Као једини регулатор личног, друштвеног, материјалног и духовног живота у земљама које су Турци освојили важио је ислам. У условима које је ислам наметао развијао се и духовни живот не само оних који су га били прихватили, већ и свих осталих турских поданика, без обзира на то којој су вери припадали. О томе какви су ти услови били за онај део босанског становништва који није прешао на ислам сазнајемо делимично из Канун-и-раја (збирке закона за рају). Овај канун обухвата низ прописа које је други калиф Омар ал Катаб прописао за хришћане и Јевреје у освојеном Дамаску (635. године), а који су, иако у донекле измењеном и блажем облику, били на снази и у другим покрајинама Турског царства.1

Ова збирка прописа гласи:

Не подлеже никаквој сумњи да у пракси није сваки од ових прописа тачно и доследно примењиван, као што је сасвим извесно и то да су хришћани и Јевреји – што ће се у наставку ближе размотрити – умели било подмићивањем било лукавством да заобиђу или изиграју многе тачке овог кануна. Уз то ни Турцима није било много стало до тога да се раја придржава неких ситнијих и мање значајних прописа.2

Насупрот томе, постоје многобројни необориви докази да су главне тачке кануна, управо оне које најдубље задиру у морални и привредни живот хришћана, у пуној мери биле на снази, и то до краја турске власти која их је примењивала.

Већ по основним схватањима ислама, а још више по начину на који су се она у пракси спроводила, раја је неизбежно морала доспети у привредно потчињен и зависан положај.3

Уз то је Босна за време прве половине турске владавине била или ратиште или је у најмању руку служила као позадина у којој су се прикупљале трупе и одакле се кретало у велике, успешне освајачке походе на Мађарску. Под овим условима лако се може објаснити што је раја, поред великих редовних пореза и давања у натури и поред кулучења, морала да подноси знатне жртве, колико због захтева рата толико и због војне самовоље.4

Због тога су хришћани почели да напуштају своје куће и земљиште у равници и дуж друмова и да се повлаче у планине. На овај начин хришћани су се постепено пресељавали у више, недоступне крајеве, док су муслимани заузимали њихове дотадашње положаје.5 Отуда је настало оно карактеристично груписање становништва које и данас још запажамо у Босни.6

Ова све јача изолација и онако већ изолованог становништва, и ово све веће удаљавање од јавних друмова и средишта културе није могло да остане без последица по културни и морални развој хришћана.7

Они хришћани који су живели по градовима и бавили се трговином и занатством, налазили су у постојећим законима муслиманског поретка препреку за сваки напредак, а остајали су и без довољно заштите за стечену имовину.

*Минарети Свете Софије, гравира Адријана Реланда из 18. века*

Не узимајући у обзир то да је ислам сам по себи искључивао неке привредне и трговинске производе – на пример гајење винове лозе и производњу вина, товљење свиња и продају свињског меса8 – хришћанима у Босни било је забрањено да буду седлари, кожари, воскари, а такође и да продају мед, масло и још неке производе.8

Као пијачни дан за целу Босну била је одређена искључиво недеља. Тај намерно донети пропис стављао је хришћане пред избор или да занемаре правила своје вере, тј. да држе радње отворене и да раде недељом, или да се одрекну учешћа у пазару и да на тај начин трпе материјалну штету. Још 1850. године у Жељама и молбама што их је објавио И. Ф. Јукић, моли се „царска доброта“ да промени овај пропис, те да пијачни дан не буде у недељу.9

Порезе што су их плаћали хришћани не само што су биле сразмерно више од оних које су плаћали муслимани, већ су утериване на неправедан и недостојан начин.

Нарочито је харач убиран на „лично понижавајући“ начин. Овај порез, у висини једног дуката годишње, имао је да плати сваки немуслиман мушког рода који је напунио 14 година живота. Како у Турској никада није ни било регистара рођених (матичних књига), сабирачи порезе канапом су дечацима мерили обим главе и ширину врата и по томе ценили да ли је неко већ дужан да плати порез или још не подлеже плаћању.10

Злоупотребом, која се брзо одомаћила, догодило се да је у последњем столећу турске владавине свако мушко дете без разлике на узраст било подвргнуто плаћању харача. А изгледа да то није била једина злоупотреба.11

Уопште узев, друштвена неједнакост и морална запостављеност ишле су руку под руку са привредном потчињеношћу.

Све до средине XIX столећа турске власти инсистирале су на строгом примењивању тачака 13, 14. и 16. садржаних у кануну. Године 1794. Хусамудин-паша издао је посебан пропис којим је за босанску рају тачно била прописана како боја тако и врста одеће.12 Црквени оглас из тог времена, који се чува у архиву Српске православне цркве у Сарајеву, доказује да су турске власти стално водиле рачуна да се овај пропис најстроже примени; у овом огласу црквена власт, на захтев везиров, позива вернике да се строго придржавају напред наведеног прописа.13

Из „пинакеса“ и рачуна Јеврејске вероисповедне општине у Сарајеву из оног доба, може се видети да су и шпански Јевреји, који су од средине XVI столећа били настањени у Босни, на исти начин били потчињени овим прописима и да су као и хришћани показивали склоност да се облаче као и владајућа класа, због чега су им биле наметнуте казне, које су се по правилу претварале у глобу или мито.14

Бербери нису смели да брију хришћане истим ножем којим су бријали муслимане.

Такође и у купатилима хришћани су морали да имају посебно назначене прегаче и пешкире, како би се избегла свака замена рубља за купање одређеног за муслимане.15

Хришћани су при сусрету са муслиманом морали да сјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тек тада су смели поново да узјашу и да наставе пут. Омер-паша (отприлике око 1850), када је већ сломио моћ муслиманске олигархије у Босни, ставио је ван снаге и овај пропис.16 Роскијевич, који је 1863. године путовао по Босни, могао је, међутим, да констатује да се овај обичај, који он означава као „управо понижавајући“, у неким крајевима још увек одржава.17

О подизању нових цркава, без обзира које хришћанске вероисповести, није уопште могло бити говора. Поправљање већ постојећих цркава и манастира било је допуштено једино на основу султановог фермана и, као што ће се касније видети, уз огромне трошкове, тешкоће и неретко опасности.

[…]

Српски писци и научници о Босни и Херцеговини, приредио Здравко Антонић, Београд, Службени лист СРЈ, 1995, стр. 129–133.

Footnotes

  1. Ј. v. Hammer, Das Osmanischen Rеiches Statsverifassung und Staatsverwaltung, II Bde, Wien 1815; стр. 183–186. ↩

  2. На пример Мехмед Хуршид-паша је лично (1865) – додуше у време када се канун све ређе стао примењивати – даровао сарајевског пароха фра Гргу Мартића „једним малим печатом“ на коме је „турским словима“ било урезано Мартићево име. Jelenić, Kultura i Franjevci, IX, стр. 295. ↩

  3. „Притешњавајте их све док не плате главарину сасвим понижени“, гласи она сура корана којом се одређује однос муслимана према иноверцима. ↩

  4. (Горски вијенац, стр. 45) ↩

  5. 4 Савремени писац, доминиканац, који је и сам више од 20 година провео у турском ропству, пише о босанским хришћанима (1475–1481): „Propter tributa annualia et onera gravia et multas incommoditates quas patiuntur, ita depauperati sunt, quod vix se nutrire possunt.“ ↩

  6. 5 J. Cvijić, Des Migrations dans les pays Yougoslaves, Revue des Etudes Slaves, III, 1923, стр. 5. ↩

  7. 6 Ову чињеницу je веома рано (око 1530) запазио и забележио Бенедикт Курипешић у свом познатом путопису: „Турци путујући час овамо час онамо узимају хришћанима све што имају, а ништа им не плаћају за оно што узму, стога сиромашни људи иду у планине и на плодне висине с целим имањем и тамо теже земљу.“ ↩

  8. 8 Упор. M. Batinić: Djelovanje..., II, стр. 36. и L. Rigler, Die Türkei und deren Bewohner, Wien, 1852, I tom, стр. 186. ↩

  9. 9 Упор. Jukić, Zemljopis, стр. 143. ↩

  10. У својој расправи о организацији еснафа у Скопљу В. М. Веселиновић тврди да је од 42 постојећа и у еснафе организована заната хришћанима било дозвољено бавити се само са 25 њих „а осталих 17 еснафа задржали су Турци само за себе“. ↩

  11. „Колико сам могао докучити и разабрати, Турци нису Србима, нити уопште хришћанима дозвољавали, и то из политичких разлога, учење заната за израду оружја и ножева, а осталих 15 заната просто стога што им се чинило да су лакши за Турке и што се на њима више зарађује.“ Годишњица Н. Чупића, XVI, 1895, стр. 232. ↩

  12. 10 „Žalostno је doista kad čoviek nedjelnim danom u tiešini valja da serdce svoje k Bogu digne, da od 6 dana samo sedmi Bogu posveti, mora najviše raditi...“ Jukić, Zemljopis, стр. 162. ↩

  13. 11 Упор. Batinić, Djelovanje, III, стр. 215. ↩

  14. 12 За Алипашу Сточевића, који је у првој половини XIX столећа био везир и готово неовисан господар у Херцеговини, његов савременик, калуђер Прокопије Чокорило тврди „da e arač uzimao za mertve nakon 6 godina, i da su žene trudne pipali, pa im govorili: i ti ćeš roditi muško, dai arač“. GZM, XXV, 1913, стр. 103. Веома карактеристична за начин побирања харача јесте следећа народна изрека из Босне: „Угојен као да је араче по Босни купио.“ ↩

  15. 13 Упор. Bašagić, l. c., стр. 116. ↩

  16. 14 Први део овог огласа, који је иначе карактеристичан за однос хришћана и муслимана, гласи овако: „Ovim pismom objavljujemo hrišćaninu sledeću naredbu naših gospodara Turaka, budući da su nam ukazali milost povjerivši nam da u crkvi svakom hrišćaninu i svakoj hrišćanki saopćimo sledeće: ↩

  17. Prvo, hrišćanima i hrišćankama nije dopušteno da priređuju izlete i ne smeju pjevati ni na izletima ni u svojim kućama ni na drugim mjestima. ↩