Први кораци на оживљавању предисламске традиције код Муслимана и на потпомагању његовања њихових културних тековина

Од почетка окупације нова управа настоји да код босанскохерцеговачких Муслимана потисне турску државну идеју и емотивну везаност за Турску, јер у томе види основну претпоставку њиховог дјеловања као конструктивне снаге у запосједнутој земљи. Тај циљ она покушава да оствари преко муслиманских феудалаца као водећег социјалног слоја код муслиманског становништва. Конзул Васић ступа у контакт с најугледнијим Муслиманима пред улазак окупационих трупа у Босну и Херцеговину и неке од њих придобија за рад на сузбијању отпора окупацији.1 Послије окупације ти људи служе властима као најјачи ослонац у спровођењу политичких и других мјера у земљи. Међу њима се посебно истиче Мехмед-бег Капетановић, познат још од раније као пријатељ Аустро-Угарске. За своје заслуге за вријеме устанка у Херцеговини и у току окупације Капетановић је 1883. добио право на племићку титулу са додатком ,,од Витине“, које му је на властито тражење одобрио цар. Исте године именован је за члана Вакуфског повјеренства и члана комисије за превођење закона и наредаба, а 1884. постао је члан комисије за издавање тапија за шумско земљиште.2 Властима је посебно добро дошла његова склоност литерарном и публицистичком раду, јер је таквих људи међу Муслиманима било мало. Пошто је показао расположење за јавни рад у интересу нове управе, власти се богато користе његовим услугама.

Своја политичка уверења Капетановић први пут шире излаже у јавности у брошури „Шта мисле мухамеданци у Босни“, коју је објавио 1886. године. Брошура се појавила као одговор на спис „Садашњост и најближа будућност Босне и Херцеговине“, који је изашао исте године у Лајпцигу.3 У том спису, писаном са католичког и хрватског становишта, критикује се босанскохерцеговачка управа, јер спроводи мађарске политичке тенденције и тражи ослонац у муслиманском елементу, који преферира на свим линијама. У спису се даље указује на кратковидност такве политике и тврди да су Муслимани непријатељи окупације, пошто им је крајњи циљ поновно враћање Босне и Херцеговине под управу султана.4 У споменутој брошури Капетановић енергично одбацује оптужбу да су у Босни и Херцеговини „скоро сви мухамеданци заклети непријатељи Аустрије и да се поуздано надају, да ће се Босна опета повратити под турску управу.“ Он каже да је та тврдња највише „дирнула“ муслимански свијет и додаје да писцу списа „пред цијелим свијетом кажемо: да то није истина!“ Права истина је да Босна „може бити све друго, али турска никада“.5 Како се види, Капетановић је овдје тврдио да су босанскохерцеговачки Муслимани напустили турску државну идеју. Овом тврдњом као и сличном тврдњом изнесеном у једном чланку у „Die Presse“ 1879. Капетановић је био први Муслиман који је у публицистици изразио став потребе еманципације босанскохерцеговачких Муслимана од Турске.6

У народносном погледу он сматра да сви становници Босне и Херцеговине припадају једној нацији. „Бошњак које вјере био да био, он је опет остао при својој народности.“7 Али, у будућем развоју Босне треба да имају водећу улогу Муслимани, односно муслиманско племство као чувар државне традиције и као елеменат који је због свог богумилског поријекла одржавао континуитет са босанским средњим вијеком. Капетановић је посебно указао на државотворну функцију муслиманских феудалаца и тврдио да су бегови, као потомци богумила „вјерно служили“ султану, па ће исто тако бити одани и хабсбуршком двору.8 Ово је први случај да један Муслиман путем јавне ријечи истиче тезу о богумилском поријеклу муслиманских феудалаца. Ова теза имала је колико да аргументује привилеговани положај муслиманског племства толико и да подстакне код Муслимана оживљавање босанске средњовјековне традиције. То би убрзало процес њиховог отуђивања од Турске и доприњело њиховој стабилизацији и просперитету под новом управом. Капетановић је увјеравао и себе и друге да ће Калај „свему свијету показати, баш да се може и источни народ – а нарочито мухамеданци – уредити и у благостање ставити, да томе ништа не смета вјера.“9

*Мехмед-бег Капетановић Љубушак (1839–1902),* *градоначелник Сарајева од 1893. до 1899. г.*

Ове погледе Мехмед-бега Капетановића, изложене у цитираној брошури, дијелили су многи муслимански бегови, па је дуго времена „Bosnische Post“ објављивао њихове изјаве солидарности са тим погледима.10

Брошуром се режим користио као пропагандним средством међу муслиманским свијетом као средством за сузбијање непријатељског рада босанскохерцеговачке емиграције. Одмах послије излажења брошуре Земаљска влада обавјештава Заједничко министарство финансија да њено ширење у земљи не подлијеже никаквој сметњи, пошто је писана у лојалном духу и пошто је у њој на више мјеста „најснажније наглашена оданост и приврженост мухамеданских становника Босне и Херцеговине царској и краљевској влади.“ Уз то, влада сматра да се брошура појавила у правом политичком тренутку, јер, према добијеним обавјештењима, „неколико исељених босанаца у Цариграду припремају на подстицај руског агитатора Узелца демонстрације“ против даљег трајања аустроугарске управе у Босни и Херцеговини.11 Калај је оцијенио брошуру не само као Капетановићев лојалан иступ него и као стручан рад, који га је својим садржајем „најпријатније дирнуо“.12

Информација о појачаном раду босанскохерцеговачке емиграције у Цариграду у то вријеме била је тачна. У Цариграду је „Тајна народна привремена влада за ослобођење Босне и Херцеговине“, чији је председник био Осман-бег Сточевић, припремала крајем 1885. један меморандум великим силама, у коме би се захтијевало да Босна и Херцеговина добије аутономију у духу одредаба Санстефанског мира и под покровитељством Русије и Турске. О тој својој акцији она је обавјестила Аксакова писмом од 23. децембра 1885. тражећи његову подршку.13 Ова акција босанскохерцеговачке емиграције изгледа да је подстакла Земаљску владу да преведе неколико чланака из „Ватана“ писаних на линији Капетановићевих схватања и да их изда на њемачком језику, у виду брошуре14 и тако пред широм европском јавношћу оспори из пера домаћих људи све мотиве за промјену постојећег статуса Босне и Херцеговине.

Споменуту концепцију о босанској народности, чије је основне обрисе дао у брошури „Шта мисле мухамеданци у Босни“ Капетановић ће још прије покретања „Бошњака“ у разним приликама и поводима истицати, настојећи да босанској нацији да и нека конкретна, спољна обиљежја. Тако се нпр. носио мишљу да покрене лист штампан босанчицом, а за то писмо се залагао и у комисији за уџбенике.15

Ова дјелатност Мехмед-бега Капетановића, потпомагана и од владе, имала је циљ да преко утицајих домаћих људи приближи режим Муслиманима и у њиховим редовима рашири босанску националну идеологију.

На истој линији се на страни режима посебно ангажује владин савјетник Коста Херман. Он прикупља муслиманске народне пјесме и објављује их као збирку у двије књиге 1888. и 1889,16 о трошку Земаљске владе и Заједничког министарства финансија око објављивања збирке. Обавјештавајући Калаја о основном садржају збирке, Земаљска влада је изразила намјеру да збирку штампа о свом трошку. То би учинило добар утисак на домаће становништво, јер би показало да се власт интересује за „националне духовне продукте“ и да се бави „унапређивањем националне литературе.“ Збирка би се штампала латиницом због тога што је муслиманско становништво, коме је у првом реду намијењена, више наклоњено, према мишљењу владе, томе писму него ћирилици. Да би збирка била доступна ширем кругу читалаца па и сиромашнијем свијету, Земаљска влада је предложила да њена продајна цијена буде ниска. Што се тиче наслова, Влада је обавијестила Заједничко министарство финансија да Херман намјерава да збирку назове „Дестан – народне пјесме из Босне и Херцеговине“ или ,,Народне пјесме мухамеданаца у Босни и Херцеговини.“17

Калај је поздравио са „искреним задовољствам“ завршетак Херманове збирке и на основу извјештаја Земаљске владе оцијенио је као „највећу литерарну вриједност“. Сматрајући збирку значајним дјелом са културно-историјског и етнографског становишта, Калај се сагласио са њеним издавањем, захтијевајући да се то учини што прије и уз што бољу техничку опрему. Дубљи смисао читавог тог посла открива Калајева инструкција Херману како да напише предговор. У инструкцији се каже да у предговору треба дати кратку карактеристику збирке и нагласити њен значај, а затим објаснити да се издају само муслиманске народне пјесме због тога што су до тада биле непознате, док је већина хришћанских већ објављена. Муслиманске пјесме су утолико интересантније јер „представљају усљед босанског поријекла ове народне групе и преласка исте на ислам једну особиту смјесу старих босанских нарави и мухамеданских обичаја.“ У погледу назива збирке Калај се опредијелио за другу варијанту Хермановог предлога као „прикладнију“, јер је тај назив „разумљив и изван земље“, док назив „Дестан“ није општепознат ни у Босни.18

Несумњиво је да је у овом упутству Калајева поента на повезивању предисламске и исламске традиције босанскохерцеговачких Муслимана и на истицању посебних културних тековина израслих на тој традицији. У складу с тим, једна од тих тековина – муслимамска народна поезија – имала је да се афирмише као посебан тип народног стваралаштва те врсте и као обиљежје културне посебности Муслимана.

Херман је Калајево упутство за писање предговора досљедно спровео. „Данашњи Мухамедовци босански и херцеговачки, – како се зна, – потомци су старих босанских племића. Освојење Босне по Османлијама уроди великим промјенама у животу босанских великаша: готово листом пригрлише вјеру Мухамедову, али не промијениише народно осјећање ни старе обичаје. Своје старе обичаје они тек прилагодише захтјевима нове вјере и донекле попунише унесеним новим обичајима. Коме је воља да мотри живовање нашег народа у разним крајевима и приликама, тога ће управо занимати, да из ових пјесама види, како се ћуд и дух нашег народа показује под утицајима ислама.“19 У предговору је истакнута и водећа улога Муслимана у Босни, која је наслијеђена из раздобља средњовјековне босанске државе. „Мухамедовци босански и херцеговачки... господовали су у овим земљама вијековима. То њихово господство већим је дијелом од старине, наслијеђено од старих племића, војвода и кнежева босанских.“20

У научној и стручној јавности Херманова збирка наилази на релативно широко интересовање. Овдје нећемо улазити у стручне оцјене критике, јер је то изван оквира нашег задатка, него ћемо указати на ону страну критике која открива политичке мотиве издавања збирке. Прво је Јагић у свом критичком приказу збирке изразио изненађење што је штампана латиницом. „Књига је штампана латинским словима. Зашто је латинско писмо претпостављено ћирилском, то ја не знам, али добро знам да су се у ранијем времену не само мухамеданци, него отприлике до средине прошлог стољећа такође још и католици скоро потпуно служили ћирилским писмом. Како то данас стоји, ја не знам. Треба се надати да избор латинског писма у овој књизи не значи да се званично само оно повлашћује. Какве су сада прилике, мора у таквим земљама, као што су Хрватска, Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина да влада највећа толеранција, не само у погледу религиозног исповиједања, него такође и у погледу свега онога што са тим стоји у вези, дакле и у погледу писма.“21 Како се види, Јагић индиректно указује на тенденциозност избора писма којим је штампана збирка, јер тај избор одступа од традиције писмености у Босни и Херцеговини. У том погледу он се није преварио, јер власти од почетка раде на томе да Муслимане отуђе од ћирилице као српског националног писма. Јагић је исто тако оспорио заснованост теза о посебности муслиманске народне епике, тврдећи да је она дио српске и да не поседује никаква значајнија посебна обиљежја. По њему је „само исправно становиште“ да становништво Босне и Херцеговине „упркос различитости вјероисповести чини са свим осталим Србима етничку цјелину“, из чега слиједи наклоност тога становишта за епску поезију.22 То схватање произилазило је из његовог увјерења да су Срби и Хрвати „два најближа и најсроднија племена“ једног народа, али кад се ради о епици, сматрао је да су Срби „ударили печат епској поезији јужних Словена.“23 Свој изречени суд о етничком јединству народа у Босни са Србима Јагић је темељио на властитом схватању о исправности тезе да су по доласку на Балканско полуострво населили „крајеве посавске и далматинске Хрвати, а овием и на истоку и југу крајеве на риеци Морави, Дрини и Неретви Срби.“ Овај Јагићев став оштро су осуђивали хрватски националисти, оптужујући га да је „шутећке Босну и Херцеговину препустио Србима.“24

Преносећи Јагићеву оцјену Херманове збирке, „Босанска вила“ је посебно истакла и јаче нагласила оне дијелове оцјене који се односе на етнички карактер Босне и на писмо којим је збирка штампана. „Овдје бих могао додати као допуну Јагићу то, да је по Босни поносној и кршној Херцеговини, народ српски мухамеданске вјере задржао ћирилицу и то босанску – за своју азбуку. С тога требало је задржати ћирилицу; јер мислим, да је ово издање намијењено на првом мјесту онима, чије су пјесме, а они не знају латинице.“25

Ове и сличне критике указивале су на то да је муслиманска епика дио српске и да су Муслимани Срби, па је отуда неосновано да се њихово народно стваралаштво даје ван оквира српског. Из тога је онда слиједио закључак да је издавање збирке имало циљ да отуђи Муслимане од Срба и да потврди њихову посебност. Пољак Бронислав Грабовски директно је указао на то да је Херман издавањем збирке муслиманских народних пјесама подржао тезу о трећем народу у Босни.26

Међу Муслиманима збирка је наишла на широк пријем. „Особито велики ефекат произвеле су народне пјесме мухамеданске, које је сабрао... К. Херман... Чим је прва књига изишла у јавност, већ је за час била распарчана и поједине примјерке те књиге могао си видјети готово на сваком мјесту. Једва је дочекана друга књига речених пјесама. Те двије књиге чудеса починише! Поуздано можемо тврдити да су баш међу народом створиле читалачку публику. Нема нигдје сијела, скупа широм Босне и Херцеговине, а да нећеш видјети, гдје се народ наслађује, пјевајући споменуте пјесме... Те књиге многе су и многе затекле у потпуном непознавању латинских писмена. Слушајући друге, гдје читају, обузела их је жеља, да што брже науче познавати писмена, те су трчали од једног до другог, мољакајући, да им се покаже како се које писмено зове... Поводом тим доста их барем од муслиманског елемента научило читати, који иначе не би знали ни попова слова.“27

Ово свједочење једног савременика о томе калко је Херманова збирка примљена од Муслимана показује да труд око њеног припремања и издавања није био узалудан са становишта политике режима. Кроз њу је у шире слојеве муслиманског становништва уношено схватање о његовој културној посебности као резултату симбиозе средњовјековне традиције са исламском, те подстакнут већи интерес Муслимама за латинично писмо. За остваирење тих циљева, од којих је сваки понаособ имао да међу Муслиманима припреми терен за прихватање босанске националне идеологије, није се могло изнаћи боље средство од збирке народних јуначких пјесама, јер је такво штиво, у земљи у којој је епска традиција представљала главну духовну храну, било падједнако приступачно и атрактивно свим слојевима становништва.

Покушај увођења и афирмације босанске нације

До краја осамдесетих година Калајева управа је пребродила почетне тешкоће и стабилизовала се. У земљи је успостављен потун ред и мир и сузбијена свака политичка дјелатност домаћег становништва. Завладала је, како је сам Калај рекао у једној ноти грофу Калнокију у којој је опширно изложио политичке прилике почетком деведесетих година, „апсолутна непокретност у политичком погледу“.28 Са становишта режима то је била повољна прилика да се покуша ријешити национално питање у Босни и Херцеговини увођењем босанске нације, тим прије што су порасле бојазни од српског националног покрета, који се почетком деведесетих година интензивније развија. Ова појава је одмах запажена и изазвала је забринутост код власти. Калај је тврдио да се она испољава ,,у повећаној самосвијести српско-православног дијела становништва“, али се не показује као непослушност или непријатељски однос према управи, него само као „повећано самоосјећање, једно израженије испољавање српске свијести“. Тој појави као и неким другим везаним за њу, требало је, по Калајевом мишљењу, уклонити тло у земљи употребом различитих средстава.29 Једно од таквих средстава било је и увођење босанске нације.

Покретање „Бошњака“ и покушај проглашења босанске нације

Деведесете године деветнаестог вијека почеле су на словенском југу, па и у Босни и Херцеговини, у знаку појачаноиг српско-хрватског спора. Тај спор у Хрватској се манифестује у веома оштрој форми од 1891, када Јосип Франк преузима орган Странке права „Хрватску“, у коме води систематску антисрпску пропаганду. У настојању да Куеновом режиму обезбиједи пуни ослонац у Странци права и у хрватској буржоазији и да тако одврати режим од дотадашње политике ослонца на српско грађанство, Франк све чешће оптужује Србе у Хрватској да раде у интересу Србије као њени плаћени експоненти. Упоредо с тим негирао је постојање српске нације, што је на српској страни изазвало реакцију негирања хрватске нације.30 У то вријеме у Далмацији кулминира сукоб између српске и хрватске буржоазије.31 С друге стране, смјена на пријестолу у Србији 1889. и промјене настале у вези с њом имале су за посљедицу повећану српску националну пропаганду у Босни и Херцеговини. Иако је и даље политика српске владе била оптерећена тајном конвенцијом као тешком мором, ипак је наступило раздобље слободнијег писања српске штампе о приликама у Босни и Херцеговини, у коме су критички тонови и антиокупацијско расположење доминирали. Калноки је тврдио у аустријској делегацији да је за погоршање односа између Аустро-Угарске и Србије послије абдикације краља Милана српска штампа кривља од владе.32

Сигурно је да су та политичка кретања у Србији и у Хрватској имала одјек у Босни и Херцеговини и да су утицала на развој националних односа и заоштравање националног сукоба у њој. Аустроугарске власти су, међутим, тим утицајима придавале пресудан значај, што јасно показује споменута Калајева нота Калнокију. Пошто је у њој Калај дао широк поглед на политичке односе у Босни и Херцеговини у почетку деведесетих година, њен садржај заслужује да буде изложен нешто опширније.

Оживљавање национално-политичких кретања у Босни и Херцеговини у то вријеме Калај повезује са политичким збивањима у сусједним југословенским земљама. Почетак „интензивнијег испољавања српске националне свијести“ он директно повезује са догађајима у Србији, односно са доласком на власт Радикалне странке, која је „инаугурисала нагињање српске политике према Русији и одбијајуће држање Краљевине према Аустро-Угарској Монархији“. Да се ту не ради о случајној коинциденцији, него о „стварној каузалној вези“ показује, по његовом мишљењу, писање српске штампе које се поклапа са писањем руске штампе. И поред великих напора власти да онемогуће преношење идеја из те штампе, оне се ипак шире у Босни и Херцеговини на ,,неухватљив начин“, било усменим путем, било тајним уношењем српских листова из Србије или Монархије. Отуда у Босни постоји, тврдио је Калај, „потпуна обавијештеност“ о догађајима у Србији и ,,дух који инспирише држање српских политичара испољава свој утицај на осјетан начин на онај дио босанског становништва који припада православној вјери и који се прибраја српској националности“. Интересантно је да Калај указује и на догађаје на пољопривредној изложби у Загребу одржаној 1891. као на фактор утицаја на политичко понашање Срба у цјелини, па и у Босни и Херцеговини. Говори и изјаве дате од истакнутих посјетилаца изложбе из Далмације, Хрватске и Чешке истицали су „општу словенску идеју“, али су у неким изражаване великохрватске аспирације. Мада се ту радило о иступима представника „католичких Словена“, ипак је у тим манифестацијама узетим у цјелини доминирала словенска солидарност, уз отворено указивање на „велику словенску мајку Русију“. То је, по Калајевој оцјени, „потпуно природно оживило српску свијест“, јер су се Срби везани заједничком вјером са Русима осјећали ближи њима него католички Словени. То је подигло њихов „национални понос“ и тежњу да то и дјелом покажу. „Тако се у Босни сада чује све чешће парола да је читава Босна и Херцеговина настањена од једног народног племена, српског, да тамошњи католици и мухамеданци нису ништа друго него Срби који су узели другу вјеру, умјесто првобитне православне и да ће прије или касније морати у њих да се пробуди права национална свијест“. Отуда су Срби у Босни и Херцеговини, према Калају, запали у ,,ово полулатентно расположење извјесног самопрецјењивања без да се за то нашао подстрек изнутра; исто су мање више изазвали утицаји који су потицали из вана.“ Такво држање Срба је, по његовом мишљењу, посредно утицало на расположење Муслимана. Њима су била добро позната збивања ,,с оне стране земаљске границе“, али су били далеко од тога да их одобравају или да слиједе своје „тобожње конационале“ Србе. Због „бучних изјава“ изван земље и због „хвалисавог држања њихових српских суграђана“ осјетили су се „узнемирени и заплашени“, па су се чвршће међусобно везали него раније и „концентрисали све енергије за одржавање њихове религиозне крутости, коју они држе једином поузданом заштитом њихове егзистенције.“ Из тога је, онда, произишао и однос Муслимана према српској националној идеји. ,,С правом или без права, мухамеданци се сматрају стијешњеним и угроженим због сваког јачег испољавања српске националне идеје и живе у увјерењу да би њено свако преузимање маха могло само да иде на рачун њихових властитих национално-религиозних права.“ Према Калајевој оцјени, држање Срба је слично утицало и на католичко становништво. Оно се такође осјетило узнемиреним, али је то своје осјећање испољило на други начин, прибјегавши, да би ,,створило националну противтежу Српству“, великохрватској идеји. „Само као и свугдје, гдје се извјесна група становништва прикључује већ постојећим партијама, такође је и овдје слиједило то прикључење не умјереном, него најекстремнијем правцу. Нису акцептиране лојалне и државотворне идеје умјерених партија у Хрватској, него се слиједе и шире под заставом Хрватства Старчевићеве тенденције. Ова струја је сигурно веома непожељна и тако је подешена да несумњиво лојално католичко становништво намами на странпутицу.“

Све те појаве, тврдио је Калај, изразитије су и карактеристичније за Босну него за Херцеговину, јер је Херцеговина удаљенија од споменутих спољних центара утицаја, а утицаји из сусједне Црне Горе, који су раније били веома снажни, сведени су на малу мјеру захваљујући енергичним мјерама власти на затварању границе као и побољшању општих прилика у земљи, што је атрактивну снагу Црне Горе у великој мјери неутралисало.

Резимирајући своје излагање, Калај закључује да је становништво окупираних земаља изложено штетним утицајима „извјесних словенских партија“ у Монархији и из Србије. Посљедице тих утицаја су споменуте појаве, које се испољавају ,,у једва примјетним симптомима“. Пошто ти симптоми указују на то да се полако припрема „једна не баш повољна промјена“ у земљи, власти ће предузети најенергичније мјере на спречавању уношења штетних страних утицаја и на сузбијању свих појава насталих под тим утицајима.33

*Конак на Бистрику, резиденција аустроугарских власти у Сарајеву*

Цитирани докуменат показује да је Калај сасвим добро уочио појачану активност српског националног покрета и да је у тој активности, иако по обиму веома уској, видио квасац за дубља и шира национално-политичка превирања опасна за очување стабилности његове управе. Оно, међутим, што у том тренутку није уочио, били су унутрашњи извори тог покрета, чије је занемаривање довело до хипертрофирања утицаја спољњег фактора. То се види из неколико конкретних примјера које је навео да би илустровао манифестације „повећане српске свијести.“ Он је депутацију сеоских општина среза прњаворског, која је у августу 1891. затражила од среског уреда да се десетина плаћа у натури, умјесто у новцу, оцијенио као дјело бањалучких трговаца, који одржавају везе са Београдом.34 За њега је исто тако одлука српске црквено-школске општине у Тузли о слању депутације у Беч ради подношења предлога личности која би дошла на мјесто смијењеног митрополита Дионисија била резултат утицаја из Србије.35 Такво тумачење оваквих и сличних појава превише је упрошћено и занемаривало је њихову социјалну и политичку позадину из које су стварно израсле. Ту треба тражити и основу српском националном покрету у цјелини, а спољње утицаје на његов развој посматрати само као један од важнијих фактора.

То што српски национални покрет у Босни и Херцеговини почиње јаче да се испољава почетком деведесетих година, резултат је, прије свега, општих прилика у земљи и смјене генерација у политичком вођству српског народа везане за пораст економске моћи српског грађанства а тек онда утицаја са стране. Стара устаничка генерација се, како каже Васиљ Поповић, прије и за вријеме устанка истрошила.36 Томе треба додати успјешне напоре власти да неке истакнуте устаничке вође веже за себе или да их политички пасивизира.37 Тако је стара устаничка генерација запала у летаргију и изгубила политичко вођство народа. Умјесто ње, полако се уздиже грађанство и преузима политичке позиције у народу. То се грађанство, чију економску основу чини трговина, економски стабилизује крајем осамдесетих година. Ту је чињеницу уочио и сам Калај и истицао је у различитим приликама. Природно је, онда, било то што је грађанство показало и тежњу за афирмацијом у политичком животу. Што је таква тежња добила опозициони карактер, разлог је постојећи политички систем у Босни и Херцеговини и њен државноправни и међународноправни положај. Изгледа да су корелацију између економског успона српског грађанства и његовог опозиционог понашања власти потпуније уочиле тек касније, јер су се држале искуства да имућни социјални слојеви чине главни ослонац владајућем систему. Одступање од тога увидио је окружни предстојник у Мостару тек када се покрет Срба за црквено-школску аутономију испољио у пуном замаху. По његовом мишљењу, финансијски добро ситуирани грађани свугдје нуде конзервативан ослонац влади, док у Босни и Херцеговини међу православнима најбогатије куће иступају радикално и са непријатељским осјећањем према држави.38 Такав став српског грађанства није био, у суштини, никакав изузетак, ако се имају у виду постојећи социјални и политички систем и чињеница да оно не живи у националној него у туђој држави и уз то не учествује у политичкој власти.

Привид о томе да је пораст српског националног покрета искључиво резултат агитационих утицаја из Србије настао је и због тога што у Босни и Херцеговини није постојала могућност за испољавање јавног мишљења. Због одсуства слободе штампе и забране политичког организовања и политичких манифестација, опозициона расположења нису могла изаћи на површину нити се у свој својој пуноћи манифестовати у земљи. Отуда не изненађује чињеница да српски опозициони кругови траже начин како да своје социјалне и политичке погледе учине доступним широј јавности. При постојећим приликама у Босни и Херцеговини то је било једино могуће остварити путем штампе изван Босне и Херцеговине. Томе је несумњиво погодовала смјена на пријестолу у Србији 1889. и долазак радикала на власт, који благонаклоно гледају на антиаустријски тон српске штампе. Та је штампа стајала на располагању српској опозицији у Босни и Херцеговини, чији припадници тајно сарађују у њој. Да такво писање српске штампе није било само ствар антиокупацијски расположеног српског јавног мишљења и политичког курса радикалних влада него и плод иницијатива српских опозиционих кругова у Босни и Херцеговини, показује податак из 1890, према коме Срби у Херцеговини сами организују слање дописа о приликама у земљи за лист „Велика Србија“.39 Пошто су такви дописи објављени у српској штампи и пошто је та штампа, и поред строгих забрана, ипак допирала у Босну и Херцеговину, изгледало је да она искључиво подстиче и храни српску опозицију у Босни, иако је, у ствари, била и израз те опозиције.

Што се тиче појаве ширег укорјењивања код босанских Срба идеје о Србима трију вјера, о чему Калај, како смо видјели, опширно говори у споменутој ноти, треба рећи да је еволуција те идеје много дужа и да је њен утицај на националне односе у Босни и Херцеговини, како га је он приказао, у одређеној мјери и резултат држања власти.

У српској националној идеологији мисао о Србима трију вјера у Босни и Херцеговини укорјењује се још од Вука Караџића.40 Ту мисао прихвата и европска наука, чему посебно доприносе радови чувеног филолога и историчара Павла Шафарика, који је сматрао да српском племену припадају становници Босне свих трију вјера.41 То је мишљење заступао и Миклошић, тврдећи да су сви штокавци Срби, а чакавци Хрвати.42

Као што смо раније истакли, ова схватања стичу своје поклонике у Босни и Херцеговини још прије окупације. Та се национална идеологија развија, истина, у врло ограниченом обиму, и иза окупације, али се нешто јаче наглашава тек крајем прве деценије аустроугарске управе. Поводом прославе тристогодишњице рођења И. Гундулића, коју је 1888. године у Бечу организовало српско студентско друштво „Зора“, „Босанска вила“ је објавила телеграме организатору од српског свештенства „српске Херцеговине“, истакнутих Срба појединаца и „српског Мостара“, у којима се Гундулић означава као српски пјесник.43 Према извјештају њене управе за 1888. годину „Зора“ је посветила „велики дио времена да са културном прославом славнога српскога пјесника Ивана Гундулића манифестује, да се на њеном огњишту једнако грију Срби католичке као и православне вјере, да је и она друштво са часном задаћом да проповиједа мисао оца српске књижевности Вука Ст. Караџића, мисао о Српству сва три закона.“ Тај рад је „заиста електризовао српске духове, да је српско православно свештенство из кршне Херцеговине у духу учествовало с нама у слави Србина Гундулића римокатолика, а српски Дубровник уз ’Зору’, у овој слави своје српско осјећање онако достојанствено манифестовао.“ Осим прославе, друштво је у току године организовало прикупљање муслиманских народних пјесама, па је прикупио преко „шест хиљада стихова српских народних пјесама наше мухамеданске браће у Босни и Херцеговини“ и тај материјал доставило Коларчевом фонду ради публиковања.44 Како се види, друштво „Зора“ је несумњиво утицало на ширење националне идеологије у Босни и Херцеговини о Србима трију вјера још прије политичких промјена у Србији 1889. Тај утицај је био утолико јачи што је друштво окупљало и студенте из Босне и Херцеговине, од којих је један био и његов предсједник 1888.45 Не треба, међутим, имати илузију да је та идеологија у то вријеме ишла ван оквира српског образованог свијета.

*рка у врећама у доба министровања Бењамина Калаја (1882–1903)*

[…]

Околности у којима се појавио „Бошњак“ и затим покушај прокламовања босанске нације указују на то да је читав рад режима око њеног увођења био усмјерен у првом реду против српског националног покрета. Тај покрет требало је сузбити или барем каналисати у оквиру Босне и Херцеговине и Монархије и спријечити да се он шири ван граница православног становништва. На такав закључак упућује и већ споменута Калајева нота, у којој је, како смо видјели, изражена бојазан за судбину Муслимана због јачања српске националне идеје. Основне мисли из те ноте Калај ће поновити и прецизније изразити у свом говору у угарској делегацији, одржаном 10. јануара 1900. Говорећи о покрету Срба за вјерско-просвјетну аутономију, он је истакао да су односи између конфесија у Босни и Херцеговини постали „хладни“ особито од када су православни почели да више наглашавају своје Српство, а католици своје Хрватство. Влада се држала према оба ова правца равномјерно, али није могла допустити да интереси мањине буду потиснути интересима већине.46

Треба рећи да је покретање „Бошњака“ и покушај проглашења босанске нације био природан исход дотадашње националне политике режима, док је пораст српског националног покрета почетком деведесетих година послужио као повод да се убрза увођење босанске нације и тај покрет заустави.

Појава „Бошњака“ обиљежава почетак интензивног рада режима на ширењу босанске националне идеологије. Што се лист појавио као гласило босанскохерцеговачких Муслимана, није нимало случајно. Код муслиманског племства очували су се неки елементи босанске политичке традиције па су власти вјеровале да ова идеологија има најбољу шансу да прво овлада у редовима Муслимана.

Поред ширења босанске националне идеологије, „Бошњак“ је требао да остварује и друге задаке које је режим имао у виду приликом његовог покретања. Ту се радило, прије свега, о писању против национализације Муслимана у смислу прихватања српске, односно хрватске националне идеологије, о стварању расцјепа између Босне и Херцеговине, с једне стране, и Србије и Црне Горе, с друге стране, о популарисању свих мјера управе и о стварању варљивог утиска да су све те мјере резултат стварних потреба земље.

Све те задатке „Бошњак“ је обављао по инструкцијама власти и уз богату материјалну потпору Владе. У првој години излажења лист је добио из диспозиционог фонда субвенцију у износу од 1 300 форинти, а у другој години субвенција је износила 2 000 форинти.47 Поред редовне субвенције, лист је повремено добијао и једнократне новчане помоћи. У 1900. години редовна субвенција повећана је по Калајевом налогу за 600 форинти.48 Оснивач и власник „Бошњака“ Мехмед-бег Капетановић такође је издашно материјално потпомаган. Њему је редовно исплаћиван из диспозиционог фонда Земаљске владе мјесечни износ од 166 форинти.49

Овако издашно субвенционирање „Бошњака“ и његовог власника несумњив је доказ да је лист био у рукама режима оруђе којим је Влада протурала своје идеје и помоћу кога је окупљала најоданије приврженике. Једнако то показује и Калајева лична брига око уређивања листа и његова одлучност да лист истраје на свом програму. Када је 1893. именован за градоначелника Сарајева, Капетановић је по налогу Калаја престао да буде власник „Бошњака“. Калај је сматрао да би својство власника листа отежало Капетановићу обављање функције градоначелника и да би лист као официјелан орган сарајевског градоначелника изгубио на свом значају. Али, Калај никако није био ни за то да Капетановића одвоји од журналистичке дјелатности. Напротив, полагао је велику важност на то да се нађе номинални власник и да при томе Капетановић „послије као и раније стварно води управу ’Бошњака’ и да овај орган не напусти правац којим је пошао, кога ја држим врло сврсисходним, само све то треба стварно извести, а да не изађе пред јавност“. Због тога је затражио од Кучере да се нађе повјерљива личност („Strohmann“), чије би име, умјесто Капетановићевог, фунгирало као име власника листа.50 При избору те личности Калај је показао крајњу опрезност и строго водио рачуна о томе да то буде човјек пуног повјерења. Он се сагласио са Кучериним предлогом да власништво преузме члан Земаљске вакуфске комисије и освједочени присталица владе Ибрахим еф. Башагић, одгодивши, ипак, коначну одлуку о томе због тога што је Башагић био нерасположен именовањем Азапагића за предсједника Земаљске вакуфске комисије, на које је мјесто сам рефлектирао.51 Пошто се ипак није могло дуже чекати да би се провјерило даље држање Башагићево, за власника листа именован је сарајевски адвокат Јусуф-бег Филиповић, човјек слабе писмености и малог образовања, али захвалан Влади за добијање уносног мјеста адвоката у Сарајеву, иако за то није имао стручне квалификације.52

У националном питању „Бошњак“ је заступао начелно становиште да цјелокупно становништво Босне и Херцеговине припада једној, босанској народности. То је становиште лист изразио већ у свом другом броју познатим стиховима Сафвет-бега Башагића: „Знаш, ’Бошњаче’, није давно било, / Свег ми св’јета! нема петнест љета, / Кад у нашој Босни поноситој, / И јуначкој земљи Херцеговој, / Од Требиња до бродскијех врата, / Није било Срба ни Хрвата. / А данас се кроза своје хире, / Оба странца ко у своме шире. / И још нешто, чему око вјешто,/ Храбри понос и срце јуначко, / Нада све се зачудити мора: / Оба су нас госта салетила, / Да нам отму најсветије благо, / Наше име поносно и драго.“53 /

Мисли у овим стиховима, којих се „Бошњак“ досљедно држао, биће касније још јаче наглашене. „А није само да се ’Бошњак’ држи оног начела ’Од Требиња до бродскије врата, не бијаше Срба ни Хрвата’, него каже: Чак од Бишћа до тврдог Никшића и Требиња до бродскије врата не бијаше Срба ни Хрвата!“53 На тим идејама „Бошњак“ покушава да изгради агресивни босански национализам.

Тезу о босанској нацији „Бошњак“ је аргументовао посебношћу народног развитка од досељавања на Балканско полуострво, преко босанског средњег вијека и раздобља турске управе па до најновијег времена. ,,Из скупне славенске прадомовине су се доселили данашњи Бошњаци, истодобно са српским, хрватским и другим словенским племенима.“ У новој постојбини „босански народ и језик су вазда постојали као и данас, а у писменим споменицима назив босански језик и народ почима са 12. вијеком... Сусједни народи и државе су нас признавале као народ босански, а наш језик као језик босански, јер дворска канцеларија босанске државе је рабила тај наслов језика и народа босанског а од ње управо је то наслиједила и османлијска управа све до наших дана, па ћемо и ми од њих.“54

У ширењу идеје босанске народности лист посебно настоји да српску националну идеју потисне, изједначујући Српство са православљем, и да код Муслимана усади богумилску традицију. Излажући популарно своје погледе на национално питање у Босни и Херцеговини, у виду питања и одговора, „Бошњак“ је на питање „зашто ви мухамеданци у Босни (а то само вас неколико) признајете нас православне Србима, а ви се називате само ’Босанцима’“, одговорио: „Опростите господине питало, нијесте погодили истину, јер вас ми зовемо као и сами себе Бошњацима, кад се говори о народности, а ако вас ко назове Србином, тијем хоће да каже само то, да сте српске вјере, као што и ви уопће називате православну вјеру српском вјером. Зашто се ми називамо Бошњацима, мислимо да ће бити доста и ово: Јер смо ми босански муслимани огромном већином потомци старих Богомила босанских, који су сачињавали већину или масу народа босанскога, за доба народне државе, те су наши стари увидили, да је исламска вјера чиста и паметна и вољели примити исту, него се иселити, ама смо најбоље и највјерније сачували благо домаћих предаја.“55

У одбрани босанске народности, чије је постојање негирао широк фронт противника у земљи и у југословенском сусједству, „Бошњак“ се позивао и на бошњаштво босанских фрањеваца. Тако је лист писао за фра Антуна Кнежевића да је „заслужио, да му његови земљаци једноч споменик дигну.“56 Међу заслужне људе који су допринијели афирмацији босанске народности уврстио је и Косту Хермана, чија је збирка муслиманских народних пјесама „живи... доказ наше прошлости и наше народности.“57

Иако се у „Бошњаку“ стално тврдило да он заступа у првом реду интересе Муслимана, а онда и осталих конфесија, у основи његове национално-политичке идеологије лежали су класни интереси муслиманских феудалаца. Босанску народност треба чувати због тога, писао је лист, да не би Муслимани, који су били стољећима господари земље, постали „својом немарношћу... слуге својих некадашњих слуга и кметова“.58 То би се десило ако би се Босна и Херцеговина ујединила са Србијом и Црном Гором. Да до тога не би дошло, требало је чувати босанску народност и стварати одиозно расположење према Србији, у којој је слободни сељачки посјед био атрактиван за босанског сељака. И једно и друго олакшали би борбу против покрета за југословенско уједињење око Србије. У односу на тај покрет, на истој линији су се нашли и режим и муслимански земљопосједници.

О Србији лист је писао према општој инструкцији Калаја, издатој послије појаве првих неколико бројева. У тој инструкцији Калај каже да је „Бошњак“ добро средство за регистровање свега лошег у Србији. Неповољне ствари у административном, финансијском и привредном погледу Лист ће давати ,,у потпуно објективној форми“ и без посебних примједби, а материјал ће узимати из штампе у Монархији и из српске опозиционе штампе.59 И овдје је Калај показао висок степен обазривости и вјештине, јер се радило о осјетљивим мјерама, које би, ако би се спроводиле без такта, могле да остану без резултата или чак да изазову супротан ефекат. У овом случају требало је избјећи пренаглашен негативан тон да би информације звучале што убједљивије и да би се поштедјела осјетљивост српског становништва. Тиме би се уједно одузео један од повода за појачану пропагандну акцију српске штампе. Све се то могло постићи једноставним преношењем вијести из опозиционе штампе у Србији, у којој је увијек било довољно материјала да би се прилике у Србији представиле у лошем свјетлу.

„Бошњак“ се углавном држао ове инструкције, али није могао да с времена на вријеме не да одушка својој мржњи према Србији. Већина кратких информација о Србији односила се на дворске сплетке, страначке борбе, ексцесе чиновника и др. Те информације лист је давао углавном без коментара. Али, када се радило о већим чланцима, радо је вршено поређење са Босном, при чему је увијек превага давана овој посљедњој. У избору ствари за поређење понекад се губила свака мјера и прелазиле границе озбиљног,60 О избору погодних чланака за приказивање стања у Србији у негативном смислу бринуло се и само Заједничко министарство финансија. Тако је нпр. наложило Земаљској влади да „Бошњак“ ,,са жаљењем констатује“ оштру оскудицу у Србији и да као доказ за то пренесе из „Малих новина“ чланак „Глад у Поморављу.“61

Уредништво „Бошњака је већ на почетку амбициозно најавило покретање националног покрета на босанској националној идеологији. Али као лист који је давао првенство Муслиманима у том покрету „Бошњак“ централно мјесто даје његовању босанског имена и босанске народности и изграђивању босанског патриотизма међу Муслиманима. То је уједно био пут да се спријечи ширење српске и хрватске идеологије у њихове редове. „Висока земаљска влада није одобрила да излази лист ’Бошњак’ ради раздора између нас Бошњака мухамеданаца и других вјерозакона, него га је дозволила зато, да ми своје потребе у истом износимо и да чувамо своју младеж, да је не би агитатори преокренули, да се називају Србима али Хрватима и да не би своје дично и поносно босанско име оставили.“62 Пошто Муслимани прихвате бошњаштво и постану имуни према српској и хрватској националној идеологији, сљедећи задатак „Бошњака“ био је да бошњаштво прошири и на остале конфесије. Разрађујући смисао цитираних Башагићевих стихова о томе да до окупације није било у Босни и Херцеговини Срба и Хрвата, лист је писао: ,,Ми мухамедовци треба да се у том погледу држимо нашег старог аманета тј. да останемо вјерни својој домовини и својој Босанској народности, да је бранимо и штитимо од сваких нападаја од непријатељске стране, а други ако хоће нек иду с нама у коло, па ће се бар учуват тог наображеног сепаратизма (Српства и Хрватства – Т. К.). Ми, дакле, треба да останемо вјерни томе и ни под један начин, да недамо међу се тој новотарији (Српству и Хрватству – Т. К.), а да ће и други скоро ступит с нама у исто коло, недвојим.“63 Овим је „Бошњак“ најављивао широк национални покрет под својом заставом, у чему ће нешто касније бити много гласнији. „Дакле, босанско је име још из давне прошлости познато, јасно и оправдано. То смо славно име и ми написали на наш барјак и хоћемо да сакупимо под њим сву нашу браћу у Босни и Херцеговини.“64 Касније ће „Бошњак“ све више идентификовати бошњаштво са Муслиманима и тако на специфичан начин изражавати њихову посебност.65

Појава „Бошњака“ и заоштравање полемике између српске и хрватске штампе око националног питања у Босни и Херцеговини дали су Калају згодну прилику да се јавно изјасни за босанску нацију и да је покуша озваничити. То је он учинио на сједници аустријске делегације одржаној 19. октобра 1892. При томе је босанској нацији дао безазлен вид средства за превазилажење српско-хрватског спора о националном питању у Босни и Херцеговини и пролазног рјешења док се не нађе дефинитивно. ,,Они, којих се то тиче треба да ријеше и да ли су Хрвати или Срби, или Босанци или Србо-Хрвати; докле год то није ријешено, допустите мени, који другој националности припадам и који нећу да ово спорно питање ријешим, да становнике Босне назовем Босанцима... али ја не познајем једно српскохрватско племе. Ја сам се бавио врло много са етнографијом и српским језиком и то утолико колико је велики Шафарик тврдио да ово племе досеже или је досезало. Али једно српскохрватско племе ја не познајем...; ако оно једанпут буде пронађено и прихваћено од свих учесника, ја нећу имати ништа против тога назива.“66

Ова изјава је, како се види, била доста неодређена. Та неодређеност произилазила је из тежње да се прикрије арбитрирање власти у рјешавању националног питања у земљи и да се замагле прави мотиви увођења босанске нације, о којима је већ раније било говора. Треба рећи да Калају није било тешко наћи аргументе за ту мотивацију, јер су му богат материјал за то давали жалостан српско-хрватски спор и писање „Бошњака“.67 Томе ваља додати и његово увјерење, које се није могло оспорити, да је процес националног конституисања у Босни и Херцеговини био у току. У таквим околностима наговијестити привремено рјешење и радити за њега било је опортуније него се прецизно и дефинитивно изјаснити и изазвати снажан отпор југословенске, па и шире јавности.

Већ 1893. Калај иступа у јавности одређеније. На сједници аустријске делегације одржаној те године он говори о босанској нацији као тековини историјског развитка.68 Том приликом је истовремено нагласио да је рјешење националног питања у Босни и Херцеговини неизводљиво изван оквира босанске нације, јер је у Босни потпуно непознато „српскохрватско“ име, а они који се „називају данас Србима никад се неће називати Хрватима, а они који се данас називају Хрватима, никад неће прихватити српско име.“69 Тиме је Калај увођењу босанске нације као рјешењу националног питања у Босни и Херцеговини дао вид мјере која није наметнута, него која је израсла из прилика у земљи. Мислио је да ће у сјенци тога рада на афирмацији босанске нације наићи на мање отпоре и у земљи и ван њених граница.

Интересантно је да се у изворној грађи, ако се изузму Калајева иступања у делегацијама, нигдје директно не говори о босанској нацији. Највјероватније је да није ни постојао детаљније разрађен концепт о њој. У сложеним национално-вјерским односима у Босни тешко је било то и учинити. Калајеве идеје је једино разрађивао „Бошњак“, док су управи служиле као широк оквир за изналажење средстава за афирмацију босанске нације.

Скраћенице:

АБХ – Архив Босне и Херцеговине (Сарајево)

фондови:

– Gemeinsames Finanzministerium, Abteilung Bosnien-Herzegowina – [Заједничко министарство финансија (ЗМФ), одељење за Босну и Херцеговину, президиална (Пр. БХ) и општа архива (БХ)]

– Landesregierung für Bosnien und der Herzegowina [Земаљска влада за Босну и Херцеговину (ЗВ)]

АДСИП – Архив Савезног секретаријата за иностране послове Београд

ПААБ – Политички архив Министарства спољних послова Бон

Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini: (1882–1903), Sarajevo, „Veselin Masleša“, 1982, стр. 195–230.

Footnotes

  1. То су били Мехмед-Бег Капетановић, Мустај-бег Фадилпашић и Сунула Ефенди (Берислав Гаврановић, Босна и Херцеговина у доба аустроугарске окупације 1878. године, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Грађа, Књига XVIII, Одјељење друштвених наука, Књига 14, Сарајево 1973, Исто, стр. 169–171). ↩

  2. Др Владимир Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић Љубушак, Сарајево 1911, стр. 7. ↩

  3. Gegenwart und nächste Zukunft Bosnien und der Herzegovina, Leipzig 1886. ↩

  4. Исто, стр. 10–12, 72–76. ↩

  5. Мехмед бег Капетановић Љубушак, Шта мисле Мухамеданци у Босни, Сарајево 1886, стр. 4–6. ↩

  6. Мухсин Ризвић, Књижевно стварање муслиманских писаца у Босни и Херцеговини у доба аустроугарске владавине, I, Сарајево, 1973, стр. 82. ↩

  7. Мехмед бег Капетановић, Исто, стр. 6. ↩

  8. Исто, стр. 8, 16. ↩

  9. Исто, стр. 24. ↩

  10. Др Владимир Ћоровић, Исто, стр. 12. ↩

  11. АХБ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 116/1886. ↩

  12. Исто. ↩

  13. Arhiv Aksakova, IRL, F. 3, No. 121. (За податак захваљујем проф. др Милораду Екмечићу.) ↩

  14. Eine Entgegnung vom Standpunkte des Islamismus auf die in Leipzig erschienen anonyme Broschure „Bosnien Gegenwart und nächste Zukunft“, Сарајево, 1886. (АХБ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 188/1886). ↩

  15. Босанска вила, бр. 15 од 15. 8. 1891, стр. 15. ↩

  16. Коста Херман, Народне пјесме Мухамедоваца у Босни и Херцеговини, Књига прва, Сарајево 1888; Књига друга, Сарајево, 1889. ↩

  17. АБХ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 17/1888. ↩

  18. Исто. ↩

  19. Народне пјесме Мухамедоваца у Босни и Херцеговини, Сабрао Коста Херман, Књига прва, Сарајево 1888, стр. V–VI. ↩

  20. Исто, стр. V. ↩

  21. В. Ј. (Ватрослав Јагић), Народне пјесме мухамедоваца у Босни и Херцеговини, Сабрао Коста Херман, Књига прва, Сарајево 1888, Archiv für slavische Philologie, Bd. XI, Berlin 1888, стр. 427. ↩

  22. Исто, стр. 440. ↩

  23. Маја Бошковић-Stulli, Нека питања наше народне поезије и Ватрослав Јагић, Преглед, Сарајево, бр. 6/1958, стр. 556, 562. ↩

  24. Проф. Јосип Пасарић: Јагић према хрватству и српству, Загреб 1899, стр. 17. ↩

  25. Босанска вила, бр. 4 од 15. 2. 1889. ↩

  26. Ђенана Бутуровић. Збирка муслиманских народних пјесама Косте Хермана у свјетлу критике. Годишњак Института за језик и књижевност у Сарајеву, књ. III–IV, Сарајево 1974–75, стр. 408. ↩

  27. Мухсим Ризвић, Исто, стр. 103. ↩

  28. АХБ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 542/1891, Калај – Калнокију, 23. 10. 1891. ↩

  29. Исто. ↩

  30. Др Јарослав Шидак, Др Мирјана Грос, Др Игор Караман, Драгован Шепић, Повијест хрватског народа г. 1860–1914, Загреб, 1968, стр. 145-146; Мирјана Грос, Повјест правашке идеологије..., стр. 271. ↩

  31. Мирјана Грос, Исто. ↩

  32. Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, I, стр. 130. ↩

  33. АБХ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 542/1891. ↩

  34. Исто. ↩

  35. Исто. ↩

  36. Васиљ Поповић, Национална Босна и Херцеговина и Васиљ Грђић, Споменица Васиља Грђића, Сарајево 1935, стр. 168. ↩

  37. Војвода Богдан Зимоњић је најпре постављен за кајмакама у Гацку, а затим пензионисан. Уз то је одликован високим аустријским одликовањем. Ренер каже да га је видио у Гацку са аустријским, руским и црногорским одликовањем (Heinrich Renner, Durch Bosnien und die Hercegovina kreuz und quer, Berlin, 1896, стр. 285). Војвода Лука Петковић је добио официрску плату (Фра Грга Мартић, Путовање у Дубровник из Крешева године 1882, Загреб 1884, стр. 47). Голуб Бабић је постављен за полицијског комесара у Бихаћу, а затим премјештен у Сарајево на исту дужност (АБХ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 622/1884). То је учињено због тога да би му се онемогућила евентуална политичка дјелатност против режима у средини у којој је уживао углед и утицај. ↩

  38. „Während anderswo die finanziel gut situirten Bürger eines Staates schon des Vortheiles halber den ihnen eine Anlehnung an die Staatsgewalt bietet zu den conservativen Stützen der Regierung zählen, bietet sich hier zu Lande das Bild, dass unter den Orthodoxen gerade die reichsten Häuser in radicaler und staatsfeindlicher Gesinnung hervortun“ (АБХ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 1609/1897). ↩

  39. АДСИП, Министарство иностраних дела Србије, ПО, к/32, бр. 1035/1890. ↩

  40. Срба има „најмање око пет милиона душа народа, који говори једнијем језиком али се по закону (религији) дијели на троје“, писао је Вук Караџић 1849 (Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875–1878, Сарајево 1973, стр. 46, биљешка бр. 62). ↩

  41. „Serbischer Stamm. Hieher zählen wir die Bulgaren, Serben, Bosnier, Montenegriner, Slawonier und Dalmatiner“ (Paul Joseph Šafarik, Geschichte der slawischen Sprache und Literatur, Prag 1869, стр. 23). ↩

  42. „Миклошић сматра хрватски језик различитим од србскога... Држи, истодобно, да су они који говоре ча, то су Хрвати, а сви остали (који говоре што) да су то Срби“ (Д. Иво Продан, La Secchia Rapita или Обрачун између Срба и Хрвата, Задар 1889, стр. 9). ↩

  43. Босанска вила, бр. 4 од 16. 2. 1888, стр. 64. ↩

  44. Одјек, бр. 120 од 4. 11. 1888. ↩

  45. То су били: Милан Пећанац, Аћим Зимоњић, Ћетко Радовић и Богољуб Петровић, студенти права, Петар Ивановић, студент медицине, те правници Димитрије Петровић и Никола Човић (АБХ, ЗМФ, БХ, Пр. No 77/1889). Пећанац је био предсједник друштва (Одјек, бр. 116 од 24. 10. 1888). ↩

  46. Neue Freie Presse, br. 12709 oд 11. 1. 1900. ↩

  47. АБХ, ЗМФ, БХ, Рес. 23/1892 и 1/1894. ↩

  48. АБХ, ЗМФ, БХ, ПР 17/1900, Калај – Кучери, 15. 2. 1900. ↩

  49. АБХ, ЗМФ, Рес. 1/1894; АБХ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 792/1899. ↩

  50. АБХ, ЗМФ, БХ, ПР 59/1893, Калај – Кучери, 17. 3. 1893. ↩

  51. АБХ, ЗМФ, БХ, ПР 85/1893, Калај – Кучери, 24. 4. 1893. ↩

  52. Тодор Крушевац, Исто, стр. 257. ↩

  53. Бошњак, бр. 50 од 10. 12. 1896. ↩

  54. Одговор на „Бачванинову“ посланицу, Бошњак, бр. 15 од 14. 4. 1892. ↩

  55. Бошњак, бр. 16 од 21. 4. 1892. ↩

  56. Бошњак, бр. 26 од 24. 12. 1891. ↩

  57. Исто. ↩

  58. Циљ народа, Исто, бр. 45 од 10. 11. 1898. ↩

  59. АБХ, ЗМФ, БХ, ПР 117/1891. ↩

  60. „Поуздане вијести јављају да су ове године гусјенице у Србији и Славонији готово све шљиве опустошиле тако да ондје, нарочито у Србији, ове године нема никакова рода од шљива. Босна је ове године сачувана од те невоље. Није да и к нама (није) дошао тај немили гост, ама га овдје дочекаше како ваља, те је брижљивост владина ове године спасила велик дио народног иметка“ (Гусјенице и шљиве у Босни и Србији, Бошњак, бр. 9 од 27. 8. 1891). ↩

  61. АХБ, ЗМФ, БХ, Пр. No. 1613/1897. ↩

  62. Одговор, Бошњак, бр. 42 од 15. 10. 1896. ↩

  63. Бошњак, бр. 20 од 12. 11. 1891. ↩

  64. Бошњак, бр. 9 од 3. 3. 1892. ↩

  65. Др Мустафа Имамовић, Правни положај и унутрашњи политички развитак Босне и Херцеговине од 1878. до 1914. Сарајево 1976, стр. 79. ↩

  66. Stenographische Sitzungs-Protokolle der Delegation des Reichsrathes, Wien: 1892, стр. 173. ↩

  67. Калај је, одбацујући оптужбе да је измислио босанску нацију, навео као доказ писање једног загребачког листа који тврди да у Босни нема Срба и једног српског листа који каже да не постоји хрватско право (Наведено према говору Масарика у аустријској делегацији 19. 10. 1892, Stenographische Sitzungs-Protokolle der Delegation des Reichsrathes, Wien: 1892, стр. 156). Исто тако навео је и писање „Бошњака“ у ком се изричито каже да „ми хоћемо да будемо Бошњаци, а не Срби ни Хрвати“ (Босна у делегацијама, Бошњак, бе. 42 од 20. 10. 1892). ↩

  68. Stenographische Sitzungs-Protokolle..., Wien 1893, стр. 200. ↩

  69. Исто, стр. 199–200. ↩