Бугарска акција у Македонији

И поред све бугарске ревности, и поред све симпатије Европе, Бугари не би имали у Македонији никаквога успеха, да им није испало за руком да уведу цркву у службу својих националних интереса. Ми смо, говорећи о улози Српске Патријаршије, видели од коликог је значаја била самостална црква у Турској. Бугари су успели да под власт своје самосталне цркве ставе и Македонију, и од тога су извукли сву корист, која се, до крајњих граница, може извући.

Све до друге половине XVIII века, Македонија је, у црквеном погледу, потпадала једним, много већим делом, под власт Српске Патријаршије, а другим, много мањим, делом, под власт Охридске Архиепископије. 1766 године, укинули су Турци Српску Патријаршију, а 1767, Охридску Архиепископију. Сва власт и сва права ових двеју самосталних цркава беху тада пренесени на Грчку Патријаршију у Цариграду. На тај начин, поред пространих територија, које су дотле биле под грчком Патријаршијом, под њу дођоше и све земље Турскога Царства, у којима се Служба Божја вршила на словенском језику.

Грчка је Патријаршија првенствено грчка црква. Она никад није волела Словене Балканског Полуострва. Док су Јужни Словени имали у средњем веку својих држава, њихове су јој аутокефалне цркве биле такмаци. За време турске владавине, самостална српска црква била је чувар српскога народа и његове културе, исто толико од утицаја грчке цркве, колико и од Турака. Видећи се, сад, на висини прве и једине православне цркве у Европској Турској, Грчка је Патријаршија сматрала за свој позив да угуши сваки други национални осећај, а да подигне и ојача само грчки. Само грчка народност и грчка култура уживаху њезину милост; све остало било је прогањано и уништавано. Само су Грци могли заузимати високе црквене положаје. Са тих положаја они су, свуда, протежирали само Грке, свуда су уносили само грчку културу, и свему су давали само грчки карактер. Словени, ма каквих способности били, нису могли ићи даље од обичних свештеника, и, то по скупе новце. Словенска је Служба Божја прогањана, стари словенски рукописи ништени, записи по црквама премазивани и грчкима замењивани. Уз то, Грчка Црква беше у страховитом моралном стању. У њеним су врховима седели подмитљивци и пљачкаши. Положаје су добијали само ласкавци и они, који су их могли добро платити. Једно владичанско место плаћало се по 500–1000 златних турских лира. Помоћу новца, пели су се на епископска места бивши кувари и кафеџије. И други неморал најгрубље врсте беше се зацарио у грчкој црквеној хијерархији. Држећи се у свему Турака, ласкајући им и митећи их, Грчка је црква, помоћу њих, експлоатисала народ и поступала с њим као и Турци. Такво стање ствари било је узрок страшном незадовољству Словена са Грчком Црквом. Оно је било узрок да је у, Србији, чим се ослободила, била једна од првих брига њезиног тадашњег кнеза, Милоша Обреновића, да цркву у Србији одвоји од Грчке Патријаршије и да је учини самосталном.

У Турској је незадовољство са Грчком Црквом било, од дана у дан, све веће. Чекала се само згодна прилика, па да се отпочне отворена борба против ње. И ако су Срби били у Турској у много већем броју од Бугара, они су били за борбу противу грчке цркве готово искључени. Ослобођење Србије, на рачун Турске, учинио је српски народ страшилом у очима Турака. Сваки покрет српскога народа у Турској сматран је као да потиче из Србије. Сваки Србин у Турској сматран је за бунтовника. Оцепљење цркве у Србији од Грчке Патријаршије појачало је грчку мржњу против Срба и појачало грчке интриге против њих. Турска Царевина и Грчка Патријаршија постадоше, тако рећи, природни савезници противу српскога народа. Бугари су за борбу противу злоупотреба Грчке Цркве били у много повољнијим приликама. Они су били мирни турски поданици, без политичких аспирација. Бугарска држава још није постојала, и Турци им нису могли, као Србима, пребацивати тежње ка слободној држави с поља.

И Бугари су имали пуно разлога да буду незадовољни са Грчком Патријаршијом. За дуги низ година, од како је, 1393 године, укинута Бугарска Патријаршија у Трнову, Грци су Бугаре и сувише злостављали. Они су их денационалисали и уништили им сву културу. Гласови противу Грка јављају се међу Бугарима врло рано. Још у половини XVIII века горко се жали противу њих бугарски историк Пајсије. Венелин казује како су, око 1794 године, Грци спалили масу старих бугарских рукописа у Трнову, како бугарска писменост не постоји, како Бугари пишу своје речи грчким словима, или воде своју преписку на грчком језику, како је хришћанска религија међу Бугарима изумрла, како су свештеници ретки, како има некрштених младића од 17 и од 20 година.1 1823 године, софијски митрополит, сазнавши да у селу Церовини, близу Софије, има бугарских старина и књига, нареди да се спале и замене грчкима.2 1825 године, наредио је трновски митрополит да се спали стара библиотека некадашње Бугарске Патријаршије у Трнову, која је пре тога била, случајно, пронађена.¹ Све су ово били довољни разлози да Бугари буду незадовољни са Грчком Патријаршнјом.

Денационалисани Бугари, међутим, на све ове ствари нису ни главе окретали, док их Венелин није освестио. Тек његовим утицајем, јавља се међу истакнутим Бугарима мисао за еманципацију од Грка. 1840 године, затраже они од Грчке Патријаршије да се у бугарским областима у црквеним обредима, грчки језик замени бугарским. Оставши без успеха, они се, 1853 године, обратише за посредовање у овој ствари руском посланику у Цариграду, кнезу Менчикову. Но и сад осташе без успеха. После кримског рата, хатихумајумом од 16 фебруара 1856 године, Турци обећаше својим хришћанским поданицима да ће им се права поштовати и религија штитити. Према овоме, затраже Бугари да се, у бугарским епархијама, постављају за епископе и свештенике Бугари, и да се у цркви, међу Бугарима, у место грчкога, заведе бугарски језик. И ако се за молбу заузимао и руски посланик у Цариграду, она опет оста без успеха. Међутим, бугарска агитација била је од дана у дан све јача, а интересовање за слободу цркве, у широким слојевима, све веће. У децембру 1858 године, Бугари предадоше грчком патријарху, понова, једну молбу, у којој су тражили да се у бугарским епархијама не постављају владике, које не знају бугарскога језика. Свети Синод Грчке Патријаршије одбије и ову молбу, али обећа да ће о овој ствари размислити. И ако су у Светом Синоду седела, као његови чланови и четири Бугарина (из Пловдива, Видина, Софије и Трнова) ова молба буде, у фебруару 1860 године, дефинитивно одбијена. То je био разлог за нове агитације. Бугари су, у ово време, већ имали и новина и књига. Четири њихове штампарије (у Цариграду, Трнову, Шумену и Пловдиву) штампале су агитаторске књиге и листове. Народ се ускомеша. На многим местима, агитацијом фанатизована, маса истера из цркве грчке свештенике, а владикама откаже дажбине. Цео овај црквени покрет Бугара нема никакве везе са Македонијом. Он се тицао Бугара, а не Срба у Македонији.

Једна околност из овога времена, била је одлучан фактор у корист Бугара. Она им je придобила неограничену руску помоћ. Бугари су се њоме користили до крајњих граница. Услед несугласица између Бугара и Грчке Патријаршије, јавља се у Бугарској унијатска пропаганда. Она је Бугарима сама нудила оно, што се Грчка Патријаршија устезала и да помисли дати. Она им је нудила, ако би прешли у унијате, еманципацију од Грка, богослужење на бугарском језику, бесплатне епископе, потпору у културним потребама, школске и црквене књиге и све друго, што је било потребно за уздизање бугарске народности. Унијатска се вера, по спољашњем облику, не разликује од православне. Уз тo су њезине понуде годиле бугарским потребама. У маси народној, она би пригрљена врло симпатично. Прелажење у унијате поче хватати маха. Бугарски прваци, да би уценили Русију, показивали су се као одушевљени присталице уније. Многи од њих, да би Русима ствар изгледала страшнија, пређоше у унијатску веру. Један од првих био је Драган Цанков, тадашњи првак, доцније један од најистакнутијих људи слободне Бугарске.²

Глас о унијаћењу Бугара пао је међу Русе као гром из ведра неба. Фанатички православна Русија није ни тренутка оклевала, а да не учини све само да спречи унијаћење. Све бугарске жеље беху узете у рачун. Од овога времена бугарски захтеви, ма како били фантастични, и руска потпора иду паралелно. Бугари су пројектовали, Руси су испуњавали.

Ширење уније ишло је на штету православља у опште. Оно поплаши и грчког патријарха, те изјави да ће изаћи Бугарима на сусрет, колико се год може, само да остану у православљу. Бугари одмах повисише своје захтеве и затражише аутономију бугарске цркве. Бугари, на име, затражише независног поглавара цркве, кога би бирали сами, а који би седео у Цариграду; даље, да све бугарске владике бирају само бугарски свештеници и да их потврђује бугарски црквени поглавар и да администрација бугарском црквом припада искључиво Бугарима. Патријарх је био вољан да учини Бугарима по вољи, али само у области између Дунава и Балкана (1867). Због тога затражи да Бугари ограниче област своје будуће цркве.

Обезбедивши руску помоћ и осетивши попустљивост Грчке Цркве, Бугари се, сад, јављају у пуној својој психологији: треба отети што више, не мари што ће бити туђе. Сан о Великој Бугарској и о господарству над народима на истоку почиње се јављати као јава. Бугари одбију предлог патријархов и отпочну нове агитације и претње. Патријарх покуша да ублажи бугарско узбуђење једном посланицом, у којој обећа да ће у чисто бугарским епархијама учинити све, што Бугари траже. Бугари ни тиме не беху задовољни, већ се обрате Порти и почну преговоре с њом. Док се још Порта бавила проучавањем бугарског црквеног питања, они јој изјаве: слободу цркве или буна! Нешто раздражење Бугара, а још више утицај руског посланика у Цариграду, учинише те Порта, у почетку 1868 године, упути Грчкој Патријаршији пројекат за решење грчко-бугарског спора. У спроводном писму Патријарху, Порта изјави да се даље одуговлачење овога питања не може трпети и да је државна потреба да се Бугари задовоље. У пројекту је Порта тражила да свуда, где Бугари живе у већини, сами себи бирају свештенике, да им епископи буду Бугари, да у Цариграду буде поглавар бугарске цркве, који ће са својим Синодом водити бригу о црквеним пoтребама Бугара. Грчка Патријаршија још није била ни проучила овај пројекат, а Бугари га објаве по свима епархијама, као свршену ствар. Ово је био одсудан корак у одвајању Бугара од Грчке Патријаршије. Патријарх је сматрао да је овакав поступак сасвим незаконит, те се обрати свима православним црквама, позивајући их у Васеленски сабор, који би решио ово питање. До сабора не дође. У место свега, руским настојањем, Порта реши ствар сама. Без обзира на Грчку Патријаршију, 1869 године, Порта изради, а 28 фебруара 1870, султановим бератом, објави да се установљава независна бугарска црква, под именом Бугарска Егзархија, са столицом у Цариграду.

Стварање Бугарске Егзархије представља нови правац у развитку прилика на територији Турскога Царства. Грци су њезиним стварањем претрпели страховит пораз. Бугарска је Егзархија не само отргла од Грчке Патријаршије велики део земаља, но је претила опасност, да јој се отргне и остатак Словена, који су остали под њом. Срби су у Бугарској Егзархији добили непријатеља, који је био под заштитом Руса и уживао милост Турака. Руси су заузимањем и успехом око стварања Бугарске Егзархије добили високи углед међу Словенима Турскога Царства као свемоћни заштитници словенског православља, а у самој Егзархији добили су филијалу за свој политички рад у Турској. И Турци су мислили да су у стварању Егзархије имали велики политички успех. Они су мислили да су Егзархијом убили углед Грчке Патријаршије, иза које се крила политика грчке државе, да су у Егзархији, која је била у Цариграду, добили гравитациони центар, који је имао да привуче све Словене њиховога царства, па и Србе, чије су гравитације ка Србији биле тако опасне. Највећу, пак, корист од Егзархије извукли су Бугари. Они су не само добили аутономну цркву, већ су и све прилике, које су тиме створене, ишле само њима у корист: и пораз Грчке Патријаршије, и слабљење веза између Србије и Словена под Турцима, и нарасли ауторитет Русије, и ојачана њезина политика на Балканском Полуострву, и гравитација Словена у Турској ка Цариграду – све је ишло Бугарима у прилог.

Под таквим условима отпочела је Бугарска Егзархија свој рад. Бугарски Егзарх био је не само поглавар бугарске цркве и заштитник словенског богослужења, већ и заступник бугарског народа пред султаном и његовим министрима, заштитник његових интереса и иницијатор у подизању бугарске културе и националности. Обилати извори, које су давале епархије, употребише се одмах на подизање бугарске просвете. У обиму целе Егзархије отпочеше се подизати школе. Велики број ученика поче се слати на више школовање, нарочито у Русију. У целој се Бугарској осети нови живот. Народ, пресит грчких кињења и жељан словенског језика у цркви, поче се са одушевљењем придруживати својим вођама.

Већ на првом кораку Бугарска је Егзархија нанела српскоме народу много штете. Она се није ограничила само на бугарске земље. У њезин састав, поред бугарских, уђоше и чисто српске епархије: Нишка, Пиротска, Ћустендилско-Штипска, Самоковска и Велешка, које су, све до друге половине XVIII века, биле под влашћу Српске Патријаршије. И ако су у састав Бугарске Егзархије од Македоније ушле само Ћустендилско-Штипска и Велешка Епархија, ипак је тиме отпочета пуна бугарска акција у Македонији.

И Срби у Македонији били су под страшним терором грчке цркве. Одмах после укидања Српске Патријаршије налазимо у Македонији незадовољство противу грчких црквених старешина. 1791 године, постао је у Скопљу митрополит Антим, прави Грк по народности. Један српски калуђер Маркова Манастира, близу Скопља, овако је описивао митрополита Антима: „Велики среброљубац, који из грамжљивости не пази на канон. Симонија је у манастирима у пуном јеку. Не гледа на цркву, ни на сиротињу, ни на сироте удовице. Не даје милостињу, а на манастире удара намет“.³ И на другим местима није било ништа боље. „По целој Македонији, од Солуна до Охрида и од граница Тесалије до Скопља и Мелника, не само у местима, у којима станују митрополити, већ и у ceoским црквама Служба се Божја свршавала на грчком језику“.⁴ Чак и свештеници, који су били по народности Срби, вршили су црквене обреде на грчком језику, и ако нису разумевали оно, што су у грчким књигама читали. У грцизирању се ишло тако далеко, да је примитивни словенски свет почео веровати причама грчких свештеника да је и сам Исус Христос био Грк. Под утицајем грчких свештеника лепа народна имена лица била су потпуно ишчезла. Уместо њих, сви су добијали само грчка и календарска имена. Оно мало заосталих српских школа није било у стању да паралише грчки утицај. И у Македонији су се људи, који су што хтели да запишу српским језиком, служили грчком азбуком. Народни обичаји, на које српски народ врло много полаже, били су прогањани. Славу, општи српски обичај, који се држи као обележје српске народности, грчки су свештеници тежили да искорене и замене грчким обичајима.⁵

Овако поступање грчких свештеника довело је српски народ у Македонији до очајања. На позив унијатске пропаганде и Македонци почеше пристајати уз њу. Центар је њезин био у Кукушу, у јужној Македонији, где су, 1858 године, унијати већ имали своју цркву. Народно незадовољство и ширење уније у Македонији прихватили су Бугари у своју корист. Они су у незадовољству српскога народа у Македонији противу Грка нашли: с једне стране поткрепљење онога, што су они сами противу њих наводили, а с друге стране проширени терен за свој рад. Док су Русима скретали пажњу на рад унијата у Македонији, дотле су Македонце придобијали да се придруже бугарском покрету против Грка. Православна Русија је и унију у Македонији сматрала као опасност по православље, те отпочиње слати агенте да одвраћају народ од ње и да му обећавају да ће се са бугарским црквеним питањем решити и српско у Македонији. Гледајући у Русији заштитницу словенског православља, Македонци су слушали њезине савете и помагали решење бугарске ствари, од које је зависила и њихова. Унија би поколебана, а бугарска потпора појачана. Тако је почело солидарисање Срба у Македонији са Бугарима.

Кад је у Македонији отпочет покрет противу Грка и прелазак у Унију, нико није помишљао на Бугаре. Ствар се тицала само ослобођења од Грчке Патријаршије и добијања народног језика у цркви. Кад је, 1857 године, освећена унијатска црква у Кукушу, записано је у њој „⁶ марта 1857 године, добисмо понова наш изгубљени матерњи језик“.⁷ Тај запис најбоље казује чему је српски народ у Македонији тежио, кад је прелазио у унију. Кад су Руси устали противу уније, остао је српскоме народу само још један једини пут да дође до еманципације од Грка, а то је да се придружи бугарском покрету. Ово придруживање није, пак, значило и бугаризирање, већ само заједничку борбу противу Грка и заједнички рат за словенски језик у цркви.

Да ова борба, коју су Македонци у почетку били развили противу Грка, није имала бугарски карактер, нити да су Македонци тежили да постану Бугари, најбоље показује солидарисање са Бугарима македонских Румуна. Исте злоупотребе, које су грчки свештеници чинили над хришћанима Словенима, чинили су и над Румунима у Македонији. И међу Румунима отпочиње покрет противу њих. И они се, као и Срби, придружују Бугарима, воде борбу за своје свештенике и за народни језик у цркви. Они су на многим местима, за дуго, ишли уз Бугаре. Кад је створена Бугарска Егзархија, они су је признали као своју. У Охриду је на 80 кућа румунских, све до деведесетих година XIX века, било под Бугарском Егзархијом.⁸ Као год што за ове Румуне који су, из практичних разлога, пришли уз бугарски покрет, нико не може рећи да су то чинили као Бугари, исто тако не може нико то рећи ни за Србе.

Први бугарски утицај у Македонији отпочиње тек кад је створена Бугарска Егзархија. У другој алинеји члана X султановог берата, којим се установљава Бугарска Егзархија има овакав став: „Ако православни народ и из других, осим наведених епархија, затражи, било сав, било барем две трећине, да се у духовним пословима потчини Бугарској Егзархији, па ако се то потврди и пред влашћу, и те ће се епархије уступити Егзархији“. Бугари нису ни часа часили, а да не учине све, само да се користе овом одредбом. Нове бугарске владике, чије су епархије биле на домак Македоније, а две и у самој Македонији, развише живу акцију да придобију српски народ за Бугарску Егзархију. Агитација је била слободна. И владике и њихови агенти били су турски поданици. Турска не само што од њих ништа није зазирала, него их је још и помагала. Њезин је интерес био да Србе веже за Бугарски Егзархат у Цариграду и ослаби њихову гравитацију ка Србији. Како су у Македонији још непрестано царовали грчки свештеници, како је Служба Божја на словенском језику једнако прогањана и како су српске школе и српска култура већ били на умору, то бугарским агентима није било тешко водити пропаганду. На супрот омрзнуте Грчке Патријаршије, они су народу нудили заштиту словенске Бугарске Егзархије, коју је словенска Русија створила; на супрот грчком језику у цркви, они су му пружали словенски језик – заједнички црквени језик и Срба и Руса и Бугара; на супрот грчким школама, стављали су у изглед народне школе. Раздражени од Грка и одвојени од Србије, Македонци дођоше у искушење. Од три зла ваљало је изабрати једно: или остати и даље са Грцима, или се одрећи своје вере и прећи у унију, или пристати уз Бугарску Егзархију. Одлука је била врло тешка. Колико је била тешка најбоље показује факат, што се цео народ није одлучио на једно: – једни остадоше са Грцима, други остадоше уз унију, а трећи пристадоше уз нови бугарски покрет.

Присталице бугарског покрета послаше молбу да се створе бугарска владичанства у Скопљу и Охриду. Из Цариграда би послата једна турска комисија, пред којом је требало да народ гласањем (истилам) изјави: прима ли Егзархију или не. И ова је комисија много урадила за бугарску ствар у Македонији. Она је живо настојавала да се народ одлучи за Бугарску Егзархију. Она је отворено претила да ће Македонци, који не би пристали уз Бугаре, бити оглашени за агенте Грчке и Србије. На тај начин би добивена потребна већина, и 1872 године буду постављене бугарске владике у Скопљанској и Охридској Епископији.

Нове владике била су два велика бугарска агитатора. Први и најглавнији циљ им је био уништење свакога трага српскога у Македонији. Читав штаб свештеника и учитеља би бачен из Бугарске у Македонију. Сва преписка, која је потицала из цркве и црквено-школских општина постаде бугарска. Документа, која су свештеници издавали о рођењу, венчању и смрти, почеше се издавати на бугарском језику. Неписмени народ заводили су бугарски учитељи и свештеници у османлије (карте са именом, презименом, религијом, народношћу и занимањем, које мора имати сваки турски поданик) као Бугаре. На основу таквих карата завођени су Македонци у званичне, пописне, књиге као Бугари. Тако, мало по мало, спољни облик Македоније почиње добијати бугарску боју.

Кад је, 1876 године, настао рат између Србије и Турске, и Бугари се почеше кретати противу Турака за своје ослобођење. Озлојеђена Порта оваквим бугарским поступком укиде Велешко, Скопљанско и Охридско Владичанство у Македонији. Бугарска пропаганда овим није била много оштећена. С једне стране, у народу су биле још врло свеже успомене на грчке свештенике, а с друге стране организације, које су Бугари у Македонији створили, остале су и даље.

Руско-турски рат, 1877–1878 године, био је за Бугаре најсрећнији догађај од кад постоје. Тим је ратом Русија поклонила Бугарској слободу и државу. Руси су, сем симпатија за потлачене Словене имали у Бугарској и специјалних интереса. Они су мислили „да ће благодарност за сва времена привезати Бугаре за Русију и да ће, ако их уједини у једну независну државу, имати у њој један верни и одани инструменат“.⁹ Са свим је било природно мислити, што бугарска држава буде била већа, тим ће бити бугарска благодарност јача, и тим ће бити и руски ослонац на Балканском полуострву јачи. То је био разлог, те је, 1878 године, Русија створила велику Санстефанску Бугарску, у чији оквир уђе, не само Македонија, већ и друге српске покрајине. И ако је Берлински Конгрес свео границе бугарске државе у обим бугарскога народа, од Санстефанске Бугарске је међу Бугарима остао силан ефекат. Бугари су сматрали да им је Берлински Конгрес одузео нешто, што је већ било њихово. Од тада је Санстефанска Бугарска постала њихов идеал. Многи пак Македонци, пошто су неколико месеца били под варком да су, по жељи Русије, припали слободној Бугарској, и да се, по Берлинском Конгресу, противу њене жеље, враћају у ропство Турцима, зажалили су за слободом, која им је у тако блиском времену предстојала. Србија не само што није узимана у комбинацију да јој се преда Македонија, већ је била изагната и из оних крајева, које је била крвљу задобила. Импресија, коју су Македонци у ово време имали, била је само то, да од Србије немају шта очекивати. То је Македонце највише поколебало у њиховом српском осећању.

Из бугарске је државе настављена бугарска пропаганда у Македонији страховитом енергијом. Бугари, које су руски комитети школовали на прзни и који су, као емигранти, живели по Европи, сви фанатизовани великобугарским идејама, дођоше у Бугарску. Једна од главних брига свију њих била је да се настави акција за Велику Бугарску, која је била тако успешно поведена, и коју је Санстефански Уговор био тако јасно оцртао. Егзархија је и даље остала у Цариграду, али у најтешњој вези са бугарском владом. Новцем од бугарског државног буџета, она је господарила над Македонијом. Она створи у Цариграду нарочито одељење под називом „Школско Попечитељство“ (Школско Министарство), које је имало масу агената у целој Македонији. Црквено-школске општине у Македонији постадоше филијале Школског Попечитељства Бугарске Егзархије. Најзад, одмах после рата, Бугари почеше радити, не само да се у Македонији поврате изгубљене, већ и да се створе нове бугарске епископије. Постепено, Бугари су добили седам епископија у Македонији: у Скопљу, Велесу, Струмици, Неврокопу, Битољу, Охриду и Дебру.

Тако су створени услови да је српски народ морао прилазити Егзархији, ако јe хтео остати Словенин и бити на миру. У Македонији сви знају да су им стари некада били Срби, а многи памте да се у њиховој младости није знало за Бугаре у њиховој земљи. Колико је успешан био бугарски покрет у Македонији, навешћемо само два примера. Пре стварања бугарске егзархије, у Куманову су биле само српске школе. Оне су у почетку биле врло примитивне, јер су им учитељи били људи без школе, родом из Кратова, Велеса, Штипа, или одатле из места. Кад се у другој половини XIX века осетила потреба за учитељима са вишом спремом, Кумановци су довели за учитеља Живка Марковића, Србина из Војводине. Његов син постао је Бугараш и егзархиски свештеник.¹⁰ Други је пример још лепши. Још пре стварања Бугарске Егзархије, дошао је у Велес за српског учитеља Ђорђе Милетић, рођени брат вође српскога народа у Угарској, Светозара Милетића. Борба за еманципацију од Грка затекла га је у Македонији. Као добар Србин и он ступи у борбу, али се придружи онима, који су, по савету Русије, пришли уз бугарску струју и постане бугарски првак у Македонији. Данас je његов син, Љубомир Милетић (и име и презиме су му српски), професор на универзитету у Софији, један од највећих србождера.

Поред све мржње на Грке, поред све примамљивости Службе Божје на словенском језику, коју је нудила Бугарска Црква и поред свебугарске пропаганде, бугарски успех у Македонији никад није био потпун. Велики део народа остао је и даље по осећању српски. Једна трећина македонског становништва, бојећи се побугаривања, волела је остати уз омрзнуту Грчку Патријаршију, него прићи Бугарској Егзархији. Велики пак део оних, који су, из мржње према Грцима, прешли Егзархији, остао је такође по осећању српски. Такво своје осећање Македонци су показали на најочевиднији начин. Кад се, 1877 и 1878 године, српска војска приближавала Македонији велики део северне Македоније скочио је на оружје, да помаже акцију српске војске, која јој је носила слободу.¹¹ Кад је 1878 године, запретила опасност да Македонија остане у саставу Санстефанске Бугарске, Македонци су послали многе молбе српском кнезу Милану и Берлинском Конгресу да их не дају Бугарској.¹² Сем тога Македонци су развили и тајни рад у корист Србије.

Тако јасно изражено српско осећање Македонаца Бугари су угушивали, било достављањем и шпијунажом турским властима, било терором. Никад се и нигде није више шпиунисало и денунцирало, но што су то Бугари чинили у Македонији. Бугарске владике, свештеници, учитељи и агенти нису бирали средства противу Срба. Они су им подметали велеиздаје, завере, па чак и прљаве ствари. Турски су судови били кратки, осуде немилосрдне. Огроман је број Срба платио главом или робијом у Солуну, Малој Азији и Архипелашким Острвима своје српско осећање.

Бугарски је терор био још страшнији. Бугари нису зазирали од најгрубљих средстава, у угушивању српскога осећања у Македонији. Отварање сваке српске школе они су пратили, или демонстрацијама или нападима. У таквим је приликама долазило и до туче и до убијстава. Турске су власти увек биле на бугарској страни. Бугари нису зазирали ни од напада на незаштићене српске учитељице, ни на невине српске ђаке.

Најстрашнији бугарски терор у Македонији отпочиње у време када је српски народ започео јавно изражавати своје српско осећање и тражити српске школе и српске свештенике. Од тада отпочиње систематско убијање Срба. Већ 1884 године, убили су Бугари Цветка Поповића учитеља у Лукову. После тога, убијства су све чешћа. 1885 године, основаше Бугари у Румелији комитете за пропаганду у Македонији. 1886 године, отпочињу, комитетима инспирисани, тајни разбојнички напади на све што је Бугарима сметало у Македонији. Читаве чете слале су бугарске владе у Македонију да угушују српско осећање. На састанку свију бугарских комитета у Софији, 1894 године, основана је тако звана „Спољна Организација“ са задатком да спреми аутономију бугарских земаља у Турској. 1896, створили су Бугари „Унутрашњу Организацију“, то јест комитетску организацију у Македонији, у којој је било и нешто, за новац најмљених, Македонаца, али су новац и директива долазили из Бугарске. Циљ јој је био уништавање Срба. Филијале ове организације, раширене по читавој Македонији, добро је запамтио српски народ. Име „бугарских комитаџија“ познато је већ широм целога света. Претње, уцене, паљевине имања, убијства, расељавања читавих села, ствари су, које су Бугари вршили у маси. Под предвођењем Јована Варнелије и Пана Аранута, једна је комитска чета из Бугарске напала на околину Велеса, са намером да потуче све, који не изјаве да су Бугари. Терор је био ужасан. Упорно српско село Ораховац било је, до 1900 године, са свим расељено и уништено. Оваквих примера има врло много. Само у околини Куманова и Криве Паланке убили су Бугари, 1905 године, само за непуних пет месеци, педесет и девет највиђенијих српских свештеника, учитеља и грађана.¹³

Али ни сав овај терор није имао успеха. Скривено српско осећање у Македонији није се могло потпуно угушити. Оно је, с времена на време, избијало у пуној јасноћи. Према таквим појавама Бугари су били гори од зверова. Да наведемо само један пример. 1899 године, изјаве сељаци села Раброва у Струмичкој области да су, преваром и застрашивањем од стране Бугара, пристали уз Егзархију, али да осећају да су Срби, да своје осећање не могу више крити и да желе одустати од ње. Вођа ових преварених Срба био је месни свештеник Алекса. Бугари су се њему зато страшно осветили. Најпре су му запалили кућу, за тим су му исекли на комаде жену, брата, снаху и двоје деце.

Пред оваквим страшним околностима, незаштићени српски народ у Македонији морао се поклонити пред бугарским комитаџијом, владиком, свештеником, учитељем и агентом, ићи у бугарску цркву, слати децу у бугарску школу и слушати што му се наређује из Софије.

Напоредо са ломљењем српскога народа у Македонији, Бугари су у њој уништавали и све друго, што је на Србе подсећало. Српски историјски споменици у Македонији били су Бугарима страшна сметња. Ваљало је да нестане сваке успомене на Србе, и они нису ништа штедели. Стари рукописи, слике српских владалаца и светаца, записи на књигама и на црквама, све су ништили. Ми немамо при руци цео списак свега онога, што су Бугари уништили у Македонији, али ћемо изнети само неколико примера, који ће јасно илустровати све:

Близу Скопља, у Сухоречкој Жупи, постоји још и данас стари српски манастир Свети Димитрије, који је сазидао српски краљ Вукашин (1366–1371) са синовима Марком, Андрејом, Иванишем и Дмитром.¹⁴ У њему је чувано врло много старих српских рукописа, на пергаменту и хартији. Цела унутрашњост манастира била је измалана свецима и српским владаоцима из доба Немањића. На почетку бугарске пропаганде у Македонији, два дошљака из Бугарске обману народ и успеју да постану стараоци овог манастира. Да би уништили српске остатке у њему, они најме некаквог бугарског калуђера, по имену Дионисија, и поставе га за старешину у манастиру. Дионисије је, читав месец дана, ложио своју пећ старим српским рукописима, док их није уништио. Он се није зауставио само на томе. Знајући нешто од сликања, он премаже слике српских владалаца и записе око њих, и преко тога наслика фантастичне и безначајне слике тица и змија. Кад су сељаци из околине опазили шта калуђер ради, било је већ касно. Једва су стигли да спасу слику краља Марка и да оперу још влажне слике Светога Саве Немањића и Цара Уроша. Због оваквог поступка прогнају сељаци калуђера, али, ни рукописа, ни књига не поврате. У накнаду за сву штету оставио је Дионисије, на црквеном зиду, споља, своју слику, са натписом: „Дионисије Зоограф, Блгарин“. Овај злочин бугарских агитатора саопштио је очевидац, професор историје на Великој Школи у Београду, пок. П. Срећковић.¹⁵ Руски академик, Н. П. Кондаков, који је 1900 године, пропутовао Македонију, ради проучавања старе уметности у њој, са дубоким жаљењем говори о страшном варварству према манастиру Светог Димитрија „које је извршено из мржње бугарског свештенства према остатцима старе српске културе“. Фреска оснивача овог манастира „уништена је као споменик српскога господарства у овим крајевима, у име бугарског патриотизма“.¹⁶

У манастиру Младо Нагоричано, Бугари су уништили натпис из 1330 године, у коме се говорило о српској победи над Бугарима из те године.¹⁷

На једној икони у манастиру светога Климента, у Охриду, било је натписа и знакова, који су потсећали на српску државу у Македонији. Бугари су све то уништили.¹⁸

На два сата изнад Злетова, у клисури Злетовске Реке, налази се стари српски манастир Успења Свете Богородице. У њему је очувана слика неког старог српског владаоца. Запис око слике, који је казивао његово име и подсећао на српску владавину у Македонији, уништио је бугарски свештеник Теодосије из Злетова.¹⁹

Кнез Милош Обреновић (1815–1839) и Кнез Александар Карађорђевић (1842–1859), отац краља Петра, поклонили су манастиру светог Јована Бигорског код Дебра по једно велико звоно. Око звона су натписи, који казују да су поклони од српских кнезова српском манастиру. Бугарски су агенти ове натписе излупали, хотећи их уништити. Метал је био сувише тврд, те и ако су слова доста оштећена још и данас се могу јасно прочитати.

Кроз таква су искушења пролазили српски народ и његова култура у Македонији. Што су се и до данас очували, само је знак јачине српскога народа и његове националне свести у Македонији.

Тихомир Р. Ђорђевић, Македонија, Београд, Удружење Јужно-Србијанаца, 1929, стр. 110–129.

---

Footnotes

1. Г. Раковски, Горски Пѫтникъ, стр. 208 и даље. ↩

2. Да је ово у ствари била само уцена Русије, види се по томе, што су доцније Цанков и сви други прваци прешли опет у православље. ↩

3. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, бр. 3759. ↩

4. В. Григоровичъ, Очеркъ путешествій, стр. 136. ↩

5. Ив. С. Ястребовъ, Обычай и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ 1886. стр. 3. ↩

6. Венелинъ, Заради возрожденіе новоболгарской словесности, Букурешт, 1842, стр. 11, 27, 34–36. ↩

7. Ив. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској, стр. 41. ↩

8. П. Балкански, Кроз Гробље, Београд 1894, стр. 55, 62. ↩

9. Max. Choublier La question d’ Orient. Paris 1897, стр. 85. ↩

10. Ј. Х. Васиљевић, Јужна Стара Србија, I, стр. 294–295. ↩

11. Ј. Х. Васиљевић, Устанак у Кумановској и Паланачкој Кази (Браство књ. XI, стр. 150 и даље). ↩

12. Текстове тих молби, исписане из Државне Архиве у Београду, публиковао је Г. Ј. Х. Васиљевић, у Браству књ. XII и XIII, стр. 214 и даље. ↩

13. Ј. Х. Васиљевић, Устанак Срба у Кумановској и Паланачкој Кази у 1878 години (Браство књ. XI, стр. 150). Неколико врло карактеристичних примера зверског рада бугарских комитаџија у Македонији може се видети и из једног извештаја, који је из Македоније поднео бугарској влади, један бугарски консуларни представник (Le Erigondoge en Macédoniene, un raport confindentiel au gouvernement bulgare. Berlin 1908) ↩

14. Споменик Српске Краљевске Академије, књ. III, стр. 157. ↩

15. Гласник Српског Ученог Друштва, књ. XLVI, стр. 221. ↩

16. Н. П. Кондаковъ, Македонія, Петроград 1909, стр. 184. Види и C. Jireček, Gesch. D. Serben II, стр. 105. ↩

17. Н. П. Кондаковъ, Македонія, стр. 84. ↩

18. Ibidem 262. ↩

19. Ив. Иванић, Македонија I, стр. 87–88. ↩