Пре кратког времена изашла је у Пловдину књига на француском језику под натписом La Macédoine аu point de vue ethnographique, historique et philologique, Par Ofeïcoff. Philippopoli, Imprimerie centrale 1888 (тј. Македонија c етнографског, историчког и филолошког гледишта) на 388 стр., са две карте.1 Иста ће књига изаћи на бугарском језику као приступ уз Македонски Сборник, у коме се сад тамо штампа на 1 500 народних песама из Македоније.2

У књизи се тој све чини да се докаже да је Македонија чисто бугарска земља, да у њој ништа српско нема и да су без икаква основа све претензије српских писаца и родољуба које се у том погледу чују. Књигом се, дакле, баца Србима рукавица за Македонију.

Ми не мислимо песимистички о нашем народу. Надамо се да ће потомци старих јунака и трудбеника који су имену српском знали толико славе стећи, и сад умети одговорити своме задатку на сваком пољу, и да ће рукавица г. Офејкова бити прихваћена како заслужује. Међутим ми у прилог онима који о томе буду радили, саопштавамо овде неколико бележака о питању шта су Срби XIV века мислили о народности у Македонији или, боље, о Србима и Бугарима у Македонији пошто се г. Офејков међу другима и тога питања дотакао.

У поменутој књизи о Македонији налази се на стр. 26 ово што овде у преводу наводимо.

„Краљ српски Душан називао се и Краљ Бугарима. Зашто је Душан носио тај назив? Да ли је он осим Македоније владао и над којом другом земљом бугарском? Историја нам о таквом чему не говори. Душан је стављао у свој потпис оно Краљ Бугарима нарочито зато што је владао над македонским Бугарима.3 И Пајсије4 то вели у својој историји. Из истраживања тога историка излази да се Душан називао и ’Краљем Бугарима’ зато што је владао над Бугарима охридским, тј. Бугарима македонским. То се потврђује још и писмом Душановим дужду Андрију Дандолу, писаним у Серезу 1345. године, баш у време највеће силе Душанове. То писмо, нађено у Млетачкој архиви, штампано је у списима академика С. Љубића. Душан се у томе писму не зове владаоцем Бугара (Souverain des Bulgares), него носи назив Bulgariae imperii partis non modice particeps. Ми мислимо да није без вредности доказ који тврди да су Македонци били Бугари и онда кад су српски краљеви владали у тим крајевима.“

Тако г. Офејков. Из свега што ћемо даље навести видеће се како је он с малим задовољан кад му треба извести шта хоће. Нити се обзире да ли је узео у рачун сав материјал који му треба обухватити у положеном питању, нити се много устеже какво ће значење дати ономе што је већ у рачун узео. Види се да му је исто тако мало стало било до тога с коликом су сигурношћу основане дедукције које износи.

Текст који је био основа за наведене врсте г.  Офејкова ево у каквом је писму и ево како гласи.

Налазећи се у Серезу 15. октобра 1345, краљ Стефан Душан упутио је млетачкоме дужду Андрији Дандолу једно писмо којим обећава да ће потврдити обновљени уговор међу Котором и Млецима, и којим Млецима нуди помоћ против Задра, који се тада био побунио против млетачке власти. То се писмо почиње титулом која гласи: Stephanus, dei gratia Serviae, Diocliae, Chilminiae, Zentae, Albaniae, et maritimae regionis rех, nec non Bulgariae imperii partis non modice particeps, et fere totius imperii Romaniae dominus (тј. Стефан, Божијом милошћу краљ Србије, Дукље, Хумске земље, Зете, Арбаније и приморја, не незнатан учесник царства Бугарске и господар готово свеколиког царства Романије.5

У својој књизи Opis jugoslavenskih novaca, Zagreb, 1875. г. Љубић је имао добру мисао да покупи из споменика све титуле и потписе владалаца којима новце описује. Душанове титуле и потписи побројани су у тој књизи на стр. 86–87. На први поглед види се да се Душан у први мах потписивао као владалац српским и приморским земљама. Касније, кад му је сила постала већа, најчешће се потписивао као владалац Србима и Грцима, а каткада и као владалац Србима, Грцима, Бугарима и Арбанасима. Онај други начин потписивања јавља се у других десет година Душанове владе. У тај ред иде и титула напред наведена и по садржају и по времену. Целу Словенима насељену Македонију Душан је међутим освојио одмах у почетку своје владе, још пре 1335, у првоме рату с Византинцима, који је свршен миром закљученим под Солуном. Из тог баш времена имамо једну даровну повељу Душанову, дату манастиру Трескавцу код Прилепа, у којој спомиње то освојење, и као да из захвалности за исто и прилог манастиру чини. У тој се повељи Душан просто називље Стефан краљ всеје српскије и поморскије земље.6 То најбоље сведочи да се Душану није чинило да ради освојења Македоније треба у чем год ону титулу мењати и да му исто тако није на крај памети падало да су у Македонији Бугари. Међутим, Душан је знао и изреком помиње да су тим земљама пре њега владали цареви грчки и бугарски, јер у истој даровној повељи вели да обдарење манастира чини по образу древних цареј грчаских и блгарских иже прежде мене обладали сут теми странами. Али осим тога што се како из овог тако и из других споменика прве десетине година краљевања Душанова види да је он држао Македонију, али да није држао да у њој има Бугара, нити да му се ради Македоније ваља називати краљем бугарским, не доказује то баш ни она сама титула коју је у потврду узео г. Офејков. Да је мало ближе погледамо.

Она титула, у којој смо ми истакли значајније речи, износи према Млечићима, којима је писмо упућено, целу моћ Душанову.

На првом су месту старе наследне и у почетку владе освојене земље, с којима је и Македонија и којима се Душан зове краљ. Потом долази царство Бугарска, којему је не незнатан учесник (non modice particeps), и напослетку царство Романија, којему је готово свему господар.

Овде ћемо оставити на страну истраживање шта је Душан овим хтео да обележи, али је изван сваке сумње разговетно да није мислио оно што хоће да му сад подметне г. Офејков. Речи су и сувише јасне да од тога тумачења одврате. Оне, напротив, целином својом упућују на одношај онога савеза који се последицама рата од 1330. и сродством самога Душана са бугарским двором развио. И не само што се нимало не тичу Македоније, коју и у тој титули као и у трескавачкој напред наведеној дипломи треба разумевати међу српским земљама, него се очевидно тичу праве Бугарске, пошто је Бугарска, као савезница, ако не као неко царство које се према српском налазило у извесној врсти савеза или благога васалства (imperii non modice particeps), поменута друкчије него ли Романија (Византијско царство), којему се Душан називље господар а не imperii particeps. А пошто Душан спомиње Бугарску, и то не као народност него као царство, и Романију тј. Византијско царство, од којега је и велики део Македоније што још није била под Србима, освојио, онда би се Македонија и ту пре налазила у Романији него у Бугарској, јер од Бугара Душан није ништа у Македонији освајао. Јасно је, дакле, као дан да нема никакве неследствености међу Душановом титулом у трескавачкој даровној повељи, писаној после освојења Македоније коју смо навели, и међу титулом у млетачкоме писму на које се позива г. Офејков.

Међутим за гледиште које је заузео г. Офејков његово тумачење је имало доиста пуно чаробне примамљивости.

Душан је највећи и најдаровитији српски владалац. Он је под српску власт довео целу словенску Македонију. Он је у њој поставио и утврдио српску властелу, од које су касније Турци Македонију прихватили, те је и данас држе.

Шта би се лепше могло измислити за данашњи бугарски рачун него да се изведе најславнији и најсилнији српски владалац, главом Стефан Душан, те да он Србима и Бугарима деветнаестог века громко каже да Македонија није српска него бугарска, да у њој не живе Срби него и чисти и прави Бугари? Заиста класичнија потврда и класичнији сведок једва се и помислити дају. Али ни логика, ни историјско тумачење, ни познавање споменика не служе нимало лепу жељу г. Офејкова, кад му се тај доказ овако у прах распада. Нажалост, за њ није ни ту сав јад. Наши су стари били људи који нису имали обичај остављати загризена и несвршена питања. Има још и других споменика много речитијих и меродавнијих него што су владалачке титуле, и они се баш о питању народности Македонаца за XIV век изражавају још далеко разговетније. Њима тeк треба да се јасно и потпунце расветли оно што је наведено довде. Г. Офејков је имао љубав да те споменике потпуно превиди, али ми смо дужни учинити им част да их сувременицима изнесемо у пуној светлости њиховој. Да видимо, дакле, шта у њима пише.

* * *

Први је од тих споменика Законик цара Стефана Душана, издан на саборима 1349. и 1354. суделовањем патријарха, свију архијереја, великих и малих, и свеколике властеле Царства, мале и велике.

У томе сабору, разуме се, учествовала је и била је заступљена цела Македонија, као год и остале српске земље. По томе, оно што нам Законик може казати о народности, говори нам на уста Законика не само цар Душан него још више и поглавито цела законодавна скупштина напред поменута и сваколика интелигенција ондашња, без које се законик није могао ни написати ни издати.

Што се народности тиче, Законик у тадашњем Српском царству разликује Србе и Грке, и меће их као различите народности напоредо једну покрај друге.

У члану 40-ом (издање Ст. Новаковића од 1870) читамо: Властеле и властеличићи у државе царства ми, Србље и Грци, што јест кому дало царство ми у баштину и у хрисовољи и држе до сијегази сабора, баштине да су тврде. Овај члан је од 1349. године.

Тако исто члан 199, који је од 1354. године, говори: Властеле и властеличићи који греду у двор царства ми, или Грк, или Немац, или Србин; или властелин, или ин кто љубо; тере довде собом Гусара или тата, да се онзи господар каже како тат и гусар.

Прво наведени члан говори само о привилегисаној властели. Могао би когод рећи да се исти тиче нове, чисто српске македонске властеле, којој је Душан после освојења по Македонији дао проније или баштине. Али је познато да је та нова властела била само велика властела. Па и међу њом историја зна и старију урођеничку властелу. Примера ради, можемо навести кућу Оливерову у Злетову,7 која је била од најзнатнијих по положају и богатству, а није била из унутрашњих српских земаља. А пошто се и у поменутом члану Законика и у саставу скупштине помиње још и мала властела, или властеличићи, који су потпадали под велику властелу, пошто је та мала властела била многобројна и налазила се по селима на све стране, отпада свака сумња којом би се могло сужавати оно значење поменутога члана што смо га овде иставили.

У том погледу још је значајнији члан 199, јер он помињући покрај Грка још и Немце, којих је било у војсци и по рударским местима, јоште шири значење члана 199 и на све друге људе осим властеле речима или властелин или ин кто љубо, којима се оно дељење по народности управо шири на све без разлике.

Може ли да не буде знатно што се и на једном и на другом месту ништа не спомиње за народност бугарску? И може ли да не значи да ондашњи законодавци који су заседавали усред Скопља, столице северној Македонији, нису сматрали Македонце за Бугаре? И може ли да не значи да се ни ондашњи Македонци, који су без сумње сјајно били заступљени у тој српској скупштини, нису сами себе сматрали за што друго него за Србе? И, напослетку, може ли се одржати мишљење г. Офејкова да је чак и Душан мислио да су Македонци Бугари, те да се ради Бугара у Македонији називао владаоцем Бугарима.

* * *

Не мање је знатан и један глас краља Вукашина, којега се краљевина управо у Македонији налазила.

У писму Вукашиновом од 5. априла 1370, писаном у Поречи у северној Македонији, којим потврђује трговачке повластице Дубровчанима, он говори у приступу: И постави ме (Христос*) господина земљи српској и Грком и западним странама*.8

И краљ Вукашин, дакле, онако исто као и Душан и скупштине Душанова времена, зна у Македонији само за Србе и Грке а не зна за Бугаре. Ово је утолико знатније што је Вукашин држао готово саму Македонију, и што су осталим земљама српским други владали у то време. При том и Вукашин и његова породица живели су у Македонији. У Македонији је боравио и владао и син Вукашинов Краљевић Марко, народни јунак свега српства, који је у то време своју јуначку славу и ванредну популарност у Македонији стекао.9 Као Краља Марка њега и данас зна и слави сва Македонија више него икаквога другог владаоца. Да ли у овој простој напомени, која би изискивала много времена да се потпуно разради, нема много поуке за питање шта су Македонци XIV века мислили о својој народности?

* * *

Мада је име Македонија врло старо, јер припада још старој грчкој географији, и мада се увек добро знало шта се разумева под тим именом, знатно је што се у старим српским споменицима то име спомиње онако исто ретко као и остала учена и грчка имена, као што су: Мисија, Дакија, Травунија, Тривалија итд. Уз име Македонија Ђ. Даничић у своме Речнику из књижевних старина српских спомиње само један пример општега значења из Доментијана. То је пример из дела ученога човека. Остали су примери из летописа, познијега времена, и опет из дела учених људи.

Стара писма, па и старији писци не помињу тога имена, већ помињу разне крајеве македонске по њиховом народном имену, онако као и остале српске земље. Тако се још од Немањина времена помиње Полог, Горњи и Доњи, и градови Скопље и Лешак, из тога краја.

Најзнатнији споменик за географију северне Македоније у почетку XIV века јесте уговор о савезу и пријатељству међу Карлом од Валоа и посланицима српског краља Милутина од 27. марта 1308, штампан у Гласнику XXVII. Карло од Валоа претендовао је, по жени својој, на престо цариградски и спремао се да га освоји. Краљ Милутин је послао к њему у Француску своје посланике, два дубровачка племића, да начине уговор о савезу и пријатељству. У томе уговору одређују се дужности и права на случај успеха. Краљ Милутин налазио је за потребно да нарочито за тај случај утврди права своја на „земље које се простиру до саме Краљевине Словеније“ (тј. Србије) и у којима ми видимо северну Македонију. Али се име Македонија не помиње, него се помињу земље ево како: „Земља од међа тврдиње наречене Прилеп па до међа тврдиње зване Просек; земља Овчије Поље до међа тврдиње зване Штип; земља Дебер до реке зване Мат; земља Кичане до међа Гогерије“ (Гласник XXVII, 324–325). За мало раније време у цароставнику се Даниловом прича како је Милутин од Грка освојио те исте земље, и у причању цароставника, ономе „Земља од међа тврдиње Прилеп па до међа тврдиње зване Просек“ одговара: поречьскаіа земліа сь градови ви областию ихь.10 Ономе „земља Дебер до реке зване Мат“ одговара: дъбрскаіа земліа сь вьсѣми градовы и дрьжавама ихь. Ономе земља Кичане до међа Гогерије“ одговара: дрьжава землѥ кычавьскые cь градовы и областию ихь (Даничић, Животи итд. 114). Ономе што у уговору стоји „земља Овчије Поље до међа тврдиње зване Штип“ у цароставнику Данилову нема сличног помена, али има у другим изворима.

У Гласнику XVI, стр. 34–35 пок. Ј. Шафарик је наштампао запис из једне бугарском редакцијом писане књиге из 1330. године. У томе се запису говори како је Стефан Дечански примио краљевство све српске земље и поморске и подунавске и овчепољске. Књига и запис писани су у манастиру Леснову у Области Овчепољској у Хори Злетовској и он помиње да је тада Хором Злетовском управљао жупан Драгослав. Запис је тај врло значајан за границе Овчег Поља, о коме ћемо и даље имати нешто да забележимо. Изгледа да се под Овчим Пољем разумевао сав крај од Штипа, тј. од реке Брегалнице до Жеглигова и даље до венаца који граниче долину Струмину. И као што је жупа Злетовска ишла у Овче Поље, без сумње је још таквих жупа састављало целину исте области.|

Између старијих граница Србије које је Милутин наследио и крајева који се помињу у уговору са Карлом од Валоа, имају још неке земље које по географијском граничењу од старина иду у Македонију, али које су у том уговору прибројане Србији. Те су земље: оба Полога са градовима и облашћу њиховом (тј. горња долина Вардара од Скопља на запад); Скопље, град са облашћу како се онда рачунало; Жеглигово (тј. садашњи Кумановски округ) на север Овчем Пољу, а на југ Прешеву (жупи која иде већ у моравске земље и помиње се у XV веку заједно са Врањем. Годишњица III, 308 итд.). За држање тих земаља, види се, није могло бити никаква питања, и оне су се сматрале као стално сједињене са Србијом, мада је и њих Милутин сам био наново освојио од Грка.

Исте географијске погледе видимо после и у Душановом времену.

Душан је присајединио Србији средњу и јужну Македонију. То дело помиње Душан сам у хрисовуљи манастиру Трескавачком код Прилепа, из године 1336.11 речима: помоштију вседржитеља Гопода Бога и пречистије јего матере, и молитвами светих мојих прародитељ Симеона и Сави прејем гради довољни, над њими же Грци обладаху, прејех же и град глагољеми Прилеп.

Ни Душан, дакле, нигде не помиње имена Македоније, већ називље земље по њиховим именима или по градовима у којима им је било старешинство, и на тај их начин просто присаједињава осталим српским земљама.

Баш кад о томе не бисмо имали никаквих других још разговетнијих спомена, овај начин сматрања и рада доста нам јасно наговешћује, како се у оно време мислило о народности оних крајева.

Други знатан споменик не само владања српског у Македонији него и рада законодавних скупштина српских ХIV века јесте хрисовуља цара Стефана Душана којом се оснива епископска столица у Леснову. Та је хрисовуља одобрена на првој скупштини која се састала после проглашења царства. Титула царева у њој гласи: Стефан ва Христа Бога благоверни цар и самодржаван Србљем и Грком у всеј западној стране.12 Та је хрисовуља један од најзнатнијих српских државних закона о Македонији; у њој се говори о македонском великом властелину Оливеру; у њој се васпоставља у Леснову стара епископија што је била у Морозвизду; у њој се чине наредбе о властелинству и о дужностима поданика: али ни у њој се ништа не помиње нити о Бугарима у Македонији, нити о Бугарима на томе крају.

Тако је ишло у старо време, докле се јаче држао народни начин који је под именом Српских земаља схватао целину, а за појединости се служио посебним пределним или обласним називима. Сви ови примери показују да се у том погледу Македонија није искључивала из осталих земаља српских и да се с њеним пределима и областима у писмености поступало исто онако као и с осталима.

Мало-помало надвладао је учени књижевнички начин. Упоредо с именом Србија које се кроз књижевност13 стало утврђивати наместо старијега Српске земље, на југу је почело опет кроз књижевнике избијати име Македонија у старим њеним границама. У томе тако сличном појаву има, међутим, једна врло интересна црта, која и опет буди читав низ мисли о томе како се мислило о народности тога краја у старо време. Македонија, и у писменом слогу и у народном језику, излази наједанпут не само наместо раније помињатих српских земаља у Македонији, него је видимо наместо старог назива Српске земље у целокупности.

Два рукописа Душанова законика којих преписи припадају XVII веку, а то су раванички и софијски (прозван по томе што се сад налази у бугарској Народној библиотеци у Софији) зову Душана царем маћедонијским. Тако рукопис софијски почиње: „Благочестиваго и христољубиваго маћедонијскаго цара Стефана, српскаго, блгарскаго, угарскаго, далматскаго, итд.“ Раванички текст, боље писан, има само овако: „Благочастиваго и вернаго и христољубиваго македонискаго цара Стефана закон“.14 Ако би се при софијском рукопису могло мислити да маћедонијски заступа оно што се позније огледало да изврши именом илирски, у раваничкоме се синонимика тешње веже за српски.

Још Вук Ст. Караџић у Примјерима српско-славенскога језика, штампаним у Бечу 1857. године, опазио је ово по једноме запису Божидара Вуковића, српскога штампара из 1537. године. На Божидаревом Охтоику штампаном те године Вук је нашао запис: аз грешни Божидар Вуковић отачаством от Диоклитије јеже јест вa пределех маћедонијских.

Поводом тим ево шта је Вук написао у споменутој својој књиги, стр. 14: „Што вели да је Диоклитија вa пределех маћедонијских, то показује да су се Маћедонија српски звале cвe земље народа нашега, као што се и у народној песми (у књизи II на стр. Ђурађ Смедеревац зове краљ од Маћедоније:

Подиже се господине краљу,

Од прекрасне од Маћедоније,

Из питома места Смедерева,

Од својега двора честитога –

„Здраво краљу од Маћедоније!

Златна круно под небом на земљи,

Јасна звездо на Маћедонији –

Краљу Ђурђу од Маћедоније.“

Толико Вук. Његов последњи пример ми бисмо, међутим, могли још попунити. То место у песми гласи потпунце:

„Краљу Ђурђу од Маћедоније

Оди, краљу, да се променимо,

Дај ти мени дванаест војвода,

Голе, босе, у кошуљи танкој,

Ја ћу теби три стотин’ Маџара,

Све на коњма под оружјем светлим,

И даћу ти шесет Каравлаа,

И даћу ти на сваку годину

За живота три товара блага“.

Тако је говорио Ђурђу Сибињанин Јанко. Ево како се у песми казује одговор:

Славан Ђурађ заче беседити:

„Брате Јанко, будаласта главо,

Јеси л’ чуо, да ли запамтио:

Да је била проја за шеницу?

Да ли Маџар за Маћедонију?

Да ли Србин за Ердељ-Крајину?“.

Још има једно лепо место у народним песмама којима се примери о томе значењу могу попунити. То је у познатој лепој песми о јахању Краљевића Марка кроз планину, где он моли Милоша Обилића да му пева и где ће вила Милоша устрелити, јер је лепше од ње певао. Ту стоји (II књ. 216 стр.):

„Онда Милош поче да попева,

А красну је песму започео

Од сви наши бољи и старији,

Како ј’ који држ’о краљевину

По честитој по Маћедонији,

Како себе има задужбину;

А Марку је песма омилила.“

Оно напомињање на задужбине нарочито упућује на шире поимање у значењу Македоније, које нам други примери тако разговетно на видик износе.

Из позније штампаних споменика и бележака може се данас још боље расветлити што је овде по Вуку Ст. Караџићу забележено.

Назив маћедонски у смислу српски долази у штампаним књигама Божидара Вуковића, осим Охтоиха, још у записима на малим џепним зборницима, које је Божидар штампао за народ 1520, 1527. и 1536. И тамо стоји: пришадшу ми от отачаства мојего, от земље Диоклитискије, јеже јест ва пределех маћедонских, от града нарицајемаго Подгорица.15

У епистоли сина Божидарева Виценца Вуковића од 1546. године, у којој се траже за штампање старе књиге писане от српске земље, иста се молба упућује знаменитим људима „Мацедоније, Шервије, Босне, Сримске Земље и осталим кнезом христијанским, великим и малим, овогаје језика книжником.“16 У тој епистоли Македонија се помиње прва међу српским земљама као најбоље позната.

Ту скоро (у божићном додатку Видела за 1887) један наш пријатељ огреши душу благо прекоривши Гундулића што је од Александра Македонског начинио „Србљанина, врх свиех цара цара славна“. Нама се чини да се прекор рђаво упућује И. Гундулићу. Ако коме припада, он, без сумње, припада његову времену. Синонимност имена македонски и имена српски, која се чудноватим начином осећа још од почетка XVI века, види се и у поменутим стиховима Гундулићевим. Зато што су у његово време мислили најбољи људи да је маћедонски и српски једно исто, могао је Гундулић Александров атрибут Македонски у својој песми обрнути у Српски. А то што су Дубровчани, вајкадашњи трговци по свему Балканском полуострву, људи који су у XVII веку највише могли знати о етнографским приликама Балканскога полуострва, онако мислили, од великога је значења за наше питање. И Гундулићева погрешка само је још један доказ како су Дубровчани његова времена мислили о народности Македонаца. У исти мах она је доказ како се и онда држала синонимност придева српски и македонски.17

Последњи спомен за историју овога синонимнога значења налази се у напред споменутој народној песми, по којој га је још Вук Ст. Караџић, помоћу Божидарева записа на Охтоиху, опазио.

Завршујући ове белешке можемо само рећи да и ми мислимо да је ово раширивање значења Македоније и македонски погрешка. Али и погрешке имају своје извесно значење и узрок за што су постале, а овај последњи не може се из историјског проматрања избрисати. Поменута, пак, погрешка, пошто припада народу и једном доста дугачком простору времена, има за наше питање врло велико значење. Јер грешећи против географије, она погрешка показује како је било у оно време опште мишљење о етнографском карактеру македонских Словена.

К свему што је довде наведено додаћемо још једну значајну карактерну црту, која се тиче Овчег Поља.

У Гласнику XXXI наштампане су белешке Јеротија Рачанина о путу у Јерусалим 1704. године. Тај је путник пошао од Београда моравским путем, и низ Вардар је сишао у Солун. Он је забележио нешто чему ће се г. Офејков обрадовати, назвао је Велес „градом бугарским“. Али одмах испред тога забележио је једну локалну традицију потпуно српску, са Овчег Поља, предела који се управо свршава пред самим Велесом. Та традиција, забележена од наивна човека 1704, има данас јака гласа баш у овом питању.

Ево шта прича Јеротије Рачанин о Овчем Пољу. „И дојдосмо на тринаести конак у Горобинце на Овчеје Поље. И туду видех красну земљу, лепа поља и жита, и виногради и овоштија многоразлична, и лепе реке теку из планина и источници студени и чести, и градови се виђу и села, и ту на ужини с једного места шта се види, наброисмо цркви четрнаест великих. Бели се камен, Срби све правили, а сад све пусто. И ту нам казиваше, кад су најпре Срби из преко мора прешли од Србске, и по том се Срби и назвали по реци, то је иза Tpoje града, те су најпре на Овче Поље пали, и ту кажу сковали од бакра гумно, а веле, не умели врћи на земљи, и кажу до данас стоји засуто земљеју, и веле, да хоће велико крвопролитије ту бити од Турака на после. И ту се велми чудисмо красоти земљи и обилију плодов. И паки дојдосмо у Велес град бугарски итд.“18

Ето шта се још у почетку XVIII века бележи од људи безазлених и простих, и ето како се то лепо слаже с оним што смо овде навели из XIV века. А како и оно ширење значења придева македонски у синонимност са српским, које се опажа од XVI века па допире до XIX у наведеним народним песмама, добија своје оправдање у извесној мери.

Да ли може г. Офејков још тврдити да је чак и Душан мислио да су у Македонији Бугари?

* * *

Још имамо нешто интересних података у споменима о рату међу Србима и Бугарима од 1330. године, у коме се главна битка, близу садашњег Ћустендила на самој Струми, свршила смрћу бугарског цара Михаила. Тадашње границе међу Србијом и Бугарском биле су североисточно од Ћустендила на Струми.19

У хрисовуљи дечанској сам краљ Ст. Дечански приповеда како је цар бугарски Михаило Шишманић пошао на бран краљевства ми, пријети хотеје српску земљу.

Познато је да је тај напад Михаила Шишманића био упућен на северну Македонију. И ко зна да ли то није била јабука раздора пошто су се баш тада Срби коначно и одсудно почели били утврђивати наместо Грка у Македонији.

У поговору к законику сам Ст. Душан говори како је бугарски напад наперен био на земљу нашу, земљу отачаствија нашего.20

Може се по ондашњим споменицима још изближе сазнати шта се разумевало под земљом отачаствија.

У цароставнику Данилову пред свршетком живота краља Милутина ређају се његове задужбине. Пошто су набројене задужбине на страни, изван Србије и у земљама позније са Србијом састављеним, помињу се као у засебном одељку задужбине ва државе отачаствија својего, и ту се поименце спомињу епископија призренска (црква Успенија Богородичина), епископија грачаничка, црква Тројеручица у славноме граду Скопљу, црква Св. Ђурђа на реци Серави, у истоме граду, црква Св. Ђурђа Нагоричког близу Куманова, црква Св. мученика Христова Никите близу Скопља.

У земљу отачаствија тј. корениту српску земљу узимао се у почетку XIV века сав скопљански крај. Исто се разумевање види још и у наводу из уговора краља Милутина са Карлом од Валоа, који смо овде истакли.

Ко би, према томе, могао тврдити да је у оно време ма ко могao мислити у исто време и да је то крај српског отачаствија и да су у њему живели Бугари?

Сви споменици, дакле, разноврсни на разним местима, и у разним облицима писани, саглашавају се потпуно, и нигде се не сукобљавају. Жива народна традиција још јасније потврђује да за сву северну и средњу Македонију нико од Срба ни у XIV веку ни касније није мислио ни да је бугарска ни да припада Бугарима.

* * *

Али пошто смо оволико говорили о историји и о оценама српских средњовековних извора о Македонији и њеној етнографији, да покушамо још те да у неколико врста збијемо цео ресултат или закон средњовековне историје српске и бугарске о Македонији.

Прва периода средњовековне историје српске и бугарске на Балканском полуострву обележена је потпуним надмоћством бугарске државе. Основана у VII веку од несловенских Бугара, та је држава скупила у се сва југословенска племена на Балканском полуострву. Чисто бугарска, сва мешовита словенска,21 и многа српска племена ушла су у склоп те државе. Надмоћство бугарске државе личило је у практици да се српска држава није могла примицати ни јужној Морави, већ да је стално остајала или око Ибра, Лима, Дрине, или још даље к западу. Али тај државни склоп не могаше се одржати, и паде сасвим под византијску власт 1019. године. Међутим тај државни склоп, који је у моментима доиста захватао врло опширне границе, и данас квари сан бугарским патриотима и често ремети етнографска проматрања, која би могла поднети и више смотрености и више умерености.

Другу полу средњега века почели су Срби државом Немањином. За Србима су наскоро пошли Бугари са Асеном.

Како су се у почетку обе државе отпочеле јаче развијати једнаком снагом и по једнаким узроцима, поглавито упоредо с крсташким нападима на Византијско царство, то се српски и бугарски развитак од XIII века морао кренути или у паралелном развијању, или овда-онда у раздражљивим сукобима.

То се нарочито опажа у историји српској и бугарској XIII и XIV века, све до последњега рата са Михаилом Шишманићем, који је био 1330. године.

Није без значаја што је овај рат и у старој књижевности и у нашим споменима упамћен и забележен управо као мало који од ратова старе наше историје. О њему има позната ванредно знатна народна песма Бан Милутин и Дука Херцеговац.22 О њему пише Данилов цароставник, њега помињу Стефан Дечански и Стефан Душан у својим писмима. Мислимо да је свему томе узрок не само сјајни свршетак рата, јер је и других ратова било са још сјајнијим свршетком, него много више национални значај рата и знамените последице које је тај рат имао по међусобне одношаје и по даљи развитак српске и бугарске државе.

У цароставнику Данилову стоји јасно како се после одсудне битке краљ Стефан Дечански са својом војском кренуо да заузме Бугарску и како су га на томе путу сусрели посланици Белаура, брата погинулога у боју цара Михаила Шишманића, и властела бугарска, и како су му казали знамените речи: „Се бо царствије блгарскоје и вса држава јего и гради и именије и вса слава их и богатство данас да јест ва руце твојеј, и јемуже васхоштети, даси је, јако вадано ти јест от руки господње; ми же, раби твоји, тебе славим, превисокаго господина ни и крепкаго краља...23 От селе бо српскоје краљевство и царство блгарскоје ва једино суште савакупљеније, и мир будет, написујем же се и ми повељеније краљевства ти.“24

Међутим доласком Душанова шурака25 Александра на престо бугарски и мудром политиком Душановом веза се ова ублажила и претворила у савез и пријатељство, достојно два сродна народа. Могло би се рећи да се тада основано пријатељство није прекидало све до сувременог васкрса српског и бугарског. Какав је одношај био међу Србијом и Бугарском за Душана најјасније износе речи којима сâм Душан у поговору к Законику говори о своме венчању на Царство први дан ускрса 1346. године у Скопљу. Та знаменита свечаност извршена је била по речима Душановим: благословенијем и рукоју преосвештенаго патријарха Јоаникија и всеми архијереји сабора српскаго, такожде благословенијем и рукоју преосвештенаго патријарха блгарскаго кир Симеона и всеми архијереји сабора блгарскаго.26

У томе треба тражити шта значи оно nec non Bulgariae imperii non modice particeps, a не у Душановом признању да Македонци су Бугари, како би хтео г. Офејков.

У XIV веку није се још знало за политички термин сфера интереса, али су се биле битке и водили ратови за сферу интереса и онда као и данас. Очевидно је, да је, од постања српске државе под Немањом и бугарске државе под Асеном, међу Србима и Бугарима борба била махом о Македонију или о североисточне крајеве са њом везане. Очевидно је да се највише Македоније тицао рат од 1330. године. Очевидно је да је потоње врло дуготрајно пријатељство међу Србима и Бугарима основано наравнањем, по којем је Србима остала Македонија, пошто су је они били освојили од Византинаца. Очевидио је да су тим наравнањем српском и бугарском државном животу обележене неке сталне границе.

Грешио би сваки ко би ову ствар хтео да претреса по начелима о народности која су постала у XIX веку.

Разлике између српске и бугарске народности, нарочито у западним бугарским и у источним српским крајевима и данас су тако мале да се те народности на својим граничним крајевима такорећи једна у другу преливају. У старије време те су разлике биле још мање, и на њих се много мање него данас пазило. Ондашња борба отвореније је тражила политички утицај и политичку равнотежу; данашњи обзири народности, баш и онде где су народности јаче обележене, у оно време су били мање-више непозната ствар, на коју се нико није обзирао.

И данас има за Србе и Бугаре много озбиљнијих питања него што су питања о ситним дијалектичним разликама. Бугарски патриоти не би требало нимало да се брину како ће Македонци бугарско жд заменити српским ђ и бугарско шт српским ћ. Али би поуке хиљадугодишњега живљења на Балканском полуострву свакојако заслуживале нешто више пажње и с њихове стране. А тој се пажњи врло рђаво служи књигама као што је књига г. Офејкова.

Стојан Новаковић, Балканска питања, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 2000, стр. 223–240.

 

Footnotes

  1. Офејков је псевдоним. Писцу је право име Атанасије Шопов. Он је главни секретар Бугарске егзархије у Ортакеју код Цариграда. Родом је из Пловдина, и таман је свршавао медицинску школу у Цариграду кад је букнуо последњи руско-турски рат. Тада је отишао у Русију, где се бавио правним студијама. По повратку бавио се историјским пословима и уређивањем неког листа у Пловдину, докле се није примио садашње службе. (Ово је забележено при првом штампању овога списа 1888. Позније је г. А. Шопову померено место бугарског трговачког агента, тј. консула у Солуну, где се и сад налази.) ↩

  2. Штампано 1888.г. у XIX књизи Отаџбине. ↩

  3. Истицање речи наше је. П. ↩

  4. Први бугарски историк из прошлог века. Нешто на прилику нашега Троношца и по критици и по стилу. Али мада су Пајсијеве заслуге за бугарско пробуђење велике, нико се озбиљан не би позивао на његов исторички суд. ↩

  5. Гласник Х, 262–363, Ljubić, Listine, II, 278. Истицање речи наше је, П. ↩

  6. Оригинал је те повеље у Народној Библиотеци у Београду, а текст је штампао Ст. Новаковић у Гласнику XLI стр. 358–361. Повеља има и забележену 1336. годину. ↩

  7. О коме је знаменита диплома у Гласнику XXVII. ↩

  8. Миклошић, Monumenta Serbica, 180. ↩

  9. Уз Марка треба узети и војводу Момчила, који је такође Македонац, и у Душаново је време радио и погинуо уистини као ванредан јунак. Сасвим сагласно и осталим карактеристичним знацима њега је песма узела у сродство с Вукашином, иако су познији певачи место радње преместили, заборавивши право земљиште радње Момчилове. Исто тако ваља упамтити и за Хрељу од Пазара или Крилатицу, о коме се може читати у Отаџбини VI, 263, чланчић Д. Јовановића, а још пре белешке И. Руварца Две студентске расправе. Н. Сад 1884, стр. 65 до 66. У ред македонских јунака иду још Костадин, Драгаш (војвода Драгиша) и Љутица Богдан (пом. књига И. Руварца). ↩

  10. Пореч се још спомиње у Душановим трескавачким хрисовуљама зато што је Душан Трескавцу дао Богородичин манастир у Поречи са планином Видуш. Још је у Поречи, на броду писано писмо краља Вукашина о трговачком уговору с Дубровчанима. Monumenta Serbica 180, које смо већ спомињали. По некој белешци Хановој Даничић је већ упутио на предео реке Треске која обележава планински крај између Костова (Гостивара), Велеса и Прилепа. У своме путовању по том крају И. Срећковић је забележио Сухоречку жупу око манастира Св. Димитрија, задужбине Краљевића Марка, и села Малчишта. Гласник 46, 218 и 228. У најновијем кретању народности од 1903. унапред, Пореч се нашла међу првима који су у Македонији с оружјем у рукама бранили своју српску народност од бугарских насртаја. ↩

  11. Гласник XLI, 358. ↩

  12. Гласник XXVII. ↩

  13. Лепе белешке о томе доноси В. Карић у својој књизи Србија, опис земље, народа и државе. Београд 1888, стр. 475 и д. Упореди још и Стојан Новаковић, Устанак на дахије, 1904, стр. 195. ↩

  14. Флорински Т., Памятники Законодательной дѣпательности Душана, Кіевъ 1888, 251–252. Види и Ст. Новаковића, Законик цара Стефана, друго издање, Београд 1888. ↩

  15. Ст. Новаковић, Божидара Буковића Зборници за путнике, издања позната и непозната. Гласник ХLV, 133—134. ↩

  16. Белешка Ст. Новаковића у Годишњици IX, 204. ↩

  17. Томашек у делу Zur Kunde der Hämus-Halbinsel, Wien 1887, II, 46, наводи како се од VIII века звала Македонијом сва долина Марице. У образованих Византинаца многи су се радо називали Македонцима. Арапски путник Идриси зове правом Македонијом Родопу и Балкане. Долину Мата у Арбанији звали су у средњем веку Тесалијом или Бугарском, овим последњим именом у пределима где су у њој били насељени Словени. ↩

  18. Гласник XXXI, 299. Заиста је чудновато како живе идеје и извесне народне традиције. Ово исто бакарно гумно забележио је г. М. Ракић 1878. у Знепољу код Трна из уста старца калуђера Деда-Мисаила. У разговору о политици која је онда имала пред собом Берлински мир, Деда-Мисаил је говорио г. М. Ракићу: „Кад би мене питале те силе, ја би им право казао шта је чије, ама неће ме слушају: ’Српско је до Стара Планина, тамо по за Софију: и Рил је српски, и по за њега право, све до Велес.’“ Пита ме хоће ли да остане Србији и Бакарно Гумно. Мени се не казује шта и докле остаје српско, па га питам где је то Бакарно Гумно. ’Тамо на куде Скопље, одговара ми старац – то је старовремско српско; ту су се Срби први пут појавили, и оградили Бакарно Гумно да вршу, и отада се Скопљанско зове Бакарно Гумно’.“ (Отаџбина VI, 282)        
    Деда-Миса­ил је у сво­јим гра­ни­ца­ма мислио прво на гра­ни­це маке­дон­ског дија­лек­та и на гра­ни­це Срп­ске патри­јар­ши­је. Источ­на гра­ни­ца њего­во­га Срп­ског сла­же се са раши­ре­но­шћу маке­дон­ског дија­лек­та: јужна му се гра­ни­ца сла­же с гран­ицом Пећ­ке патри­јар­ши­је и нај­ста­ри­јих срп­ских осво­је­ња у Маке­до­ни­ји. Често има cвoje изве­сно дубо­ко зна­че­ње и оно што на први поглед изгле­да као незна­лич­ко гово­ре­ње без ика­ква осно­ва! ↩

  19. Г. К. Јиречек је негде у Периодическом Списанију и у Cesty ро Bulharsku забележио да се и данас тај предео зове Краиште, тј. граница. ↩

  20. Ст. Новаковић, Законик Стеф. Душана. Београд 1870, XXIII, XXIV, 2. издање, Београд 1898, стр. 33. ↩

  21. Ове речи истичемо зато што би се о њима могла написати читава књига. ↩

  22. Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме, II. Беч 1845, стр. 168. ↩

  23. Узгред да забележимо како је Бугарима непозната реч краљ – они знају само за цара. А у свима македонским народним песмама речи краљ и краљица, које треба сматрати као српска обележја, долазе постојано и често. ↩

  24. Даничић, Животи краљева и архиепископа српских, Загреб 1866, 193–195. ↩

  25. И. Руварац, Краљице и царице српске. Матица 1868, стр. 459. ↩

  26. Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана. Београд 1870. стр. 25, 2. изд. Београд 1898. стр. 4. ↩