необично виталан народ у Босни, Херцеговини, Далмацији и Војној Крајини, све до Српских Моравица, раскршћу путева и железница у Горском Котару, где се, уз екстензију у Белу Крајину у Словенији, на северу, отприлике завршава српски етнички простор; имали су Стару Србију, премда силом расељавану и систематски арбанизовану „класичну српску земљу“, на спором путу опоравка и модернизације после балканских ратова (1912–1913), и српску Македонију, где је њен западни део од скопске и велешке котлине, под планином Бабуном и у области Пореч, па на југ према Охриду, српски дисао и у Србију се надао, а где је у селу Дренову настала позната песма: „Спремте се спремте четници“, којом су на почетку ХХ века бодрене српске комите у борби против османске доминације.
Национално самопоуздање Срба на почетку ХХ века, упоредо с културним успоном у златном добу српске демократије (1903–1914) – тој „Перикловој ери“ Србије, како је умео да истакне Милан Грол – почивало је на општем уверењу да су, са размахом политичких слобода, национална слобода и уједињење сасвим близу, уз широку спремност на жртву ради остварења свете националне мисије. Победе, страдања и васкрс у Првом светском рату, уз непримерено велике жртве, завршио се „у вихору славе“, пробојем Солунског фронта, где је од средине септембра до 1. децембра 1918, ослобођена Србија и створена заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. Срби су сматрали да је окупљањем Срба у једну државну заједницу заједно са сродним народима, коначно остварен национални циљ.
Најдужи рат Србије почео је у јесен 1912, а протегао се (с малом паузом од лета 1913. до лета 1914) негде до средине 1920, са смиривањем сукоба око разграничења и револуција у суседству. Из српске перспективе успеси су били изнад сваких очекивања, а нестале су и највеће претње по српску слободу и уједињење: Аустро-Угарска Монархија и Османска империја. Велика већина Срба, с изузетком мањина у румунском Банату, Мађарској, Бугарској и Албанији (неки су се касније као „оптанти“, доселили из Мађарске у Краљевину СХС), нашла се под једним државним кровом, уз српску династију и демократске установе, углавном пресликане из предратне Србије.
Кад су мога деду, који је девет година провео у униформи, у рововима Скадра, Куманова, Текериша, Горничева и Доброг Поља, упитали како је било, одговорио им је лаконски, али не и без извесног поноса: добро се завршило, срушили смо три велика царства, аустријско, турско и немачко, која су нас немилосрдно гушила. Толико о „малом“ народу који је, у борби за слободу и уједињење, покренуо ланац догађаја који ће изазвати тектонске поремећаје на европском тлу, с низом исхода важних по слободу многих европских народа (Чеха, Словака, Пољака, балтичких народа), исхода који су и данас, када процеси иду у супротном правцу, ка уједињавању, још увек валидни!
Када се распадала комунистичка Југославија (1990–1992), утонувши у крвави грађански рат, медији западних и средњоевропских држава запљуснули су европску јавност теоријама да је, кривицом Србије, нестала Аустро-Угарска Монархија, чиме је створен простор за будући продор нацизма и комунизма у Средњу Европу. Штавише, све су гласнији били заступници теорије да су претешки, понижавајући услови, наметнути вилхелминској Немачкој на Kонференцији мира у Паризу 1919, неминовно водили у реваншизам из којег ће, последично, настати нацистичка идеологија. Данас је, ето, Србија посредно „крива“ и за такав развој догађаја, укључујући и Хитлеров долазак на власт, и продор стаљинистичког комунизма у средњу и југоисточну Европу на крају Другог светског рата.
У Европи, која је путем концепта великих сила од Бечког конгреса 1815, скоро читав век, избегавала (с изузетком билатералних сукоба), шири војни сукоб на континенту, Србима је већ од 1914. најчешће било замерано да су – не обазирући се на шире међународне последице унутар сложеног система великих сила и осетљиве равнотеже моћи – упорно, по сваку цену, следили само своје националне циљеве. Србија је тако постала ендемски „одговорна“, не само за избијање Првог светског рата (премда су његови прави узроци произашли из ривалства великих сила за политичку, војну или економску превласт у разним деловима света, а Сарајевски атентат само један згодан повод какав је Аустро-Угарска чекала да започне коначни обрачун са Србијом), него и за све потоње тектонске промене које су, у сукцесивним таласима ширили нестабилност од Јадрана до Балтика – у простору који се називао „Интермаријум“. После доласка нациста на власт 1933, и аншлуса Аустрије 1938, у раздобљу у којем је највећи део антинацистичке, посебно јеврејске интелигенције из Беча и других градова испред хитлеровске чизме избегао у САД, и на америчким универзитетима брзо је обновљена носталгија за Двојном Монархијом, у којој су Јевреји били слободни и равноправни грађани (што је само делимично тачно, посебно за године пред Велики рат). Нестанком црно-жуте монархије („кривицом Срба“) отворен је простор настанку низа малих, нестабилних држава, које појединачно, нису могле да зауставе силовит продор нацизма и расизма у средњу Европу, који се окончао у холокаусту.
Перцепција Србије као политички непоузданог савезника, чије се акције (осим у ослањању на Русију) не могу увек предвидети, нити се на њене претходне договоре може до краја ослањати, остала је једно од њених трајнијих обележја у дипломатским канцеларијама и историјским семинарима нашега доба. Стога је питање одговорности Србије за Први светски рат у неједнаким таласима обнављано у западној, посебно англосаксонској и немачкој историографији о скоро свакој округлој годишњици избијања Великог рата (1964, 1994, 2014). Ревизионистички покушаји, уз затрпавање научне јавности новим „увидима“, имали су за циљ, да помере фокус са несумњиве одговорности великих сила, у првом реду Немачке и Аустроугарске, како би се на терет Србије и њене савезнице Русије, превалило претешко бреме одговорности за прву војну катастрофу светских размера. Премда није било нове архивске документације која би потврдила такве радне хипотезе, Србија је, у непрекидном медијском рату у којем је, уз ретке изузетке, активно учествовала и званична западна историографија, остала привилегована мета наводне одговорности за избијање Великог рата, сама или, све чешће, у алтернацији са Русијом.
У Хладном рату (1945–1990), таква су гледишта била само накратко уздрмана, неумољивим чињеницама и ауторитативним тумачењима хамбуршког професора Фрица Фишера и његове школе (а у склопу примарне немачке одговорности за избијање оба светска рата), да би се, с окончањем биполарне поделе света, одговорност изнова пренела на дежурне кривце – Краљевину Србију и царску Русију, њену главну, велику заштитницу.
Србија је, због снажних историјских веза са Москвом и Санкт Петербургом, већ током распада СФРЈ, због идеолошке повезаности комунистичке номенклатуре Србије са совјетским и постсовјетским елитама у Москви, поново перцепирана као „мала Русија“ на Балкану, јавни или притајен савезник Русије, у латентном отпору према доминантним политичким токовима на евроатлантском Западу. Данас се, као и 1914, и 1941, континуитет политике према Србији може лако пратити: Срби се сматрају трајним реметилачким чиниоцем, и та се мантра упорно понавља као да се ради о Дарвиновој теорији. Свима је познато како су усташе, као Хитлерови штићеници, позивајући се управо на теорију о Србима као реметилачком чиниоцу, већ од 1941. отварали логоре смрти од Јадовна до Јасеновца, и започели геноцид над Србима – с циљем да у потпуности затру један народ на простору сателитске НДХ.
Србија, међутим, ни 1941, као ни 1914. није, као држава, била реметилачки чинилац. Кад се пажљивије осмотре стварне чињенице о Србији у првој деценији ХХ столећа, лишене предрасуда и стереотипа – обликованих у бечким дописништвима и посредством бечке штампе наметнутих погледа на балканска питања – указује се једна сасвим другачија слика. Србији, исцрпљеној балканским ратовима, било је – како је њен премијер Никола Пашић наглашавао пред рат 1914 – потребно бар две деценије мира да би се консолидовала власт у Новим Областима на југу, и у скоро двоструко територијално увећаној Србији, искоренио османски феудализам, изравнале социјалне разлике и путем постепене политичке интеграције, смањиле напетости у односима са претежно непријатељски настројеним мањинама, Албанцима и Бугарима у Старој Србији и српској Македонији. Србија је 1913, после победе над Бугарском у Другом балканском рату, задржавши кључни стратешки интерес у вардарској долини, тек почињала да се поставља као нова регионална сила, у несумњивој намери да, у следећим годинама, пружи одређени допринос укупној стабилности на Балкану.
Несрећни Сарајевски атентат, уз логистичку подршку једног дела тајне официрске организације „Уједињење или смрт“ из Србије, изведен је не као терористички акт (у данашњем значењу тога појма), него као акт антиколонијалне борбе „Младе Босне“ против опресивне аустроугарске владавине у Босни и Херцеговини, једине колоније на европском тлу. Сарајевски атентат донео је Гаврилу Принципу ореол националног хероја, а при преносу његових посмртних остатака из Терезина у Сарајево, хиљаде захвалних Чеха и Словака испратило је јунака који је својом храброшћу, најавио и њихову националну слободу. Гаврило Принцип, је у једној широј историјској перспективи, више српска претеча Нелсона Манделе, него узор по којем делају терористички настројени чланови Хамаса или Хезболаха, како му данас, с нескривено злом намером, приписује савремена ревизионистичка историографија (Кристофер Кларк, Маргарет МекМилан). Мандела је, треба подсетити, у првим фазама борбе против колонијалне владавине и апартхејда користио и борбена средства којима је, пола века раније, са истим циљем посегла „Млада Босна“. Напоредо с тим, у Немачкој и Аустрији, а затим и у низу ревизионистичких држава, бујала је литература о „одговорности за рат“ са сарајевским атентаторима и Србијом као носиоцем одговорности, која је свој пут нашла и у школским уџбеницима широм света, а посебно на његовој западној хемисфери.
Још пре двадесетак година студентима на Филозофском факултету у Београду, после једног дужег студијског боравка у САД, где сам пажљиво прегледао средњошколске уџбенике на више језика, објашњавао сам да (до појаве Милошевића, Караџића и Младића 1990-их) главне личности из српске историје у светским приручницима нису ни Св. Сава, ни цар Душан, ни Карађорђе, ни Вук Ст. Караџић, Његош или Андрић, него једино Гаврило Принцип, наводно фанатични српски националиста, који је уз престолонаследника убио и његову трудну жену, и потпуковник Драгутин Т. Димитријевић Апис, шеф контраобавештајне службе српске војске. Званична Аписова функција у војном систему Србије, указивала је на одговорност Србије као државе, која на туђој територији помаже политичка убиства са непредвидивим последицама по међународне односе. Наша деца у исељеништву, често су, и онда и данас, имале великих невоља кад би наставницима покушали да објасне да су у питању борци за слободу и национални хероји, а не терористи намерени да сруше европски мир и изазову страдања невиђених размера, као и да је Апис деловао мимо и против Пашићеве владе. Сличне оптужбе на рачун Србије дошле су, касније, и са неочекиване стране: кад је обновљена изградња храма Св. Саве, славног руског писца и дисидента, А. Солжењицина је у Паризу српска дијаспора замолила за симболичан новчани прилог за изградњу храма, али је Солжењицин бурно реаговао, и одлучно одбио да да прилог, оптуживши Србију да је војно неспремну Русију увукла у рат и тако значајно допринела нестанку Рускога царства.
III
На крају Великога рата, национална интеграција Срба – увек снажно везаних за државу која је стварана огњем, мачем и уз велике жртве за сваку стопу ослобођене територије – сасвим је престала, док је код других јужнословенских народа и верских група национална интеграција добијала на замаху или тек почињала. Данас се, с накнадном памећу многи жестоко обрушавају на пијемонтску грозницу српских ујединитеља и њихово, како се из савремене перспективе чини, пребрзо утапање у заједницу која, премда замишљена као држава помирења, због сучељених националних интереса, с бројним мањинским групама и различитим наслеђем, није много обећавала. Сви они који би да могу да врате точак историје, и који би били само за уједињење Срба, заборављају да је царска Русија, на коју су Срби могли да се ослањају, и чији је последњи император Николај II подржавао јачање и ширење православља на Балкану, нестала у бољшевичкој револуцији 1917, а одлуке о српској будућности прешле искључиво у руке западних, Београду не увек наклоњених савезника.
У Краљевини СХС, већ су почели крупни уступци другим народима, верским и мањинским групама на штету српских интереса, редовно подређиваних једном вишем интересу – очувању заједничке државе. Премда је нова заједница многим несрпским политичарима и идеолозима изгледала само као проширена „Велика Србија“, југословенска држава је до прокламације Краљевине Југославије, врила у међунационалним сукобима, без правих решења за растући хрватски национализам, који је уз садејство спољних непријатеља угрожавао темеље државе на чији су олтар Србија и Црна Гора положиле своју мукотрпно стечену независност. За краља Александра I Карађођевића, у тим првим поратним деценијама, главни напор да се држава консолидује улагањима у нове, недовољно интегрисане или неразвијене, етнички често мешовите крајеве: највише труда, улагања и подршке отишло је у Словенију, где су уз подршку Београда отворени Универзитет и Академија наука, док су важне културне институције у Македонији (Скопски универзитет, Позориште „Краљ Александар“) или Далмацији, имале приоритет над улагањима у Србију, Црну Гору (с изузетком обнове Његошеве капеле) и друге српске крајеве. Ова држава помирења, како ју је замишљала српска елита, показала се, због подривачког рада националиста и комуниста, недовољно функционалном, уз латентну претњу распадом. На такве изазове краљ Александар одговорио је у јануару 1929. увођењем ројалистичке диктатуре која је, насупрот тврдњама комунистичке пропаганде о „монархо-фашистичкој диктатури“, трајала сасвим кратко: једва две и по године, да би 1931. била практично укинута доношењем новог, „октроисаног“ устава, који је ипак делимично васпоставио демократске процедуре. Била је то следећих година „вођена демократија“, обележена ауторитетом краља, са јавним гласањем на изборима и забраном рада национално оријентисаних странака, све до погибије витешког краља, прве жртве фашизма у Европи, у комплоту који је осмишљен у Мусолинијевој Италији, а спроведен усташко-бугарским атентатом у Марсеју, 9. октобра 1934. године.
Код Срба је држава, после беспримерних страдања у Великом рату, несумњиво била важнија од очувања оних демократских вредности које су Краљевину Србију учинили привлачним средиштем југословенског окупљања у раздобљу 1903–1914. Од успостављања личног режима краља Александра, 6. јануара 1929, међу Србима је престала да се негује демократска култура, што је уз сва странчарења и застрањивања, била носећа вредност српског политичког система који је као велики капитал, унесен у прву југословенску државу. Упоредо с тим, дошло је до велике пометње у културним круговима који су, уз подршку државе, настојали да промовишу јединствену југословенску културу која је тек понегде била компатибилна са традиционалним или модернистичким токовима српске културе. Најпре троплемени, па троимени народ „Србо-Хрвато-Словенаца“ из 1918, преобликован, по јакобинском француском моделу, у званичну југословенску идеологију (1929), изродио је разне облике југословенства, од интегралног до федералног, у политичком смислу, до идеалистичког и масонског, у економском, духовном и културолошком смислу, у широкој палети различитих схватања унутар расположивих културних модела.
Српски идентитет у ројалистичкој Југославији ипак је, уз све свечарске похвале солунском јунаштву и носиоцима Албанске споменице постепено слабио, тражећи повремено израза и заштите у заједничким институцијама, уз сталне, чак непрекидне низове крупних уступака на рачун других народа, а све зарад очувања заједничког државног крова, створеног великим ратним напорима двеју српских држава. Упоредо с тим, у светској јавности се до краја 1930-их скоро сасвим истопио углед Србије, стечен беспримерним јунаштвом у Првом светском рату, до те мере да су поједини француски министри пред званичницима из Београда на југословенским изложбама у Паризу похвално говорили о „Југословакији“ и Прагу, њеној прелепој престоници. Србија се помињала само још у понеким уџбеницима, као незванична савезница и штићеница Антанте у Првом светском рату, док је Спомен-костурница на Виду, код Крфа, почаст страдалима одала са југословенским грбом и у име Југославије. Српски се идентитет постепено разводњавао, мешао, на властиту штету са југословенским, само да би затим, свако позитивно помињање Српства било означавано као хегемонистичка претња, отворена или завијена у југословенско рухо.
Српство и југословенство, све су се мање допуњавали и међусобно подупирали још од почетка 1930-их да би, тек уочи стварања Бановине Хрватске (1939) – која се по први пут у историји распрострла и до Дубровника, и додатно проширила и на поједине босанске срезове и на западни Срем –дошло, из разочарења у југословенски концепт интеграције, до покушаја ревитализације и редефинисања српских интереса кроз Српски културни клуб. Окупивши крем српске интелигенције, од Слободана Јовановића, Николе Вулића и Драгише Васића, до Владимира Ћоровића, Александра Белића, Младена Жујовића, Јустина Поповића и Радослава Грујића, Српски културни клуб је, не одустајући од заједничке државе, избацио примамљиву паролу засновану, превасходно на културном јединству – „Јако Српство јака Југославија“. Серијама предавања настојали су да понуде одговоре на горућа питања садашњице и помогну обнови пољуљаног идентитета Срба, често заглављеног у маглама идеалистичког југословенства. У одговору на злослутно јачање хрватског сепаратизма, експерти Српског културног клуба предлагали су федерално преуређење југословенске државе, где би уз Бановину Хрватску и Савску Бановину као Словенију, била образована и нова федерална јединица „Српске земље“ са седиштем у Скопљу.
Априлски рат 1941. и окупација земље спречили су даље кораке ка преуређењу у којој би Србија и српске земље биле у посебној федералној јединици, са седиштем у царском Скопљу. Премда ретко репрезентативно збориште српске научне, културне, духовне и пословне елите, Српски културни клуб, плановима новог мирољубивог споразума са конститутивним народима унутар Краљевине Југославије наишао је на оштре осуде, најпре хрватских националиста и комуниста, који су му приписивали хегемонистичке и великосрпске аспирације, док су за немачке окупаторе то био клуб утицајних масона, бескрупулозних богаташа и енглеских плаћеника. Разбијено и подељено у ратним околностима, ово родољубиво друштво, аутентично српски чувар идентитета, нашло је, делимично свога израза у начелној или активној подршци Равногорском покрету генерала Драгољуба Михаиловића.
IV
Грађански рат (1941–1945) није много допринео јачању српског идентитета, ослоњеног на његове освештане вредности. У раздробљеним, окупираним српским земљама, под немачком, усташком, италијанском, бугарском и италијанско-албанском окупацијом – српски идентитет се, претежно у изнуђеним прилагођавањима, расплинуо у различите, најчешће оштро супротстављене идеолошке таборе – од традиционалног и екстремног, најчешће колаборационистичког национализма, до ројалистичког, легалистичког и демократског југословенства. Сукоби Српског добровољачког корпуса Димитрија Љотића са четницима Драже Михаиловића, у самој Србији, били су можда оштрији од потоњих сукоба Титових партизана и четника, са усташама или балистима на Косову. Почетак грађанског рата, у окупираној Србији лажно приказан нпр. у пропагандном филму Ужичка република, много реалније је представљен у горким стиховима народне песме „Над Краљевом жива ватра сева“, када се, после заједничког напада на Немце у Краљеву, у јесен 1941, комунисти окрећу против ројалистичких Михаиловићевих снага. Ратна драма Србије, од масовних мађарских злочина у Бачкој, немачких злодела у Банату и усташког оргијања у Срему – где је међу стрељаним српским таоцима скончао и Сава Шумановић, највећи српски сликар тога доба – до албанских и бугарских злочина у Метохији, на Косову, јужним крајевима и Македонији, а изнад свега у НДХ, учинио је Србе главним жртвама рата. Чак и у немачком или мађарском заробљеништву, официри југословенске краљевске војске који би се изјаснили да нису Срби, одмах су пуштани на слободу.
У савезу са Трећим Рајхом, комунисти су с одобравањем дочекали Хитлерову војску, а током априла и маја 1941, све до неочекиваног напада Хитлера на СССР 22. јуна 1941, тек пристиглим немачким окупаторима радо потказивали тзв. „мартовце“ – ројалистичке и либералне присталице држаног удара од 27. марта, који су уз паролу „боље рат него пакт“, клицали младом краљу Петру II и отпору нацизму и фашизму по сваку цену. Локални комунисти су чак, у Чачку, одиграли пријатељску фудбалску утакмицу са представницима Вермахта, јер је Трећи Рајх био не само савезничка, него и пријатељска сила?! Тек на изричит захтев њиховог вође. Ј. В. Стаљина, а после Хитлеровог напада на СССР, Комунистичка партија Југославије, са Ј. Б. Титом на челу, почела с припремама отпора окупатору. Данас о томе нема података у савременим уџбеницима историје, који углавном понављају отужну мантру о Комунистичкој партији Југославије, која је наводно стала на чело отпора фашистичкој окупацији. Зашто само фашистичкој, зашто не и нацистичкој? Зато што је најпре осуђена само фашистичка, Мусолинијева Италија, док су Стаљин, а с њим и све сателитске комунистичке партије, укључујући и КПЈ, још били у савезу са Хитлером, до поткрај јуна 1941. Већ сам почетак грађанског рата (убиство једног српског жандара, 7. јула 1941), који су комунисти радо означавали као почетак народно-ослободилачке борбе, био је несумњиво идеолошка најава да је комунистичка револуција циљ, а борба с окупатором само њено помоћно средство.
Комунистичка пропаганда је, после 1945, опробаном стаљинистичком техником испирања мозгова, преко школских уџбеника, пратећих партијских приручника и других пропагандних публикација, преко безброј документарних и играних филмова и серија, створила једну потпуно искривљену слику историје која је одговарала само званичној, хрватској верзији федералног југословенства. Оној која је у новом, стаљинистичком идеолошком кључу, до краја порицала сваку вредност Краљевини Југославији, немилосрдно прогонила њене присталице и неуморно производила мемоарску и „научну“ литературу која правда политику осуда и прогона ројалистичких неистомишљеника. У атмосфери неостаљинистичког једноумља, а у склопу југословенске варијанте концепта „новог совјетског човека“, комунистичку револуцију је требало увести као закономерно, разрешујући питања свих националних и социјалних сукоба из међуратних година преко револуционарног рата, који су извели сви наши „народи и народности“. Додатна објашњења разрађивана су после раскида са Москвом 1948, када је у Југославији успостављен систем „стаљинизма без Стаљина“. Уз заглушујућу пропаганду, нови нараштаји су учени да се, за разлику од осталих земаља под совјетском доминацијом, Југославија ослободила властитим снагама.
Историјске чињенице, указују, међутим, на супротно: без одлучујуће војне интервенције Црвене армије, која је – десетоструко снажнија, искуснија и опремљенија од партизанских јединица, са огромном војском, безбројним тенковима, каћушама и авионима – из јужне и централне Србије, за месец дана, протерала немачке окупаторе, крунисавши то ослобођењем Београда, рат би на овим просторима сигурно трајао знатно дуже. Допринос партизанских снага у ослобођењу Србије, још увек већински одане генералу Михаиловићу, био је, по проценама релевантних војних историчара, нешто мањи од десет одсто. То је признавала и комунистичка штампа у читавој Југославији све до јуна 1948, када је дошло до раскида са Москвом. Најпре су се, уместо дотадашњег истицања главног доприноса Црвене армије, ослободиоцима почеле да представљају обе војске, Стаљинова и Титова, а на крају само Титов НОБ, којем су донекле „помагале“ трупе Црвене Армије. Партизанске снаге су заправо, углавном из позадине пратиле Црвену армију, да би у ослобођеним градовима (чак и кад би их тамо сачекали четници, ројалистички савезници, као у Крушевцу, Краљеву и другим местима), успостављали комунистичку власт и хапсили припаднике свих формација, ројалистичко-антифашистичких, колаборационистичких и профашистичких подједнако, које нису признавале Титову власт. По одласку совјетских трупа са југословенске територије, показала се, заправо немоћ НОБ-а, којем је требало још скоро годину дана да, користећи се више победама савезника на разним ратиштима, уз велике жртве дође до границе Словеније са Аустријом. Србија је своје ројалистичко опредељење током рата платила беспримерним жртвовањем српске омладине, као казном коју им је комунистичка власт доделила за одсуство симпатија за комунистичку идеологију. Омладинци са свих страна Србије, одмах су по регрутацији, без довољне обуке, приморавани на непрестане јурише, како би масовно и улудо изгинули у нападима на тешко освојиве немачке утврде на Сремском фронту.
Ефикасност Титових снага огледала се у немилосрдном обрачуну са „класним непријатељем“, који је, нимало случајно, био најсуровији управо у Србији. Најпре су без суда, у градовима преузетим од Совјета, хапшени, убијани и стрељани, ређе прави сарадници окупатора, а чешће „класни непријатељи“, трговци, индустријалци, сеоске газде, адвокати и државни чиновници, бивши и активни жандарми, писци и новинари, професори универзитета и гимназијски наставници, сеоске старешине, угледни домаћини – речју, сви који су током рата јавно определили за васпостављање Краљевине Југославије или својим положајем и утицајем претили да угрозе још крхке темеље нове, комунистичке диктатуре. Досадашња, још непотпуна истраживања жртава „црвеног терора 1944–1947.“ у Србији, стигла су до имена и презимена преко 56.000 жртава.
У Комунистичкој партији Југославије, као и у Титовим војним формацијама, Срби су, више русофили него комунисти-интернационалци, чинили већину борбених снага, регрутовани највише на простору усташке НДХ, где се бежало од покоља у најближе антифашистичке јединице. Мала је вероватноћа да би се Срби придружили партизанима да иза њих није стајала Русија, вековна заштитница Срба у доба стране доминације, Русија која се, и преко Стаљина, изједначавала са „мајком Русијом“. Када сам политичког комесара једне од пролетерских бригада упитао с каквим су покличем његови борци кретали у јуриш, одговорио је без зазора: увек исто: „За Стаљина!“ Нимало случајно, Прва пролетерска бригада била је основана 21. децембра, на Стаљинов рођендан, да би после сукоба са Москвом 1948, дан оснивања био померен на 22. децембар, доскорашњи празник ЈНА.
Уз известан број Словенаца (којих је било и у Михаиловићевим снагама), минималан број Хрвата и босанских муслимана пришао је Титовим партизанима, све док после пораза нациста под Стаљинградом (фебруар 1943) и капитулације Италије у септембру 1943, није постало очигледно да ће се рат окончати Хитлеровим поразом и да је време, сматрало се бар у Далмацији, где заиста није било шире подршке италијанској окупацији, да се пређе на другу, победничку страну.
V
Југославија је 1945. обновљена као комунистичка федерација, као потпуна негација свега што је у Краљевини сматрано заједничким вредностима. Краљевина Југославија била је држава помирења, заједнички кров за све верске, националне и етничке групе које су, признајући јединство заједничке државе, задржале, уз тек стечене политичке слободе, сва грађанска и национална права одређена међународним уговорима. Комунистичка Југославија, премда федерализована, није била држава помирења, јер је све који су имали другачије идеолошко или политичко опредељење, сврставала у непријатеље, који су, следствено томе, прогоњени по моделу насиља преузетом из стаљинистичке праксе.
Преименовање народа, или делова народа декретима, насилна наметања нових идентитета, конфискације приватне имовине, лишавања грађанских права, прогон свештеника, монаха и великодостојника Српске православне цркве, утеривање сељака у задруге, прогони тзв. „кулака“, гушење сваког мишљења несагласној званичним партијским догмама, Титови гулази на разним странама, све до Голог отока, некако су, временом, пали у заборав. У заједничком сећању, потпомогнута софистикованом идеолошком пропагандом која је деценијама обликовала савремену свест Срба, остала је само прочишћена слика благостања, без слободе: од радних акција и од државе добијених станова, до бесплатних летовања и бањских лечења, бескаматних кредита и других погодности социјалистичког самоуправљања, које се се увукле у српски идентитет и идеализовану перцепцију друге Југославије. Стапањем нових идеолошких калупа са свакодневицом, у условима тенденциозно редукованих историјских знања, а у одсуству демократске културе, политичких слобода и критичког мишљења, обликован је од Срба „нови југословенски човек“ (као што је, по сличном рецепту у СССР-у од Руса стваран „нови совјетски човек“), претежно отуђен од властитих традиција, историје и памћења.
Можда је пример Црне Горе, где су горштачке страсти и локалне подвојености драматичне, парадигматичан пример однарођавања кроз бољшевизацију. Вековима се сматрало да су Црногорци најбољи Срби, да су српска господа најчешће „из прека“, а да је моравска Србија вековима гажена у војним походима сучељених империјалних армија, понајмање српска, јер је, испражњена честим прогонима и насилним расељавањем често постајала простор насељавања несрпског становништва, да би се, потом, изнова обнављала, претежно из динарског појаса Херцеговине и Црне Горе. Данас се један део становништва, укључив и владајућу класу Црне Горе, сумњивог моралног кредибилитета, јавно одриче сваке везе са Српством, прогони њену цркву и све који се Србима осећају, у настојању да се два надопуњујућа идентитетска значења појма Црногорац, вековног синонима за Србина из Црне Горе, потпуно раздвоје и прикажу као непријатељска и политички неодржива. Упоредо с тим, црногорствујушћа номенклатура – израсла из шињела хрватског комунизма, који је, по рецепту Коминтерне, разрађиван под Ђиласом и Кардељом издвајао Црногорце из српског националног корпуса – данас се диви, чини се бескрајно, Хрватима. За сваког Србина из Црне Горе или црногорског порекла (само у Београду и Војводини их је више него свих становника Црне Горе заједно), увредљиво је када види како се садашњи црногорски главари јавно клањају Хрватима у Загребу као да су им кметови и када им са дивљењем поручују да ће вредно учити из њихових искустава...
Комунистичко југословенство, за већину Срба идеалистичко, обавезно или бар подразумевајуће, највећу је штету направило управо Србима. Расрбљивање није било само процес насилног мењања идентитета, раскида са традицијом, с крајњим циљем њеног потпуног брисања из историјског сећања. Када сам председника Државне заједнице СЦГ, чији је отац иначе био командант четничких (хитро ме је исправио: „немојте четничких, рекао бих монархистичких“) јединица у Грбљу, једном приликом упитао шта је по народности одговорио ми је: „ја сам оно што ми је син“, што је супротно свакој традицији Црне Горе, где се народност, можда и више него другде, поносно, од оца наслеђује, преузима и чува.
Укупно узев, више нема сумње да су Срби Други светски рат изгубили. Није тачна теза Добрице Ћосића да Срби добијају рат, а губе мир. То је комунистичко, једнострано тумачење српске историје. Други светски рат Србија је изгубила, док је Први светски рат Србија добила: Краљевина СХС, касније Југославија, са свим својим, већ спомињаним ограничењима, социјалним неједнакостима и политичким лутањима, била је пожељан државни оквир за велику већину Срба, вековима раздвојених и под туђинском влашћу. Данас многи, као у неком трансу, тугују за Титом, не само као симболом благостања, него и као човеком који је створио Југославију. Историјски гледано, неспорно је да су Југославију створили Никола Пашић и регент Александар, али се све заслуге приписују Титу, који је на власт дошао само као невољни обновитељ континуитета Југославије; његов политички идеал била је балканска федерација, под његовим вођством, где би Косово с Метохијом било препуштено „братској“ Албанији.
Велика је обмана, у коју се и даље скоро побожно верује, да се Југославија сама изборила против нацизма и фашизма, независно од воље великих сила. А заправо је препуштање Југославије Стаљину (а преко тога и његовом југословенском представнику Титу) решено одлуком америчког председника Рузвелта, на савезничкој конференцији у Техерану, у новембру 1943. Тада је, као компензација за огромна ратна напрезања и за велике војне победе, у совјетску зону утицаја препуштена читава Југославија. Черчил, као најмлађи партнер међу „великом тројицом“, био је само технички задужен да ову одлуку спроведе: да преко британских војно-обавештајних канала и кроз медије, престане са пружањем подршке западном штићенику, Михаиловићу, и пренесе је на Ј. Б. Тита, већ одређеног за победника у рату. Почело се с демонизацијом Михаиловића и његових снага и неумереним похвалама Титовом покрету. (Черчилов накнадни покушај посебне нагодбе са Стаљином, око поделе утицаја у послератној Југославији, није имао никаквог опипљивог дејства.) Исход грађанског рата у Југославији решен је, дакле, за зеленим столом и независно од војне снаге било које војске на њеним бојиштима.
Други светски рат се, уз два антифашистичка покрета у којима су бројем и утицајем доминирали Срби, завршио, из перспективе српских интереса, потпуним поразом. Срби су подељени у пет од шест федералних јединица, јер су, како је то 1971. признао париском „Монду“ Милован Ђилас, били „главна препрека успостављању комунизма“. Србија је, по успостављању коминтерновског модела решавања националног питања, максимално смањена, дошла под власт домаћих комуниста, по опредељењу југословена или интернационалиста. Две аутономне покрајине у саставу Србије образоване су из два разлога: прво, као уступак братским комунистичким режимима у Мађарској и Албанији око заштите права њихових мањина, и друго, као средство да се ослаби бројчана предност Срба у укупном становништву федералне Југославије. Српски комунисти су, у свакој прилици, морали да се доказују као немилосрдни прогонитељи свега што је опомињало на „великосрпску“ идеологију, хегемонију, или било какав наговештај српске самосвојности, ван дозвољених оквира комунистичке догме.
Тешко је поверовати да се Србија сеоских домаћина од Поморавља до Шумадије, од Срема до Баната, и других, претежно руралних области, обележених ситним сељачким поседом, осећала победником у рату да би му се у име бољшевичке иделогије реквирирала храна, одузимала тешким знојем предака натопљена земља, да би био силом утериван у задруге и трпео терор намењен наводним кулацима. Још мање је вероватно, да је комунизам вољно пригрлила градска и пословна елита, позната по предузимљивости и привржености ставу о неприкосновености приватног власништва као темеља сваког слободног друштва.
Српски комунисти, без разлике одани Ј. Б. Титу, били су мање или више фасцинирани поштоваоци његовог култа великог, свезнајућег и свемоћног вође, више послушници него сарадници, увек вољни да устану у одбрану права Словенаца у Трсту и Корушкој, „егејских Македонаца“ у Грчкој, али неспремни да заштите права Срба, дискриминисаних, расељаваних и насилно асимилованих у Албанији, Бугарској, Мађарској и Румунији: није било ниједне јавне речи критике, захтева за заштиту, јавних протеста, дипломатских акција, чак ни протестних нота. Од интереса Срба ван Југославије, српским комунистима преча су била сва друга питања, док је удбашко ламентирање над неравноправношћу Србије у новом федералном систему, остајало, углавном, на нивоу јалових кафанских оговарања.
Србија је, с изузетком Београда, који је и против Титове воље ипак остао главни град Србије (Броз је предлагао да главни град Србије буде Крагујевац), неумитно пропадала, животарећи у међустању социјалних полутана без развијених културних потреба – ни грађана ни сељака, који су, нахрупивши у градове ради сталнога посла, настојали да задрже нешто производње на селу, претворивши се, временом у раднички слој без идентитета. Општи напредак и (не увек) успешна индустријализација, по изласку Југославије из блока држава реалног социјализма, нису дошли са самоуправљањем и привредним реформама, него тек после отварања граница и дознака од милиона гастарбајтера по западној Европи, које су и онда биле, као што су и данас, значајан део националног дохотка. У таквом, хибридном социјалном стању, тек напола просвећен, духовно запуштен и без јачег ослонца у традицији, са партијском елитом без упоришта и идентитета, српски народ ушао је потпуно неспреман у колоплет крупних промена изазваних крајем Хладнога рата и сломом комунизма.
VI
Раскид с комунизмом у Срба је задуго схватан као раскид с југословенством, са учењем које је пустило дубоке корене у нову свест, већ раздвојену од Српства као матичног упоришта националног идентитета, и из такве тешко разрешиве конфузије, настале су илузије и обмане за коју претходне генерације везују најбоље успомене из младости. После поражавајућих постјугословенских, ратних и поратних искустава, романтична пројекције југословенства, као идеализоване слике прошлости преноси се и на садашња покољења, која без културних оријентира и јасног идентитета тешко прихватају нове реалности. У Србији се данас живи у једној искривљеној стварности, обликованој у доба комунистичког југословенства, а која одавно нема додира са историјским истинама. А пошто нема чврсте стајне основе утемељене на властитим вредностима, отуда се још увек, претежно вољно учествује у једној великој илузији, у некој врсти свеобухватне обмане, са очекивањима која немају утемељење у реалности. Сам народ, исцеђен и измучен, изневерен, деморалисан и стога апатичан, свикнут на насиље, корупцију и сваковрсне неуспехе, радо би се, већ сутра, вратио у живот југословенске илузије, која је многима пружала привид заштићености и сигурности, неспреман да се суочи са заблудама и обманама које су га у данашње стање довели, посебно неспреман да се запита и критички преиспита колико га је заправо илузија југословенства, које се тако дуго и грчевито држао, прескупо коштала.
Стварању искривљене свести и примамљивих илузија необично су допринели партизански филмови, тв серије и стрипови, омладински слетови, чије су се поуке сливале у један заокружен поглед на свет. У Титовој Југославији, како је избројао Душко Ковачевић, славни драмски писац, снимљено је близу хиљаду филмова од којих је деведесет одсто партизанска ратна пропаганда. Само један филм, међутим, био је посвећен највећој српској епопеји, Првом светском рату: филм „Марш на Дрину“, као репозиторијум домаћих нарави и крепког националног поноса. Све остало, чак и кад су филмови били посвећени омладинским темама (нпр. филм „Није него“), било је само боље упакована пропаганда, која се, потом, као отисак, утискивала у свест и деловала као верни одраз реалног живота.
Данас је српској јавности скоро сасвим непознат најпознатији Београђанин у доба Другог светског рата – његов ратни командант, краљев командос, мајор Александар Саша Михаиловић. За нараштаје порасле у фантазији „Отписаних“, Саша Михаиловић не постоји, иако је већина херојских подвига његових илегалаца уграђена у поменуту тв серију, која и данас популарна, одржава живом комунистичко-партизанску митологију. А управо је Саша Михаиловић, у Београду где је број комуниста после узастопних провала и изнуђених признања скоро нестао, извео низ спектакуларних диверзантских акција против Немаца, а да притом, по наредби генерала Драже Михаиловића, није смело бити жртава, да се избегне одмазда од сто стрељаних Срба за једног убијеног Немца. Уместо тога, вештачки се одржавају стари митови које подржава елита произашла из титоистичког шињела. Ни деценије вишестраначја и демократије, нису успеле да разбију тврдокорне партизанске митове, који се, с погоршањем квалитета живота, упорно обнављају.
Српски народ данас још тавори заробљен у двострукој догми, комунистичкој и југословенској, које су, стопљене у једно, смртоносне по српски идентитет. Видело се како је прошао Милошевићев србо-комунизам, када се покушало накарадно спајање Српства са комунизмом, идеологијом неспојивом са аутентичним српским традицијама (да наведем само неколике: грађанске слободе, демократија, предузимачка економија, неприкосновеност приватног власништва, локална аутономија, поштовање регионалних посебности...). Милошевићева идеологија србо-комунизма завршила је на згариштима НАТО бомбардовања, а данас, као резултат Милошевићеве „победе“, многа деца рођена током и после бомбардовања 1999, болују од тешких облика рака... На другом полу, жељена и нежељена елита, како себе воле да представе бивши комунисти и њихови последници, формално ултралибералне оријентације, само су два лица, две фракције слабо прикривеног комунистичког југословенства. Све док се не прихвати да су српство и комунизам две неспојиве, међусобно искључиве идеологије, Србија и српски народ, извесно, не могу рачунати на сигурну будућност.
С одумирањем Вестфалског система држава у Европи – који национални суверенитет сваке државе узима као највишу вредност – многе државне надлежности преузимају наднационалне бирократске структуре бриселске администрације, где се, упркос наивним очекивањима из Србије, праве оштре разлике у статусу, значају и пројектованом развоју између старих и нових чланица, и још више према онима које су тек кренуле тим путем. Југоносталгичари и Титови поштоваоци заборављају притом да нас је управо Броз, увођењем у Трећи свет, свет несврстаних, заправо извео из Европе, у коју још не успевамо да се вратимо!
С друге стране, хрљење у нову сарадњу на некадашњем југословенском простору има смисла само ако се не одвија, као што је најчeшће случај, искључиво на српску штету. Помирење и суочавање са прошлошћу су свима неопходни, али не на идеолошким, него на чињенички провереним поставкама. До правог помирења може доћи само без предуслова, уз добру вољу и спремност на праштање. Помирење није процес у којем ће се само Срби ритуално извињавати за злочине у ратовима за југословенско наслеђе (а злочина је било на свим зараћеним странама), прихватати сваку кривицу, и у име помирења прећуткивати своје, а оплакивати туђе жртве, да би сутра пристајали и на плаћање ратне одштете свима, од Хрвата до косовских Албанаца. Савремени идентитет Срба не може се, стога, градити на наметнутом осећању кривице и немоћи да се стварност мења, него синергијом напора где ће се стапањем разноликих идентитетских приступа створити један нови квалитет. Из њега треба да настану све оне посебности које Србе уместо безличним и осредњим, чине по оригиналности и креативности самосвојним народом који се, у сталном дослуху са традицијом, распознаје међу множином других народа.
Водеће силе савременог света, уз растуће прибегавање војним интервенцијама и застрашујућу брутализацију међународних односа, наметнуле су тешка оптерећења мањима и слабијима, уз неравноправне економске услове. Србија, заједно са српским народом, треба да се постепено ослобађа заблуда и обмана, прилагоди новом односу снага у свету како би преживела и нашла нова изворишта демографске, привредне и културне обнове. Обнова је могућа једино на здравим темељима демократског политичког наслеђа, обнове духовне и културне традиције, уз владавину права и креативан приступ новим технологијама, а без одрицања од идентитета ради помодног подражавања страним културним или субкулктурним моделима, ма како они изгледали моћни или привлачни.
У неравноправној борби између запуштених, слабо негованих културних и политичких традиција, маргинализован третман културне баштине, а с њима и савремене културе, са свеприсутном медијском вулгаризацијом основних моралних вредности, и неуморним загађивањем већ опасно окрњеног духовног и културног простора, намеће се морална обавеза да се говори, сведочи и дела – у нади да постоји или се већ постепено обликује критична маса у српској елити, способна да покрене духовну обнову у српском народу и да му поврати изгубљену наду у будућност. Јер ако свако уради колико може, говорио је Вук Ст. Караџић, народ неће пропасти...