„Слобода је с животом скопчана“

– Петар II Петровић Његош

Постоје тренуци у животу једног народа када више није довољно пратити догађаје, читати вести, коментарисати дневну политику и жалити се што нас други не разумеју. Дође време када се мора поставити једноставно, али пресудно питање: са ког становишта ми гледамо на свет?

То није питање медијске тактике, већ питање слободе. Народ који нема своје становиште не може имати ни своју политику, ни своју културу, ни своје памћење, ни своју будућност. Може имати институције, медије и привид јавног живота, али ако прошлост гледа туђим очима, садашњост мери туђим мерилима, а будућност препушта туђим плановима, постепено постаје предмет туђих интереса.

Зато покрећемо Српско становиште.

Не као још један портал у буци дневних вести. Не као простор политичког навијања. Не као место на којем ће се национална мисао свести на паролу, а слобода на позу. Српско становиште покрећемо као покушај да Србију, српски народ и савремени свет сагледамо из сопственог духовног, историјског, културног и политичког средишта.

То не значи затварање пред светом. Напротив: само онај ко зна ко је, одакле долази и шта брани може озбиљно да разговара са другима. Само онај ко има своје становиште може разумети и туђа.

Смисао српског трајања

Српски народ је кроз историју живео на простору судара царстава, вера, војски, идеологија и цивилизацијских пројеката. Живео је тамо где се велике силе ретко мимоилазе без последица по мале народе. Али српска историја, у својој дубљој линији, није историја освајања и поробљавања, већ борбе за слободу, државност, закон, правду и достојанство.

На то је указивао и Никола Радојчић: Срби нису ратовали ради рата, него ради одбране слободе; њихов идеал није била огромна освајачка држава, већ уређена земља у којој владају ред и правичност.

У томе је суштинска разлика. Српска државотворност, када је била на свом највишем задатку, није почивала на голој сили, већ на правди. Од Светог Саве и Немањића до устаничке Србије, од Косовског завета до борби за ослобођење у XIX и XX веку, српска државна мисао није била само питање власти над простором. Била је питање слободног живота под својим законом, у својој култури, са својом вером, језиком, писмом и памћењем.

Слобода као мера

Српски народ није постао историјски народ зато што је био бројан, богат или геополитички заштићен. Постао је историјски народ зато што је слободу разумео као услов живота. Његошев стих – „Слобода је с животом скопчана“ – није украс, него сажетак једног искуства: устанака, сеоба, збегова, гробаља, манастира, закона, државе и завета.

Слобода није једна тема међу другима. Она је услов свих тема. Без слободе нема истините речи, одговорне културе, достојанствене политике, школе која васпитава, књиге која буди, медија који служи јавности, нити народа који сам себе разуме.

Али слобода није само отпор спољном притиску. Она је и способност да се каже истина о себи. Зато српско становиште не сме бити изговор за ћутање о пропадању институција, корупцији, медијској манипулацији, неправди, духовној раслабљености, демографском слому, распаду образовања или политичкој неодговорности. Бесмислено је позивати се на национални интерес, а не видети шта народ разара изнутра. Бесмислено је говорити о слободи, а пристајати на страх.

Српско становиште зато мора бити и национално и слободарско, и културно и политичко, и историјско и савремено. У његовој основи мора бити способност самосталног расуђивања.

Зашто баш сада

Уређивачка политика Catena mundi није само издавачки посао. То је културна борба за право једног народа да памти, мисли и говори. Књиге, текстови, разговори, полемике, видео-продукција и Српска интернет академија нису одвојени пројекти, већ делови исте обнове: обнове српског становишта у времену у којем се свест народа најпре осваја, па тек онда његова земља.

Данас се битке не воде само на границама. Воде се у школама, у уџбеницима, на порталима, на друштвеним мрежама и у речнику којим описујемо себе. Ко нам одреди језик, одредио нам је и мисао. Ко нам одреди мисао, одредио нам је и будућност. Зато су нам потребни и књига и камера, и предавање и портал, и архив и жива реч.

Српско становиште треба да повеже те токове: књигу, разговор, предавање, анализу, вест, став и јавну расправу. Оно треба да буде место на којем ће се догађаји из Србије и света тумачити озбиљно, одговорно и из јасног вредносног оквира. Писаћемо о Србији, српском простору, светским кризама, култури, историји, медијима, технологији, књигама, идејама и образовању – не као о расутим темама, већ као о деловима једног питања: како српски народ може остати слободан, достојанствен и способан за будућност?

Не полазимо од уверења да Срби све знају, нити да су увек у праву. Српско становиште захтева више од самољубља. Захтева истину, самокритику и спремност да се признају сопствене грешке, заблуде и слабости. Али самокритика не сме постати самопорицање. Једно је храбро погледати своје слабости, а друго прихватити туђу пресуду као сопствени идентитет.

Српско становиште није позив на мржњу према другима, већ позив да престанемо да презиремо себе. Није позив на изолацију, већ на улазак у свет са својим именом, памћењем и мерилима. Није одбацивање универзалних вредности, већ уверење да се истина, правда и слобода најбоље бране онда када се изговарају из конкретног историјског искуства.

А српско искуство је скупо плаћено: устанцима, сеобама, голготама, јамама, логорима, бомбардовањима, забранама и прећуткивањима, али и књигама, манастирима, школама, задужбинама, песмама, законима и државним обновама. Зато се српско становиште не може свести на програм једне странке, покрета или тренутка. Оно је дубље од дневне политике, али баш зато мора имати шта да каже и о њој.

Зашто Српско становиште?

Зато што слобода није могућа без истине. Зато што правда није могућа без памћења. Зато што држава није могућа без народа који зна ко је. Зато што народ који се одрекне себе не постаје ничији пријатељ – постаје свачији плен.

После свих наших пораза и победа, заблуда и обновa, страдања и васкрса, имамо обавезу да кажемо: нисмо настали јуче, не пристајемо да нестанемо сутра и нећемо дозволити да нам други одређују шта смемо да памтимо, шта смемо да волимо и чему смемо да се надамо.

Српско становиште је, на крају, једноставна ствар: бити слободан човек у свом народу и слободан народ међу другим народима.

Ако је слобода заиста „с животом скопчана“, онда се она не брани само у великим историјским биткама. Брани се и у учионици, редакцији, судници, парламенту, породици, језику, књизи и начину на који постављамо питања.

Зато нам је потребно Српско становиште.