Двонедељно примирје између Сједињених Држава и Ирана истиче 21. априла, а обе стране размењују претње уместо потписа. Вашингтон је најавио да би делегацију у Исламабаду водио потпредседник Џеј Ди Венс, уз присуство Стива Виткофа и Џареда Кушнера – ако Иран пристане на разговоре. Техеран званично још није донео одлуку, тврдећи да располаже „новим картама“ на бојишту. Место разговора је Пакистан, не Европа – тиме се посредничка географија физички измешта из ЕУ-оквира.

Зашто Исламабад, не Беч

Избор Пакистана као места преговора није техничка одлука. Беч и Брисел су деценијама били природни оквир за дипломатију Блиског истока – од нуклеарног споразума 2015. до покушаја обнове разговора 2021. године. Сада се тежиште помера у Јужну Азију, у земљу која је истовремено партнер Кине, војни савезник САД из хладноратовског периода и суседна сила Ирану. Из америчког угла (Guardian, Al Jazeera), то је начин да се избегне европски институционални баласт и оствари директан канал. Из иранског угла, то је шанса да се преговори воде на терену где Вашингтон нема апсолутну контролу над наративом.

Европа се у овој конфигурацији види као клијент, не актер. Британски Guardian бележи премештање посредничке географије као симптом опадања европског дипломатског капацитета за велике кризе. ЕУ више није простор где се решавају безбедносни проблеми – постаје простор где се о њима извештава.

Иранска неодлучност као тактика

Техеран званично још није рекао да ли ће послати делегацију. Иранске изјаве (Guardian live) наглашавају „нове карте“ на бојишту и одбијају притисак за брзе одлуке. Из антизападних кругова, примирје се тумачи као пауза за реорганизацију и психолошки рат, не као прелазак ка миру. Преговори у Пакистану су начин да САД легитимишу архитектуру утицаја ван Европе, док Иран преко неодлучности купује простор за асиметричне операције – дроновске нападе, притисак на логистичке коридоре, мобилизацију регионалних савезника.

Вашингтон гура брз дипломатски канал да продужи примирје и спречи енергетско-логистичку катастрофу. Иран тактички одбија разговоре под притиском, покушавајући да побољша позицију претњама. Обе стране знају да истек примирја не значи аутоматски рат – али значи крај контролисане ескалације.

Шта следи

Ако разговори у Исламабаду не успеју, примирје истиче без замене. То не мора да значи војну ескалацију – али значи повратак у режим у ком свака страна тестира границе друге стране без заједничког оквира. Енергетски токови, осигурање танкера, цена нафте, инфлација у Европи и Азији – све то постаје директно зависно од тога да ли ће Венс и иранска делегација седети за истим столом.

Када се дипломатска тежина Блиског истока измешта у Исламабад, а не у Беч или Брисел, какав простор Србији остаје за спољнополитичко маневрисање у региону који директно утиче на њену енергетику и инфлацију? Одговор зависи од тога да ли Београд препознаје да се посредничка географија мења – и да ли је спреман да гради односе са силама које ту географију обликују, а не само са онима које је некада обликовале.

Извор: The Guardian, Al Jazeera (извештаји 21–24. април 2026)
Линк: https://www.theguardian.com / https://www.aljazeera.com\ Catena OS · srpskostanoviste.rs