Одувек сам се чудио и дивио брзини којом je у време I и II устанка уобличена идеја о обнови српске државе. Овакав развојни ток био je за мене јасан тек када сам га прикључио процесима који су му претходили. Из тих разлога, пратећи догађаје уназад, све до пропасти средњовековне српске државе 1459. године, дошли смо до основног закључка да ово новонастало стање није прекинуло чврсту идеолошку основу српске државности, изграђену у вековима немањићке власти.1 Штавише, чак и сви наследници дуговечне династије, Лазаревићи и Бранковићи, утемељили су своју владавину и свој легитимитет државним устројством светородне лозе Немањића. Уосталом, таквим идејама заносили су се и обласни господари који су својом самовољом коначно нарушили раније чврсто јединство српске средњовековне државе. Али, без обзира на то што им никада није успело да обједине „све српске земље и поморске“, већ само њихово постојање и исказане амбиције, подстицали су и преносили идеју српске државности. Многим доказима може се потврдити њено постојање и у дугим вековима турске окупације. Њеном распростирању допринеле су и бројне српске миграције које су довеле и до померања великих народних маса ка западу, при чему je очувано наше духовно јединство. Нема сумње да je то заслуга обновљене патријаршије у Пећи, чија je јурисдикција далеко превазилазила државне границе Отоманске империје. Њеном обновом у расутом и расељеном српском народу створен je стожер из којег ћe од 1557. до 1766. одјекивати поуке о јединству, махом засноване на ауторитету и месту које je српска црква стекла у српској средњовековној држави.2 Уосталом, никако не треба заборавити ни чињеницу да je у време турске власти српска црква била једина институција изгубљене српске државе, a та околност омогућила je српским патријарсима да им, поред црквене власти, припадне и део световне, посебно судијске власти. Од своје обнове 1557. године веома смишљено je пећка црква изграђивала своја идеолошка упоришта, a у том процесу све je очевиднија улога старе Херцеговине, на чијој се територији налазио и манастир Милешева, главни расадник светосавског култа. И у другим српским манастирима, Хиландару, Дечанима, Раваници, Студеници и Крушедолу, на пример, неговани су култови српских владара – светитеља.3 Без обзира на њихову црквену основу, они су продубљивали и српску националну свест, опомињали на изгубљену српску државу, на славу косовских мученика. Било je сасвим природно и разумљиво да je и тим путем одржавана свест о српској државности, која je, поред свих својих мена, сачувала и своју изворну снагу. С обзиром на развој и јачање Отоманске империје, идеја српске државности могла се чувати и одржавати због изузетне дипломатске вештине Пећке патријаршије. Beћ према потреби, она се јављала са променљивом снагом, испољена јаче и слабије. Од обнове Патријаршије сва снага идеје српске државности испољена je у чувеном банатском устанку 1594. године под вођством темишварског митрополита Теодора. Био je то први велики устанак хришћанске раје под барјацима са ликом св. Саве, a та чињеница без сумње je у вези и са турском одмаздом, спаљивањем моштију св. Саве на Врачару исте године.4 Оваква сурова казна свакако je срачуната да се коначно затре проширени култ св.Саве чије су мошти почивале у манастиру Милешеви. He изненађује ни чињеница да je област старе Херцеговине крајем XVI и током XVII века била политички најзрелија. Са те територије потекли су и сви покушаји да се и српски народ покрене и прикључи маштовитим плановима западних, католичких сила око стварања једне моћне антитурске коалиције.

*Манастир Милешева, задужбина краља Владислава* *(фото: Горан Вељковић)*

Колико су баш култови Срба владара светитеља већ утицали на свест о временима српске државне самосталности и били уграђени у њу сведочи и чињеница да се тада и Римска курија живо занимала за Србе светитеље и њихове култове, посебно за веродостојност њихових чудотворних мошти, a већ 1631. изашао je у Риму из штампе животопис св. Саве који je сачинио Иван Томко Мрнавић, који je баш те године постао титуларни бискуп босански. Своје окретање ка Балкану као католичком мисионарском подручју посведочила je Римска курија и слањем способних визитатора, чији извештаји представљају праву ризницу изворних података о Балкану и његовим становницима.5 Никако на последњем месту, треба истаћи и оснивање „Илирског колегија“, васпитног завода у којем су се школовали будући млади мисионари нашега рода и језика.

У свим тим плановима постепено се прибирала снага за велику идеју ослобођења балканских хришћана, a њена борбена моћ извирала je из латентног историзма који je продирао у све слојеве нашега друштва и прожео их. Уосталом, Срби су се на сваком кораку сретали са остацима своје прошлости, на њу je опомињала стара и нова иконографија српских цркава, добрим делом никла на идејним основама усаглашеног постојања цркве и државе. Ta права „симфонија“ световног и духовног била je незамислива без сагледавања њеног правог духовног корена који се обликовао у српској средњовековној држави. Његова снага и величина тек данас израња из вековне тмине, a савремени истраживачи, Војислав Ј. Ђурић6 и Сима Ћирковић,7 већ су успоставили и чврсте основе једног јасно сагледаног државног програма. С обзиром на чврсто омеђени карактер његовог садржаја, не изненађује ни појава његове снаге која му je омогућила да претраје векове. Чак и усмено народно песничко стварање на многим местима потврђује своју посредничку улогу с обзиром на народне миграције и своју распрострањеност пo целом етничком простору српског народа. У том узрујаном и сукобљивом времену настала je око 1594. године и тзв. илирска хералдика, грбовници којима су потомци угледних херцеговачких породица доказивали својим несуђеним западњачким савезницима да су балкански хришћани некада имали своју велику државу, чак царевину и да je тај Imperium Illyricum обухватао Македонију, Илирију, Босну, Далмацију, Хрватску, Славонију, Бугарску, Србију, Рашку и Приморје.8 Другим речима, у области старе Херцеговине, a уз пуну сагласност српске цркве, рађала се и прва јасније сагледана мисао о обнови српске државе коју je територијално обухватала хуманистичко-барокна визија пространог Илирика, чије су тачне међе почивале на тако несигурним доказима. Када су ови маштовити планови пропали код Шпанаца, папе и напуљских краљева ти окретни сањари упињали су се да потраже друге заштитнике. Овога пута њихове су се очи окренуле ка аустријској држави, чији су хабзбуршки владари све јасније схватали своју мисију да пo сваку цену бране хришћанску Европу од све опаснијих и снажнијих продора Отоманске империје, чији освајачки циљ je постао и град Беч као престоница ове државе. Свакако најлуцидније je аустријски цар Леополд I схватио сву корист ако пространо подручје Илирика, тј. Балкана укључи у своје освајачке планове. За ове аустријске аспирације да завлада целим Илириком карактеристичан je и однос према Дубровнику, који je конвенцијом од 20. августа 1684. стављен под заштиту Аустрије. Од тада Република je све више почела да истиче права цара Леополда I као краља Угарске на Босну и Херцеговину. Сасвим у духу барокне историографије, појављују се на аустријском двору професионални историчари, чији je задатак био да за самога цара пишу промеморије у којима ће научно доказивати пуну оправданост и легитимитет источне царске политике. За подручје „Илирика“ ангажован je хрватски историчар Павао Ритер Витезовић, који je за цара написао, поред неких хералдичких дела и чувени спис Illyria rediviva. Било je јасно да обновљена Илирија претпоставља територијално проширење Хабзбуршке монархије на Балкану. Наде у њен успех нагло су пробуђене у турском поразу под Бечом 1683. године и повлачењем њене велике војске ка југу Балкана. Истовремено, војнички успеси царске војске поново су подстакли и питање легитимитета ових освајања, посебно од тренутка када се у сукобе умешао и пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић. Не изненађује ни чињеница да се међу Србима појавио и један лаик, гроф Ђорђе Бранковић, који je себе самозвано прогласио за Деспота целог Илирика, везујући своје порекло за деспоте из куће Бранковића.9 У почетку у служби аустријске војске Ђорђе Бранковић je убрзо испољио и друге намере, нудећи Аустријанцима обнову српске државе којој би он био на челу, разуме се, под аустријском врховном влашћу. Међутим, за царску политику сви ови планови били су неприхватљиви и Бранковић je убрзо ухваћен, a потом доживотно интерниран најпре у Бечу, a затим у Егеру (Чешка).10 Узалудне су биле и српске и руске интервенције да се овај необични визионар пусти на слободу, a сам цар Леополд I најјасније je образложио државни поступак према несуђеном деспоту целог Илирика. У маргини једне од многих петиција цар je написао: Nihil malefecit, sed ratio status hic exposcet. Занимљиво je да ce српска историографија до скора доста неповољно, пa и неправедно односила према грофу Ђорђу Бранковићу, усмерена првенствено на проналажење његових историјских нетачности и заблуда којима je он упорно доказивао истинитост свога родослова. У трагању за погрешкама у његовом опширном историјском спису Хроникама недовољно je уочена и његова идеја водиља, a она ce своди нa обнову српске државе у склопу аустријске царевине. Био je то и покушај да ce легитимитет ове замишљене полувазалне државе обезбеди и потврђивањем континуитета њене државности.

Ту државност формулише и дубровачки опат Мавро Орбин у свом знаменитом делу Il regno degli Slavi, штампаном у Пезару 1601. године. Захваљујући Орбиновој подобности да своја хуманистичка знања и своју ученост искуша на примерима историје свога завичаја, тј. Дубровачке републике и њеног вековног залеђа, створено je дело које je постало „не само уџбеник словенске историје, већ и уџбеник словенског патриотизма.11 Од Јакете Лукаревића и Џива Гундулића њиме се користе историчари и надахњују песници. Присутан je Орбин и у делима песника Андрије Змајевића, Јеролима Кавањина, барокних историчара Јурја Раткаја, Павла Ритера Витезовића. Из Орбинове историје, широке прегршти песничких тема и повесних информација захвата Андрија Качић Миошић, који и својим Разговором угодним народа Словинског (1756, 1759) има амбицију „да непоуздану реч народног певача замени или чак и истисне темама које смишља у духу гусларске традиције, али их заснива на историјским чињеницама“.12 Најзад, a и то je заслуга Мавра Орбина, у Краљевству Словена формулисана je, можда најпотпуније и најсмелије, ренесансна и барокна визија општесловенске повезаности и припадништва, a западни свет, преко славне прошлости Словена, озбиљно je упозорен на постојање још неразбуђене словенске снаге.13 Ha варљивој барокној позорници Eвропе Орбин најављује, са историјским доказима у руци, поново васкрснуће разбијеног и скоро заборављеног словенског света. При томе овај бенедиктински опат не заборавља ни моралне поуке које извиру из српске прошлости. Отуда нe изненађује ни чињеница да oн разлоге за пропаст немањићке династије открива и у проклетству краља Стефана Дечанског које je овај бацио на сина Душана пред своје насилно погубљење. Најзад, барокна и покајничка je и његова мисао о смрти као свршетку свих зала. „Зашто да избегнемо једну смрт, мислимо ли умирати хиљаду пута на час“, пита кнез Лазар, као прави miles christianus. „Смрт се не избегава одлагањем, али се зато много умањује слава кад се настоји да се избегне“, поучава Орбин обузет правим осећањем humanitas heroica.

Нове подстицаје и нове наде будило je Орбиново дело у источноправославном свету откако су 1722. године у Петрограду изашли његов извод и скраћена верзија, коју je, за потребе империјалне политике Петра Великог, саставио „гроф рагузински“ и дипломата руски, Србин Сава Владиславић. Преводећи Орбиново дело, Владиславић je вршио и озбиљне прераде и скраћивања. Орбинова распричаност и морализаторске поуке, исказане у дугим, китњастим говорима, каква je и Лазарева беседа пред битку на Косову, одбијале су трезвеног преводиоца, првенствено привученог суштином историјског збивања. Према Орбиновом делу Владиславић се односи као високи империјални чиновник, који надмоћно зауставља и прекида распричаност једног ватреног поданика. Без обзира на то што ова руска прерада Орбинове књиге сигурно није пресудно утицала на руску царску политику, ипак, не може се порећи да je у њеном односу према Балкану дошло до важних промена, у којима није тешко препознати и већу повезаност са поробљеним хришћанима. Све што je могло користити да се руски цареви усмере ка њиховој заштитничкој улози коришћено je у овом времену великих ратова хришћанских сила против Турске. У обавештавању руских царева о сопственој прошлости свакако су допринела и бројна изасланства српских монаха која су од XVI века стизала у Русију, тражећи и добијајући духовну и материјалну помоћ за наше угрожене манастире.14 Ha тај начин овакво редовно обавештавање руских царева о приликама на Балкану неминовно je било засновано на казивању о некадашњој српској слави, о српској држави и њеним владарима, што само потврђује постојање једног чврстог идеолошког ослонца, изграђеног на величини и значају сопствене државе. Убедљивост тих монашких тврђења доказана je и знацима несумњиве руске дарежљивости. Никако случајно, у руској држави прихваћени су и култови Срба владара-светитеља, св. Симеона и св. Саве, Стефана Дечанског и кнеза Лазара.15,16,17 Чести су примери да су српски монаси поклањали руским царевима иконе украшене њиховим ликовима. Чинили су то за време свечане аудијенције, a њихов дар прихваћен je са особитом пажњом, поставши и скоро обавезан део царског протокола. Важно je истаћи да су оваква путовања српских монаха у Русију непосредно утицала и на јачање српске духовне самосвести, a и на буђење једне посебне варијанте историзма, пa и хомогенизације разбијеног националног бића. Све су то процеси из којих постепено јача спознаја о нашој заједничкој судбини, пa и о путевима који воде на стазе ослободилачких покрета на Балкану. Разуме се да су оваква стремљења имала сигуран ослонац управо у средини у којој je идеја о неугашеној српској државности имала своја најјача упоришта. У недостатку властитих градова, a посебно развијеног грађанског система, све до његовог ојачања у 18. веку, српски средњовековни манастири били су једина замена за спајање једне неповезане, неразбуђене и необједињене националне енергије.

Сви историчари једнодушни су у оцењивању улоге обновљене Пећке патријаршије у процесу изграђивања нашег духовног јединства. Било je то стање из којег су најбрже и најлакше могле потећи идеје које су се усмериле ка идејама давно нарушеног политичког јединства. Све те преображаје у српском друштву најпотпуније одсликавају збивања после Велике сеобе и напори патријарха Арсенија III Чарнојевића да у новим условима једне западњачке апсолутистичке монархије осигура Србима бар исте привилегије и повластице које je Патријаршија већ раније стекла у условима Отоманске империје. Отуда, кроз цело осамнаесто столеће непрекидно су се јављали покушаји аустријске државне власти да сузбије или бар ограничи српске привилегије издате и потврђене у условима када се за аустријску империју морало ратовати. Већ сама чињеница да je патријарх Арсеније III Чарнојевић одмах после 1690. године морао да постави питање своје оспорене јурисдикције говори у прилог мишљењу да се она не поистовети са њеном територијом коју су признавали Турци. Већ из његове нове титуле „патријарх всего Илирика“, тј. Балкана, коју je узео Пећки патријарх, произлази да je сукоб са аустријским властима био велик, a схватања ове титуле сасвим супротна. Тежња да српском патријарху оспори власт и над Србима који су у аустријској држави живели и пре Велике сеобе још јасније говори о циљевима државне политике да Србима никако не дозволи било какву хомогенизацију. Намера je била да се подржи њихова раздвојеност, посебно Срба који су живели у систему Војне Крајине још од прве половине 16. века, када je она створена на територији Хрватске. Све привилегије које je царевина дала Србима одбрањене су и оне су као неки велики аманет прихваћене и од наследника патријарха Арсенија III Чарнојевића.

*Сеоба Срба 1690,* *графика Франца Јуза*

Свакако највећи борац за српске привилегије, поред митрополита Павла Ненадовића, био je патријарх Арсеније IV Јовановић-Шакабента, предводник Срба у њиховој другој сеоби 1739. године. Са изузетном вештином борио се патријарх Арсеније IV против моћне царске администрације. Након преласка у Аустрију 1739. године он je ранију титулу свога претходника патријарха Арсенија III Чарнојевића употпунио уношењем Босне. Од тада она je гласила: „... православни архиепископ пекски, васјем же Серблем, Болгаром, Далматии, Босни и обои пол Дунаја и цјелаго Илирика патријарх.“ Али, раст ове титуле, ни случајан ни произвољан, није ишао ни брзо, ни лако. Најпре, 10. априла 1738. цар Карло VI само je привремено (pro tempore) признао Патријархову јурисдикцију у свим стеченим областима (in neoaquisticis), што je овоме омогућило да седне на престо преминулог београдско-карловачког митрополита Викентија Јовановића. И тако, тек за време царице Марије Терезије патријарх Арсеније IV je окончао своје напоре да му Аустрија призна власт над целим Илириком. У тој борби, у којој су обновљене и старе распре Охридске архиепископије и Пећке патријаршије, патријарх Арсеније IV je ради доказивања својих легитимних права подносио, поред осталог и преписе такозваних повластица цара Јустинијана. Империјални интереси били су и овога пута пресудни у доношењу царске одлуке и тако je пећки концепт илирске идеје још једном стављен под будно старатељство и заштиту Аустрије.18 Колико je Аустрија желела да искористи ову идеју и да ову територију претвори у подручје својих империјалних интереса сведочи и одлука цара Карла VI, којом je Србима у Херцеговини 1739. године издао привилегијално писмо. У тачки један он каже: „Да ћe, ако се Херцеговина или Херцештво св. Саве подложе његовој моћи, поставити једног врховног поглавара који ће кадар бити да народом влада и управља“.19 Тим својим чином Аустрија je претекла емисаре царске Русије, првенствено пуковника Михаила Милорадовића, који су на овом подручју покушавали да спроводе неку балканску политику. Другим речима, са разних страна где je живео српски народ, расут многим сеобама на простору Балкана, стизали су у његово духовно и политичко средиште у Сремским Карловцима јасни знаци о свим покретима који су видно испољавали њихову основну усмереност ка коначном ослобођењу од петовековне турске власти. Таква гибања, судећи пo снази њиховог одјека у графици и сликарству, уочљива су у тридесетим годинама 18. века, a њихову кулминацију представља патријарх Арсеније IV и његов интелектуални карловачки круг.

У многонародној Аустрији сваки народ je свој политички став и тежње подупирао историјским и државно-правним разлозима, пa не изненађује ни чињеница да се тако исто посезало за владарским биографијама и родословима у 18. веку, јер су управо овакви списи имали за Србе снагу необоривих историјских доказа. Скоро цела наша књижевност, најпре црквена и култна, a постепено све ближа лаичким прерадама и правом историјском размишљању, оплодила je српску историјску свест. О тој свести лепо сведоче и стихови које je у Стематографији народни секретар Павле Ненадовић посветио Христофору Жефаровићу, a објавио 1741. године у Бечу. У њима Ненадовић хвали Жефаровићево дело, јер оно скида мрак са наше прошлости, приказује српско царство и славу дома Немањина; царство се после распало, српска слава je потамнела и из наше свести je ишчезло oнo што je држао Немањин opao. Сасвим одређено Ненадовић кличе: „Мислим веома ћe радостан бити такав читатељ кад отвори даље (књигу) и угледа цело српско царство јер ће се ослободити тамног мрака незнања српске прошлости, a светлост славе дома немањићког од сада биће позната.“

*Свети Сава са српским светитељима лозе Немањића, Христофор Жефаровић и Томас Месмер*

Култовима Срба владара-светитеља служи, дакле, најпотпуније српска графика, a низ њихових представа, у срећном споју њихове лаицизације са духом старих иконописачких схватања, наћи ће се 1741. године у Жефаровић-Месмеровој Стематографији, у књизи која ће одмах постати и верна ликовна илустрација политичких тежњи Карловачке митрополије, њен најпотпунији и најзначајнији идеолошки приручник.20 Ha својеврстан начин, опет, спајала je ова књига свој култни карактер са очигледним политичким алузијама. Овакво њено истицање најтешње je повезано са великим бројем хералдичких представа преузетих из књиге историчара Павла Ритера Витезовића: Stematogrаphia sive armorum illiricorum delineatio, descriptio et restitutio из 1701. године. Појавила ce Жефаровићева Стематографија у тренутку када je одбегли пећки патријарх Арсеније IV Шакабента захтевао од царице Марије Терезије да потврди његова права на јурисдикцију над целим Илириком. Тако je добијена и осмишљена велика ликовна илустрација одређених политичких тежњи које су проистицале из практичких тумачења српске прошлости. Kao таква она у пуној мери одражава читаву једну друштвену епоху српског народа. И, како тачно објашњава Павле Ненадовић „се до селѣ нашему роду таинѻ бѧше в себѣ орелъ Неманинъ что садржаше“. Или на другом месту: „Илирске грбове посвећујем теби, јер ти си патријарх Илирика, a покрајине Илирика припадају нашој српској отаџбини. Ова књига ћe помоћи да се прошлост наше отаџбине осветли.“ Сумње нема, оваква употреба хералдике, најпотпунија код Срба у 18. веку, има и cвoje претходнике. Од велике je важности графички лист са представом манастира Студенице изрезан 1737. у Бечу. Ha том листу, поред лозе Немањића, приказан je и хералдички пано са представама земаља које су обухватиле подручје Илирика.21 Очигледно, та идеја директно уводи у све потребе које су проистекле из жеље да се истакне идеја државности код Срба. Ту идеју, међутим, подвлаче и ликови цара Душана у Стематографији, посебно онај где je цар приказан као какав антички император, окружен венцем грбова који опет упућују на његову власт над целим Илириком. Ове представе цара Душана још више подвлаче лаички карактер Жефаровићеве Стематографије и оправдавају мишљење да je реч о правом идеолошком приручнику патријарха у Сремским Карловцима, првом те врсте у новијој историји код Срба. Занимљива je судбина ове књиге. Одобрена у Бечу од царске администрације, са довољно исказаним доказима српске лојалности према Аустрији и њеном владарском дому, она je у време I српског устанка као опасна пo интересе државе најстроже забрањена, a њени примерци заплењени су и уништавани. Очигледно, аустријска власт на српско-турској граници тачно je оценила које идеје буди ова књига и зашто je треба пленити. Осетљива на сваки, пa и најмањи покушај који би могао да територијално угрози целовитост монархије, аустријска цензура могла je лако уочити шта се све крије иза представе цара Душана, јединог владара из куће Немањића који није канонизован. И његово уношење у галерију ликова из дома Немањиног тачно одражава идеје српског историзма у 18. веку из којих je потекла потреба да се у што већем броју преписује Душанов Законик. Већ сада je јасно да се у трагању за тачним одговором о њиховој сврси мора поћи унатраг, у проучавање видова примене средњовековног српског права у познијем периоду турске власти. Нису неважна ни ова позна одступања од првобитне верзије Законика, у којима се назире и улога српске цркве, тачније: њен повлашћени положај у турском периоду. У сваком случају, коришћење Душановог Законика у тренутку када су Срби морали да слушају друге законике које je прописивала царска власт у Бечу има своју сасвим одређену употребну вредност. Према мишљењу Д. Богдановића, „Црква настоји да примени, у својој проширеној надлежности или, посредно, у разним облицима лаичког поступка и судовања, један прилагођени и у извесној мери осавремењени правни кодекс, она тиме конституише, и себе и свој народ, као легитимног наследника, једне слободне, независне државе, која je имала своје место и у новој епоси“. Традиција Душановог законодавства у XVII и XVIII веку, у суштини, оспорава легитимност османлијској, пa и било којој другој туђинској власти, истиче суверену аутономност народа који je баштиник овог законодавства, наговештава рестаурацију у новим историјским околностима. Са том „млађом (пo Соловјеву, „приморском“) редакцијом Душановог Законика, српска црква на читавом подручју Пећке патријаршије, односно потом и Карловачке митрополије, отвара перспективу политичког ослобођења српског народа и поновног конституисања српске државности. Примена Душановог законодавства у XVII и XVIII веку требало je да буде доказ да српски народ, налазио се он у границама османлијске државе или у Угарској, никада није изгубио правне атрибуте своје државности. Нова редакција Душановог Законика, у овој не малој групи преписа, улази као важна појединост у слику једног широког националног програма.“ И тако, током XVIII века постепено je бледела ранија представа о цару Душану коју je створила српска црква у временима касног XIV и до средине XV века, изазвана и негативним ставом Цариградске патријаршије. Ранији узурпатор и прекршитељ једног, са византијске тачке гледања, непомеривог овоземаљског државног и црквеног поретка, постепено расте у очима Срба у 18. веку у великог цара који je владао над целокупним Илириком, пa не изненађује ни његово двоструко дивинизовано приказивање у Жефаровићевој Стематографији 1741. године. Још једном, a неће то бити ни последњи пут током 18. века, сусрећемо се са појавом посебног српског историзма, са програмираном идеологијом која битно утиче и на рано формирање српске националне свести. Била су то времена великих и често непредвидљивих политичких обрта, маштовитих војничких освајања у којима се за преговарачким столом губило и oнo што су запоселе даровите војсковође. У овом случају подсећамо на ослобођење северне Србије у периоду од 1717. до 1731, тј. од Пожаревачког до Београдског мира.22 Ha аустријским географским картама тога времена та je област означена као Краљевина Србија. У том периоду Аустријанци су у Београду основали Митрополију подредивши власти овог митрополита и нека владичанства у Банату. Упорно су спречавали уједињење већ постојеће Карловачке са Београдском митрополијом, до чијег спајања je ипак дошло 1726. године. Очигледно je да je царска политика на Балкану рачунала са овом територијом у склопу ширих планова своје балканске политике, али до њихове реализације није дошло услед повлачења царске војске из северне Србије након Београдског мира 1739. године. Стиче се утисак да je тада пропала још једна прилика српског народа да се, разуме се, под аустријском државном влашћу домогне своје територије. Занимљиво je да се још једном у време одржавања темишварског сабора 1790. године разбуктала код Срба нада у добијање своје, од угарске власти независне, територије. До ових комбинација овога пута дошло je на директан потицај из Беча, како би се ућуткала све гласнија и опаснија угарска опозиција. Ова територија стављена je Србима у изглед, јер су je Хабзбурзи као новоосвојену област сматрали коморским добром које je као такво добило и своју посебну администрацију директно подложну властима у Бечу.23

Иако се и овај политички сан Срба у 18. веку изјаловио и као такав показао нереалним, не треба заборавити да je он у темељима узбудио српско друштво. Упамћене су и оштре, начелне распре на овом скупу, a посебно окршаји са црквеном јерархијом. Био je то стари процес, зачет још половином 18. века, који je тек овде у Темишвару домашио своју врхунску кризну тачку. Разлике у крилу српског друштва испољене су већ 1766. године. Из токова саборских расправа стиче се утисак да je неуређено црквено стање заиста изискивало увођење чвршћег унутрашњег црквеног реда, али да je државна власт тежила да, борећи се за тај ред, истовремено осигура и своју власт над црквом. У суштини, колико год то звучало парадоксално, ограничавајући власт јерархије у цркви, сузила je она и права српског народа у држави. Показала се још једном и на примеру српског народа сва сложеност аустријске империје, сва осетљивост државног организма чијој су се модернизацији испречили толики историјски и државно-правни разлози, чије порекло треба тражити још у средњовековним феудалним основама. Другим речима, у процењивању хабзбуршке унутрашње, a посебно националне политике не треба заборавити на начело легитимитета којим су владари из ове куће тежили и на којем су и засновали своју дуговечну власт. Угарска опозиција створена још у време Фердинанда I пресудно je утицала на даљи живот ове монархије и она се, најзад, исказала у свом пуном обиму 1867. године, када je Аустрија претворена у дуалистичку монархију. У свим тим бурним збивањима, која су и споља и изнутра потресала аустријску државу, Срби су били важан чинилац, нарочито од тренутка када je један велики део нашег народа у трећој деценији XVI века ушао у добро осмишљени систем Војне границе, који je трајао све до 1882. године, када je она коначно укинута. И тај део српског народа живео je као привилеговани слободни сељак, изграђујући у том устројству и своју особену историјску свест.24

Из досадашњег излагања јасно произлази закључак да су сви расути и необједињени делови српског народа, преко црквене организације у Пећи, непрестано умножавали идеје своје припадности целини. Била je то идеја која je непрестано угрожавана са разних страна, али je она своја упоришта и одбрану стицала у делима наше старе духовне баштине и њене припадности византијској цивилизацији. Ha тај начин створено je јединство које je прожимало све друштвене слојеве од сељака-војника до професионалних официра, трговаца и, разуме се, црквених људи оба реда. Трајна сведочанства пружа и народно песништво, чији многи мотиви и ликови подсећају на време самосталне српске државе. Заједно са народом селило се ово усмено казивање и далеко ван старих међа српске средњовековне државе, a изнад свега подупирано je то јединство и култовима Срба владара-светитеља и они су, уосталом с правом, кроз цео 18. век прихватани и тумачени као прави носиоци националног идентитета. Одличан пример за то пружа сведочанство из 1778. године када je маријатерезијанска тзв. календарска реформа достигла свој врхунац. Српски отпор према царској одлуци био je упоран и он најближе одсликава стање духова у то време. Огорчени на одлуку државних власти да ограничи слављење Срба владара-светитеља, Будимци су свој отпор образложили оштрим речима: „...что су неколико светаца српски оставили между празницима, али нису хотјели у календару именовати да су србски, то je чисто јасно, да би наша деца мало пo мало не знала и да не би вјеровала, да смо ми имали от свога рода и племена свјате и богоугодне људе кадгод...“.25 Из истих разлога протестовали су и Новосађани у представци коју су 8. октобра 1777. године упутили митрополиту Вићентију Јовановићу Видаку и епископима Мојсију Путнику темишварском и Вићентију Поповићу вршачком. Већ 26. октобра исте године бунили су се код свог епископа и Вршчани, пребацујући му „што си нам укинуо наше свеце“. Бунили су се и Панчевци у свом писму од 22. јануара 1778. упућеном владици Путнику, у којем изреком кажу: „... Ми чујемо и сами очима видимо да именом наших господје епископов, ест издат календар у којем забрањује се нам многе наше свеце, a наиначе сербскија нашја свјатитељи праздновати, како што смо до сад празновали, за узрок што бисмо ми много празднујући у радњи нашој издангубили, обаче овако дангуба светих празднујући нити домом нашим, нити царскому губитка творили. Пачење непразднујући осећамо на наши гнев Божји, што от 1769. љета како су исте новине у нас почете, многа показанија од Господина Бога терпимо, како наводненија многа, тако у плоду земном скудост, и у наших прочих радња различите уштрбе. Притом што знаменует то, што у календарах котори с немецким језиком помештат (1776) наши светитељи сербски јесу в нем стављени, но неименују се сербски светитељи, како Светитељ Сава, то je узрок да би деца наша мало пo мало до последка не знали a наи после и свете светитеље и невјеровали да су они от нашега рода и племена.“26

Родољубиви карактер ових представки сасвим je очевидан и он далеко премашује своју религиозну основу. Уосталом, овакво поступање српских црквених општина треба посматрати и у склопу опште барокизације култова Срба владара–светитеља, посебно култа кнеза Лазара, цара Уроша V Немањића и деспота из куће Бранковић, чија култна седишта после сеобе из 1690. постају сремски манастири Врдник – Раваница, Јазак и Крушедол. Тако су се у једном историјском тренутку у Фрушкој Гори разбуктали култови свих Срба владара–светитеља, тачније свих носилаца старог и неусахлог државног континуитета и легитимитета. Барокизација њихових култова исказује се у све чешћем лаичком тумачењу њихових житија, у примени историјских збиваља у морализаторске сврхе. Овакво схватање досеже свој врхунац у школској драми Смрт Уроша V, коју je за потребе духовне школе у Сремским Карловцима сачинио њен наставник Емануило Козачински, послат на рад у нашу средину из Русије, a у оквиру тзв. духовне помоћи. Сасвим у духу свога просветитељског времена, Емануило Козачински открива морална огрешења приликом ишчезавања последњег Немањића. Наде у препород српског народа донела je просвета која je процветала под брижном пажњом карловачких митрополита. Нескривено и веома јасно истиче се његова велика предводничка улога, a не заборавља се и на похвалу аустријској државној власти која je бдела над спокојним животом и благостањем српског народа. Уз пуно коришћење српске историје, Козачински je веома вешто уравнотежио чињенице српске историје са друштвеним реалностима у којима je деловала његова школа. Тако je створено дело које je могло да задовољи интересе и државне цензуре и црквене политике карловачког двора.

У досадашњем излагању у више махова подвучена je значајна, чак јединствена улога култова српских владара–светитеља. Прихваћени у српском друштву, сви ти култови који су неговани у манастирима Фрушке Горе брзо су прихваћени у јединствене инструменте отпора према новој државној власти, a не мање и према прозелитским намерама католичке цркве. Из тих разлога не изненађује ни чињеница да ћe ти стари црквени, књижевни текстови доживети и своје нужне модификације у духу тада модерних схватања националне историје и политичке свести. С обзиром на читаво духовно стање српског друштва све до средине 18. века, сасвим je разумљиво да су готово сви морални, пa и историјски докази за потврђивање посебних српских права највећим делом преузети из црквених текстова у којима се помињу житија и заслуге наших старих владара. Био je то век у којем je 1716. године завршена у манастиру Раковцу и коначна редакција тзв. Србљака, коју je, пo овом рукопису украшеном њиховим бакрорезним ликовима, штампао арадски епископ Синесије Живановић 1761. године. Ово издање поновљено je 1765. године у Венецији код Пана Теодозија.

[...]

Међу појавама које се непосредно надовезују на средњи век свакако су ктиторство и задужбинарство. Прихватио их je у 18. веку и млади грађански сталеж који je убрзо прерастао у предводничку снагу српскога друштва. Ради потврде овога тврђења, довољно je прегледати многобројне спискове ктитора српских манастира, дарежљивих приложника икона, скупоцених ствари и књига. Понекад њихове су амбиције изненађујући велике и представљају истинске градитељске подухвате. Пример су високи манастирски торњеви или нове цркве, градске и манастирске. Тако je барокни торањ манастира Крушедола подигао 1726. године Недељко Богдановић с братом Стојићем. Taj исти Недељко био je и ктитор или обновитељ Николајевске цркве у Новом Саду. Високи барокни торањ уз цркву манастира Велике Ремете саграђен je 1735. године о трошку браће Андреја и Јакова Андрејевића, „постмајстера“ варадинског, односно бешчанског. Прилозима грађана разних градова у Подунављу подигнута je 1736. црква манастира Јаска, a 1739. почело je зидање нове цркве манастира Мале Ремете трошком господара Станка Милинковића, житеља села Шуљма. Више ктитора омогућило je зидање цркве манастира Прибине Главе 1741. године. Високи звоник у манастиру Шишатовцу изградио je о свом трошку обрстлајтнант Вук Исаковић 1742. Најзад, данашњу цркву манастира Бођана у Бачкој подигао je 1722. године Михаило Темишварлија, житељ вароши Сегедина, a његова супруга Деспина платила je 1737. њено живописање, које je обавио зограф Христофор Жефаровић.

Међутим, највећи градитељски подухват у северној Србији, која je 1717–1739. била под аустријском управом, било je зидање и осликавање цркве манастира Драче код Крагујевца. Дело je извршено „трудом и иждивенијем благороднаго господина обер капитана ктитора Станише“ и јеромонаха игумана Герасима 1735. године. Сви ови ктиторски подухвати a наведени су само неки значајнији примери доказују да су припадници српског друштва, црквена лица једнако као и представници грађанства, војничког племства, пa чак и сељаци, нарочито као колективни приложници, прихватили и даље развијали идеју ктиторства. И тим путем духовна спона са средњим веком се не прекида, већ се обнавља и прилагођава новонасталим друштвеним и политичким условима. Доказује то и српска архитектура, у којој, поред нових барокних облика, напоредо живе и грађевине храмова који се својим изгледом везују за традицију моравске Србије 14, односно 15. века.

Традиционални облици присутни су и у српском сликарству. Штавише, отпори према стилским новинама у духу западњачке, барокне уметности трајали су и у српском сликарству све до средине 18. века, пa и касније, чак до шездесетих година 18. века, повремено су се и на разним странама појављивали зографи који су били везани за традиционални балкански живопис. Њихово дело потпуно одудара од водећих токова наших барокних опредељења. Склони свом конзервативном опредељењу, они су се везали и за стару иконографију касновизантијске уметности која je повезивала и велике балканске просторе. Јачи продори везани за националну тематику, са изузетком неких сцена, на пример свети Никола враћа вид краљу Стефану Дечанском, првенствено су неговани у крајевима изразитије наглашене грађанске културе. У таквим срединама, реч je о типичним градовима никлим у Подунављу, преображаји старе духовне баштине усмеравани су у правцу чвршћег истицања српске националне свести. У тим процесима лако препознајемо и више друштвених снага које у годинама позног 18. века делују све јединственије. Другим речима, са разних страна искрсавала je визија о васкрсу српске државе. Био je то сан који je привлачио веродостојним условима свога остварења.

Ако се судбина и целокупан положај српског народа у 18. веку размотре у целини, јасно je да je из његовог схватања, разумевања и тумачења средњега века, тачније његове духовне надградње настало и модерно осећање наше историјске свести. Стара духовна баштина била je довољно снажна, слојевита и подстицајна, пa je у 18. веку издржала неумитне друштвене промене. При разматрању овог питања никако не треба губити из вида да je јачањем грађанског сталежа стара духовна баштина саображена измењеној слици света.27 Агонију касне Византије српско друштво у 18. веку подносило je без већих потреса највероватније зато што она није свуд ни окончана у исто време. И док je у средишњим деловима Подунавља у новоствореним градским срединама текао особен друштвени процес, условно назван нашом европејизацијом, на великим пространствима у унутрашњости Балкана и даље je живео племенски свет са својим посебним законима и различитим друштвеним устројством. Сву сложеност овога питања доказује и чињеница да се управо из ових конзервативних средина померао наш свет ка северу и тако непрестано обнављао већ проређен број староседелаца. Изгледало je да ће ове друштвене неједнакости битно утицати и на процесе наше европејизације и тако успорити њене развојне токове. Али, био je то само привид највише зато што je све те неједнако друштвено развијене делове, скоро предодређене за неки трајни разлаз и кобне опречности, увек изнова састављала и обједињавала наша средњовековна духовна баштина, дуго одржавана искључиво у склопу црквеног устројства. Управо та баштина преображена je у 18. веку у велики морални и политички подстрек који je убрзо из основа изменио и употпунио циљеве победоносне српске револуције из 1804. године.

Све идеје које су се зачеле и са растућом снагом развијале на подручју Карловачке митрополије биле су јасно усмерене ка учвршћивању српске националне свести. У време темишварског сабора 1790. оне су ушле у своју врхунску, најзрелију фазу и било je само питање времена када ће се испољити у облику отворених захтева. Свакако најбитнији српски захтев односио се на добијање посебне територије изузете из чврстог склопа угарског државног права. Али, већ на самом сабору сукобиће се два супротна схватања. Једно које je упорно заснивано на посебној територији, a друго, које je заступао Сава Текелија, реалније, које je српска права видело у оквирима угарске државе. Међутим, као и раније приликом борби за очување српских привилегија, било je јасно да су аустријске власти у доношењу својих одлука биле зависне од трајно присутне, неугашене угарске државности и угарског права. Дирнути у ово осетљиво питање, занемарити при томе легитимитет круне св. Стевана, на коју су се као угарски краљеви заклињали аустријски цареви, било je крајње опасно. Ha могуће кршење у њихову корист Срби су могли да рачунају једино у тренутку када су Хабзбурзи из политичких разлога спасавали своју угрожену империју. Тада су били принуђени да рачунају са војничким услугама својих послушних граничара. Међутим, чим су се смириле опште прилике мењала се и целокупна државна политика. Али, без обзира на све те мене, пa и превртљивост царске власти, представници српског народа непрестано су стицали нова искуства о проналажењу мера за одбрану угрожених или оспорених народних права. Сасвим јасно, томе je допринео и општи развој и напредак целокупног српског друштва. Пред крај 18. века била je то већ сасвим измењена слика, којој су свакако придонеле и велике државне реформе цара Јосифа II, обузетог просветитељским идејама свога времена. У његовој личности Срби су видели не само ослободиоца од Турака већ и великог реформатора једне старе империје, чије слободоумне идеје, a посебно оне које су се односиле на верску толеранцију, осигуравају свим поданицима спокојнији живот. Отуда није никаква случајност што je управо цару Јосифу II српски просветитељ Доситеј Обрадовић посветио једну похвалну песму, украшену карактеристичном гравиром која приказује цара и његовог генерала Лаудона који Србију ослобађају од турског ропства.28

Али, без обзира на то што je успешно ратовање цара Јосифа II са Турском била само краткотрајна епизода, дух реформи није могао да мимоиђе ни конзервативну турску царевину. Увиђајући тешко стање својих поданика у београдском пашалуку, султан Селим II je реформама покушао да ублажи њихове невоље. У том циљу донете су и извесне самоуправне одлуке, које су, свакако, припремиле будућу власт народних старешина. Међутим, никакве реформе царских власти у Цариграду нису биле кадре да спрече зулуме непослушних турских, локалних господара, посебно свирепих дахија, који су убрзо постали отпадници од централне власти. Тако je, најзад, дошло до I српског устанка, a његов победоносни ток усмерио je ову аграрну сељачку буну у ослободилачку револуцију која je имала за циљ да обнови српску државу. Готово преко ноћи Србија je са вождом на челу јасно испољила сву снагу коју je давно изгубљена стара српска држава сачувала у националној свести. У тим процесима велике су заслуге митрополита Стефана Стратимировића и његовог карловачког интелектуалног круга. Мудар и енергичан, Стратимировић je својим деловањем вешто спојио два века, крај 18. века и освит новог, 19. Истовремено, он je тачно проценио и идејну зрелост српскога друштва, јасно уочио све снаге које су га водиле у ослободилачке борбе за обнову српске државе. Ha тај начин, поново у Карловцима, створен je још један нови тајни план за обнову српске државе, који je Стратимировић као тајни меморандум поднео руском цару Александру I. Учинио je то 1804. године,29 у години васкрса српске државе, преко руског свештеника Андреја Атанасијевића Самборског, духовника велике кнегиње Александре Павловне, цареве сестре. Тражећи руску заштиту за свој план, Стратимировић je отворено позвао руског цара да се „очински постара“ да српски народ „изведе у политичко биће, a с временом и у жељено политичко савезништво“. Сличне, али још смелије идеје прота Самборски je могао чути и од бачког епископа Јована Јовановића, који je своје руске пријатеље подсећао на обећање Петра Великог, дато Србима у посланици од 3. марта 1711. и 9. јула 1715, да ће „он подигнути и обновити српско царство“, пa je молио да то сада цар Александар I учини. Био je то исти бачки епископ који je српским устаницима послао и прве ливене топове.

У свим тим комбинацијама јасно се истиче идеја о обнови једне посебне српске територије, или се још одређеније образлаже захтев да се Срби усмере ка обнови своје државе. Карађорђев устанак je ову замисао учинио остварљивом. У круг оваквих размишљања свакако треба уврстити и очекивања Саве Текелије, који се и сам надао да ћe му српски устаници понудити да седне на престо те будуће српске државе.30 Свакако пада у очи да je овај учени, утицајни и богати српски племић о свом трошку дао да се 1805. године у Пешти сачини мапа српских земаља под насловом: „Земљоображеније Србске Босне, Далмације, Дубровника, Црне Горе и ограничних предјл“. Очигледно, Текелија je у више махова, видећи себе и као претендента на српски престо, размишљао о проблемима српског народа. У предговору књиге Римљани у Шпанији, објављене исте 1805. године у Будиму, Текелија се, никако случајно, дотиче и вечитог српског зла неслоге и издаје. Он тада пише: „Хоће ли кадгод та свећа просветлити Србе да чужему мање вјерују нежели свому, и да познаду шта je обште добро и да се чувати мора боље от очију у глави, јербо и сљепога народ рани, али сљепог код очију свако гњави.“ Занимљиви су и Текелијини савети Француској и Аустрији. Обе ове државе, међусобно непријатељске, Текелија истовремено саветује да помогну оснивање Илирске краљевине. Ако се пажљиво прочита овај Текелијин предлог француском цару, изненађује и његова смелост и ширина погледа на политичко стање у тадањој Европи. Текелија тачно уочава да je уласком Француске државе у односе великих сила наступило и ново доба у којем ће доћи до неминовног прекрајања њене политичке карте. Наступиће процес у којем je он видео и прилику за остварење старих циљева српскога народа да напокон дође и до своје државе. Готово пророчки звуче његови редови у меморандуму када каже: „Пролазе векови, a једна нација никада не одустаје од чежње за својом независношћу ма колико она била тегобна.“31

Ha тај начин, осим митрополита Стефана Стратимировића и бачког епископа Јована Јовановића, Сава Текелија je трећи представник са подручја Карловачке митрополије који се живо занимао за обнову српске државе, који je маштао о њој и предлагао je. Готово je извесно да су те идеје усмериле и пут Доситеја Обрадовића у устаничку Србију и, разуме се, видно обележиле и његово целокупно деловање у Карађорђевој Србији, у којој je идеја о властитој држави постала стварност. У тек започетој српској револуцији покренути су процеси који су врло брзо једну сељачку буну против султанових одметника преобразили у ослободилачко војевање. Te je процесе најсажетије формулисао Радош Љушић у књизи Од вожда до књаза, означивши тако и саму суштину свих збивања у устаничкој Србији. У ватри једне неравноправне, али дивовске борбе, постепено су васкрсавали и многи атрибути власти, правитељствујушчи совјет, лицеј, a никако не на последњем месту обнова српских средњовековних манастира, употреба нових застава и законодавство. Било je то раздобље у којем je стари Доситеј Обрадовић живо маштао да његов пријатељ Арса Теодоровић дође у Београд и да у саборној цркви наслика на зидовима галерију Срба владара–светитеља.32 Питање нових застава свакако je везано за потребу устаника да се црквени барјаци замене одговарајућим хералдичким знамењем, првенствено крстом са четири оцила, преузетим из Жефаровићеве Стематографије.33 Треба истаћи да се на Карађорђевој штапској застави налази и лик Стефана Првовенчаног, чији култ заузима централно место, a његова личност постаје нека врста државног заштитника. Te прве устаничке заставе са јасно истакнутим хералдичким атрибутима насликао je карловачки сликар Стефан Гавриловић, близак пријатељ Доситеја Обрадовића.

*Јован Георгијевић,* *митрополит карловачки од 1769. до 1773. године*

У црквеним круговима изузетно место заузима Јован Георгијевић, човек из најуже пратње патријарха Арсенија IV Шакабенте. Овај дечански монах, a једно време и егзарх трона пећког, најзаслужнија je личност за чврсто повезивање Митрополије и напуштене отаџбине, посебно са манастиром Дечанима. Када je 1753. године у Москви поновљено штампање ведуте манастира Хиландара коју je 1743. израдио бечки графичар Густав Адолф Милер (Gustav Adolph Müller, 1694–1767) архиђакон Георгијевић je у доста опширном запису саопштио и нека своја размишљања о палој српској држави и њеној слави. Још једном потврдиће Јован Георгијевић своје познавање средњовековне прошлости, све тешке последице изазване „паденијем царства“, чију je трагику исказао и у једном свом запису из 1745. године: „О, Сербли бедни! Где свјати крали и укри наши? Славу и чест, храброст камо оправисте? Все погребу завист проклета!“ Усуђујем се рећи да je он био и централна личност Патријархове политике, веома заслужан за буђење српске националне свести у 18. веку. Са изузетном промишљеношћу повезивао je Јован Георгијевић политику карловачког Патријаршијског двора са државном политиком царице Марије Терезије и њених саветника. Заједно са патријархом Арсенијем IV потписан je на златотканом покрову који су они 1754. послали манастиру Дечанима, наменивши га моштима краља Стефана Дечанског. Сличан покров обојица су 1753. послали и манастиру Студеници, како би се њиме украсиле мошти св. краља Стевана Првовенчаног. Важан je и опширнији запис Јована Георгијевића у једном јеванђељу које je 1760, сада као епископ вршачки, поклонио манастиру Дечанима. Истичући да je манастир сазидао свети краљ Стефан, који je тада владао Србијом, Бугарском, Далмацијом, Босном, Херцеговином, Албанијом, Македонијом, свим западним Поморјем, Доњом и Горњом Мизијом у Илирији, Георгијевић не пропушта да опише и лепоту Дечана, пa каже: „Созда предивним архитектурским художеством и свјаким благолепијем, и дарствова градов и много сел, и наполни златими и сребрјаними сосуди и одежу свјаштеними.“ Међутим, свој дубоки доживљај српске историје Георгијевић je исказао у наставку овог истог записа у којем размишља о пропасти толиких хришћанских држава на Балкану које падоше пред турском силом. „О мојих слез!“, узвикује он, „тол преславнија державствија и благочестивјеншајa царства, греческоје, сербскоје, болгарскоје и проча принципата, посјетилишта Божја, храм свештенаја мјеста, придоша језици от измаилтјанскога рода турскаго и разорише достојаније царство и оскверниша церков божију светују.“ Најзад, 18. априла 1756. године Георгијевић поклања један антиминс цркви Св. Николе у конаку хиландарском у Кареји. Драгоцен je његов дар упућен из Вршца манастиру Дечанима 1762. године. Реч je о рукописном Параклису Стефану Дечанском, у којем се, поред илирског и српског грба, насликаних према узорима из Жефаровићеве Стематографије, налазе и четири веома занимљиве минијатурне слике које приказују ликове Стефана Дечанског, Цара Уроша, св. Саве и св. Арсенија српског. Овај рукописни Параклис je „исписао и саставио из древних књига славеносербских“, a затим платио његову израду свом дворском сликару Николи Нешковићу. Међутим, није епископ Георгијевић био само пажљиви мецена и поручилац дела која су ширила култове Срба владара–светитеља. Како изгледа, истакао се он и као црквени писац. Посведочио je он своју осмишљену пажњу према прошлости и као писац једне опште стихире свима српским светитељима коју je штампао у Бечу 1771. под насловом: Собраніе избранныхъ молитвъ. Иларион Руварац чак мисли да je Канон на осмъ гласѻвъ преподобныхъ богоносныхъ отецъ нашихъ Симеона и ститеа Саввы, штампан у Венецији 1776, такође дело Јована Георгијевића. Кратко речено, пo сачуваним подацима, Јован Георгијевић представља једну од личности која je највише утицала на стварање духовне климе у српском друштву 18. века када се у сталном подсећању на стару славу и стари завичај црпла моћна политичка аргументација за одбрану привилегованог положаја српског народа у Аустрији.34

Глас CCCXC, САНУ, Одељење историјских наука, књ. 11, 2001, стр. 45–77.

Footnotes

  1. Ha ове проблеме сјајно je указао С. Хафнер. В.: Stanislaus Hafner, Studien zur altserbischen dynastischen Historiographie, Südosteuropäische Arbeiten 62, München 1964 ↩

  2. В. Đurđev, Uloga crkve u starijoj istoriji srpskog naroda, Sarajevo 1964 ↩

  3. O култовима најпотпуније: Леонтије Павловић, Култови лица код Срба u Македонаца, Смедерево 1965 ↩

  4. Ст. М. Димитријевић, Спаљивање моштију светога Саве, „Братство“, XXVIII, Београд 1934 ↩

  5. Јован Радонић, Римска курија u јужнословенске земље, Београд 1950 ↩

  6. В. Ј. Ђурић, Историјске композиције у српском сликарству средњега века и њихове књижевне паралеле I, II, III, ЗРВИ VIII, 2, Београд 1964, 11, 1968 ↩

  7. Сима Ћирковић, Студеничка повеља u студеничко властелинство, Зборник Филозофског факултета, књ. ХII-1, Београд 1974 ↩

  8. A. Соловјев, Постанак илирске хералдике u породица Охмучевића, „Гласник Скопског научног друштва“, XII, Скопље 1933; исти, Историја српског грба, Мелбурн 1958 ↩

  9. Ј. Радонић, Гроф Ђорђе Бранковић u његово време, Београд 1911 ↩

  10. У последње време нова осветљења грофа Бранковића даје у више радова Јелка Ређеп. В.: Ј. Ређеп, Гроф Ђорђе Бранковић u усмено предање, Нови Сад 1991; иста, Прилог проучавању генезе Бранковићевих Хроника, „Књижевна историја“, XXIV, 1992 ↩

  11. Мирослав Пантић, Мавро Орбин живот u рад. Предговор у издању Орбиновог дела Краљевство Словена, издање СКЗ, Београд 1968, LXX1X ↩

  12. Мирослав Пантић, нав. дело, LXXXI ↩

  13. Никола Радојчић, Српска историја Мавра Орбина, Београд 1950, 20 ↩

  14. О томе в.: Ст. М. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, „Споменик СКА“, LIII, Сарајево 1922 ↩

  15. Св. Радојчић, Везе између српске u руске уметности у средњем веку, Зборник Филозофског факултета I, Београд 1948 ↩

  16. Св. Радојчић, Хиландарске иконе светог Саве и светог Симеона, „Гласник, службени лист СПЦ“, фебруар–март, бр. XXXIV, Београд 1953 ↩

  17. Desanka Milošević, Die Heiligen Serbiens, Rieklinghausen 1968 ↩

  18. Дејан Медаковић, Барок код Срба, Загреб, 1988, 130 ↩

  19. Нав. дело, 131 ↩

  20. Славко Гавриловић, Српски национални програм патријарха Арсенија IV, Јовановића Шакабенте из 1736/37, Зборник Матице српске за историју 49/1994 ↩

  21. Д. Давидов, Српска графика XVIII века, Нови Сад 1978 ↩

  22. Душан Пантелић, Београдски пашалук после Свиштовског мира 1791–1794, Београд 1927 ↩

  23. О свему в.: Дејан Медаковић, Барок код Срба, Загреб 1988, 20–21 ↩

  24. Дејан Медаковић, Две историјске композиције сликара Јоакима Марковића из 1750. у књизи Путеви српског барока, Београд 1971, 85–96 ↩

  25. Дејан Медаковић, Барок код Срба, 80 ↩

  26. Н. д., 18 ↩

  27. Дејан Медаковић, Српски препород у 18. веку и средњовековна баштина, „Глас“, CCCXXXIV, САНУ, Одељење историјских наука, књ. 4, Београд 1983 ↩

  28. Др Георгије Михаиловић, Српска библиографија XVIII века, Београд, 1964, 208–209 ↩

  29. Ст. М. Димитријевић, Стевана Стратимировића, митрополита карловачког, План за ослобођење српског народа, „Богословље“, I, св. 1, Београд 1926, 38–66 ↩

  30. Славко Гавриловић, Сава Текелија (1761–1842), као сепарат из Темишварског зборника 1, 10 ↩

  31. Сава Текелија, Описаније живота, Београд 1966, 173 ↩

  32. У свом путописном писму од 5. јуна 1808. Димитрије Николајевић описује бивши пашин конак у београдском горњем граду. У великој дворани видео је заставе које су Срби отели од Турака. „Ту показује велику слику, на којој су претстављени сви цареви и деспоти српски, међу којима се дотле види и слика Карађорђа, који хоће да посече главу Турчину, који му лежи поред ногу. Слику је израдио неки Србин“ (в.: Путовање по јужнословенским земљама у 19. веку, „Етнолошка књижница“, 1, Београд 1934, 13). ↩

  33. Драгана Самарџић, Војне заставе Срба до 1918, Београд 1983. У овој сјајној књизи аутор до детаља расправља употребу застава у I и II устанку. В.: Вук Винавер, Историска традиција у првом српском устанку, Посебан отисак из „Историског гласника“, 1–2, за 1954. Београд 1954; исти, Стефан Првовенчани у традицији првог српског устанка, Посебан отисак из „Огледи“, 3 ↩

  34. О њему најпотпуније в.: Лазар Ћурчић, Карловачки митрополит Јован Георгијевић и српска књига, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“ XXXV, 1969, св. 3–4, 190–212 ↩