Из другог, проширеног издања „Манекена лажи" – које је објавио Центар за српске студије у Бањалуци – потиче кратак, метафоричан текст за који Ломпар каже да му је „срце мало ударило" кад га је писао: текст о полицијском патриотизму. Ни хајка ни одбрана, него анализа – и то са жаоком која пеца.
Полиција не може бити патриотска
Тврдња је прецизна: „Полиција не може бити патриотска. То не значи да поједини људи који раде у полицији нису патриоте, него да та установа није предвиђена да буде патриотска."
Зашто? Зато што је полиција, за разлику од војске, институционално везана за власт – не за народ. Војска може бити патриотска јер је народна. Полиција је везана за оног ко је тренутно на власти.
Ломпар нуди два доказа.
Први: Драги Јовановић, познати полицајац пре Другог светског рата, водио је антикомунистички одсек специјалне полиције. Служио је под Недићем. Затим је комунистима 1946. рекао да ће то радити и за њих, јер је „професионалац". Три режима – исти полицајац. „Човек је као полиција детерминисан оним чиме је детерминисана свака полиција: влашћу."
Други: Штефан Цвајг, у биографији „Жозеф Фуше. Портрет једног политичара" – коју је Ломпар назвао „једном од најлепших књига у животу" – описује француског министра полиције који је служио Француској револуцији, Робеспјеру, Наполеону и, на крају, Лују XVIII – иако је 1793. гласао за погубљење Луја XVI. Патриотска установа? Свеједно: за Французе или против, за краља или против – све може. „Полиција је везана другом врстом веза."
Глорификација Ранковића и Крцуна
На нашем терену тај парадокс добија конкретна имена: Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун данас се у одређеним круговима славе као „патриоте". Ломпар: „У чему се огледа њихов патриотизам? Нико жив не може да објасни."
Постоје романтизовани портрети у литератури. „Леп је начин писања, изванредан – зато што није истинит", каже Ломпар. „Шта су они учинили? Приписују им се неке кафанске, полукафанске анегдоте."
Свака полиција се, реално, бавила истим: „деведесет посто – како су ми рекли кредибилни људи – баве се унутрашњим непријатељем."
Хајка после Видовданског говора
Текст о полицијском патриотизму није настао у вакууму. Писан је у конкретним околностима: од децембра 2024. Ломпар је изложен „континуираној акцији, која по мом дубоком убеђењу има јасан индикатор у власти, а спроводи је једна врста полицијског дејства."
Механизам је описан с прецизношћу: исеку полуреченицу и ставе је на прву страницу неких својих таблоидних новина. Потом друштвене мреже преузму другу половину и обраде је. Четврти јул: Frankfurter Allgemeine Zeitung, перо Михаела Мартенса, напада Ломпара именом и презименом. После тога иста новина га напада још четири пута. „Ја немачким читаоцима не значим ништа. Али шаље се порука која је одавде наручена."
Реакција? Нула. „Неколико мојих личних пријатеља – и нико други. Ни мукајет."
Ломпар то не каже са горчином – то је, по њему, само потврда једне чињенице: систем функционише.
УДБА је метафизичка категорија
Велика питања која данашњи „полицијски патриоти" никада не постављају, да се отворе архиве УДБЕ. То би било лепо – да видимо чији стриц, чији деда, чији тата је радио тамо, а ко ради сада. То питање никада не постављају. УДБА је метафизичка категорија. Космичке теме – много воле. Конкретна прошлост – не сме.
„То су, у суштини, глупости." Реченица која стоји.
„Дух самопорицања" Мила Ломпара излази у мају 2026. у петнаестом издању, у издавачкој кући Catena mundi. Упоредо, у издању Центра за српске студије у Бањалуци, доступни су и „Манекени лажи" – у проширеном издању у којем је настао текст о полицијском патриотизму. Доступно на catenamundi.rs.
Извор: Емисија „Код Бране", епизода 185, гост Мило Ломпар. Цела епизода: Код Бране 185 – Мило Ломпар Део пројекта: Catena mundi · srpskostanoviste.rs