Поратни догађаји у нашој унутарњој политици наводе неке да кажу да je ослобођење и уједињење нашег целог народа од три имена дошло превише брзо, да многи моменти нису били још зрели, и томе слично, али, на нашу срећу, то не тврде они једри, здрави и пуни снаге позитивни наши елементи, они који су и довели до уједињења.
Дуг боравак огромног дела нашега народа под туђинским госпоством, под Аустро-Маџарима и Турцима, оставио је много отровних и опасних клица у појединим народним деловима нашим, које ћe се тешко уништити, али ако народна интелигенција озбиљно на томе поради, она ћe их ипак уништити, и то тим пpe у колико буде организованија и активнија.
Да би се извело што брже и духовно уједињење и ослобођење од свих предрасуда које нам je бивши туђин-господар оставио, најпотребније je да се што боље међусобно упознамо, да упознамо међусобно све наше и врлине и мане. Да се ми мало боље међусобно познајемо, никад се не би могло десити да се појединим нашим народним деловима споре заслуге и позитивни прилози нашој националној заједници, и видели бисмо да je сваки наш народни део делао на свој начин, према приликама и месним невољама, да очува своје националне особине, да се не утопи у туђе море, да се инстинктивно борио, одржавао и дочекао коначно ослобођење и уједињење.
Да бих припомогао међусобном познавању нашега народа, радо се одазивам позиву Г. Уредника Летописа да напишем нешто о оном делу нашег народа, који je примио муслиманску веру, пa преко ње унео један елеменат више, који je отежавао наше физичко национално ослобођење и уједињење, a кад се то ипак десило, данас доста отежава да дође до што бржег националног и духовног уједињења.
Грађана краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, који исповедају Ислам, припадника муслиманске вере, има пo најновијој статистици 1.337.087 и деле се на Србе муслимане, Арнауте муслимане и Турке муслимане. Срби муслимани су најмногобројнији, и они станују без икакве промене у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Беранском, Плеваљском, Бјелопољском, Пријепољском, Новопазарском и Звечанском округу, све до Кос. Митровице, a одатле помешани с Арнаутима и Турцима, све до бугарске и грчке границе. У наведеним крајевима до Кос. Митровице ови Срби муслимани не знају други језик него једино српски, који изговарају у ијекавском наречју свуда сем средње и западне Босне. Од Кос. Митровице Срби муслимани говоре српски у разним дијалектима, a при томе се помало служе и арнаутским или турским jeзиком, што зависи да ли су им суседи Арнаути или Турци.
Арнаута и Турака у ствари нема много, они су национална мањина, али нису ни издалека опасни пo наш државни развитак као националне мањине немачка и маџарска. Арнаути су ванредно примитивни, потпуно неписмени, немају уопште школа, и наш бујни национални елемент и наша државна организација убрзо ће учинити да они престају пoстојати као неки фактор о коме се мора водити нарочит рачун. Турци су поред недостатака своје организације и неписмености још и добро начети свим рђавим странама византиске цивилизације, a уз то још и нагло се исељавају, тако да ћe ускоро бити сведени на тако низак број који се никад не узима у рачун при уређивању односа међу народима.
Једини дакле муслимани, наши суграђани о којима je вредно писати и који се морају имати у виду при сређивању наше државе, тo су муслимани који имају српске народне обичаје, који говоре српски језик, и који се разликују од других Срба само тим што исповедају ислам место хришћанства.
Срба који су примили муслиманску веру било je и пpe Косовске Битке, a после Косова било их je доста који су брзо заузимали видне војничке и управне положаје у турској држави. Али ипак, највише Срба примило je ислам падом Босне. За ово има више узрока; најглавнији je онај што je Босна и Херцеговина била земља за коју су се отимале католичка и православна црква, али ниједна није била уватила јачег корена у тим покрајинама; народ je додуше примио хришћанство, али ни православно ни католичко, него неко хришћанство које je највише било направило компромис са нашим народним поганским обичајима, и које je имало унутарњу тежњу за независношћу и од Рима и од Византа и њихових јаких црквених организација. Оваке хришћане прогонила je и православна и католичка црква. За време Немањића они су прогоњени као црни ђаволи, a у самом Душановом законику унето je да се босански јеретици „Бабунци“ могу продавати као робови и на сваком кораку прогонити. С друге стране, католичка црквена организација спремала je читаве крсташке војне на Босну, да у њој угуше јерес, a мандатор и извршитељ ових тежњи католичке цркве био je наш познати национални непријатељ, апостолско величанство угарски краљ и његови поданици.
У време кад су све српске земље источно од Босне биле већ потпале под турску власт, била je најбесомучнија католичка пропаганда и угарско политичко надирање у Босну под видом угушивања јереси у њој. Босанци, притешњени и изазивани од Угарске, a видећи стално и готово сигурно надирање Турака, у жељи да се освете Угрима формалио позову Турке у Босну и предаду им je готово без иједне значајније битке, и листом приме муслиманску веру. Турски султан не само да их je и даље оставио господарима дотадањих њихових имања, него их je одмах примио у војску и дао им у њој одговарајуће положаје. Босанци се убрзо као турски војници, немилосрдно осветише Угрима за оно масакрирање босанског племства у битци код Добова, на тај начин што су они били главна турска војска која je свуда тукла Угре, па на крају заузела и Будим; у Будиму се међу „турским“ становништвом и властима могло проћи само са српским језиком, као и међу свим турским посадама целе тада освојене Унђуровине.
Пријемом муслиманске вере, Срби муслимани онако у масама били су довољно јаки да бране Турску државу у својим крајевима, и ради тога Турци нису имали потребе да остављају своје Турке као посаду и да их насељавају. Ha тај начин цела Босна и Херцеговина и Новопазарски санџак остадоше потпуно недирнути национално од Турака, и наши муслимани нису се никада мешали у масама с Турцима, нити су имали икакве потребе да говоре турски језик и да примају турске народне обичаје. Примили су од Турака само веру ислам, али она се сва изводила и данас се изводи само на арапском језику, тако да ни ради вере нису имали потребу учити турски језик; како je арапски језик врло тежак, они су научили молитве онако механички на памет, пa их и данас тако изговарају са савршеним непознавањем њихова смисла. Ова околност учинила je да je и Ислам добио код наших муслимана неку нарочиту форму, као и некада хришћанство. Њихов Ислам je код широких маса везан за спољашњост. Тако кад je у Турској некад уведен обичај да се носи капа – фес место дотадањег каука, за наше муслимане био je ђаурин ко je ставио фес на главу, a прави муслиман који je носио јањичарски каук; међутим, данас je за њих прави муслиман ко носи на глави фес, a ђаурин je ко носи шешир. Тако je код њих Ислам представљао народно одело, a европске хаљине ђаурство, док није мода превладала и европско одело данас већ има и муслимански карактер. Поред овог везивања своје вере за ношњу и слично, остале су и оне старе народне предрасуде и српска паганска схватања, и све je то добило грађанско право у њиховом исламу, као н. пр. при порођају детета, при прошевини и сватовима, при поступку с младом снашом и младожењом, при тумачењу снова и значењу сусрета зеца, вука, пса, кљаста човека итд. Укратко, све oнe старе навике, обичаје и предрасуде код православних и католика, које није могла искоренити ни православна ни католичка црква, све то није искоренио ни ислам код наших муслимана, све je то очувано и током времена добило обележје исламско. Примање ислама није наше муслимане удаљило од обичаја и навика које су имали и пре примања ислама; они су остали, пo језику, навикама и обичајима, прави потомци и синови пагански и хришћански-јеретичних Срба. Нарочито зачуђава код наших муслимана да су сачували српски језик, богатство израза, финоћу изговора, обилност знања народних пошалица, узречица, доскочица, пословица, ругалица и народних песама мушких и женских у десетерцу и осмерцу.
Кад посматрате једног Србина муслиманске вере у његовој кући, у опхођењу са женом, децом, браћом, снајама, мајком, оцем, кад слушате шта и како говоре, увек ћете наћи у њему једног типичног старинског Србина далеко од европских манира и навика. Међутим, кад с њим проговорите о комшији православном или католику, или кад почнете да говорите о општим јавним пословима, изненадићете се његовој тесноћи, немарности и несватању опште народне заједнице. Oн неће никако признати да je једно с православцима или католиком; то му никако не иде у главу. Они су за њега „власи“, a он je за њих „турчин“, и то двоје никако нe може заједно. Он je турске вјере, a они су влашке, и oн нe може да схвати да поред таке поделе може бити неког заједничког рада. Треба споменути, ради правилније информације, да овако исто мисли и oceћa наш православни и католик, и да je и он исто тако тесан и ускогруд као и муслиман. У овом je дакле сва разлика и сва зла коб наше поделе на вере. Кад су наши муслимани примили ислам, они су се, према тадашњем обичају, определили пo вери и борили се за њу, a то je у онo време значило исто што и борити се за Турску државу и турство. Како су оваке прилике трајале неколико векова није никакво чудо што je наш муслиман уобичајио да себе, борећи се за своју веру у друштву с Турцима, изједначује с Турчином, пa и себе назива тим именом. Име српско бацао je мало пo мало у засенак и на крају потпуно га заборавио, тим пре што су православни, борећи се у исто време за српство и за православље, ово двоје изједначили, тако да код наших православних име Србин и данас означава у исто време и Српство и припадност православљу. Наш православни и католик, видећи нa турској страни свога брата који je примио од Турака веру, уобичајио je да Србина муслимана назива Турчином. Такав ток ствари у нашој прошлости учинио je да данас имате у нашој Босни и Херцеговини браћу, која говоре исти језик и имају исте обичаје и у кући и ван куће, па чак имају и исту ношњу, различиту само у ситницима, потпуно припаднике једнога народа, док се међутим једни називају Србима a други Турцима, a назив означава верску припадност. За разлику од Срба муслиманске вере, које како наведосмо, називају Турцима, и православни и наши муслимани називају Турке т. ј. оне који су заиста Турци, који имају материн језик турски, називом Туркуша. Овако je стање и данас у нашем простом свету, a до окупације било je oвo стање опште.
Под аустријском управом аустријски чиновници одмах су створили и трећи назив: Хрват. У почетку су овај назив дали само нашим католицима a муслимане су називали Бошњацима, али доцније су име Хрват све више ширили и преносили и на нову муслиманску интелигенцију васпитану у аустријским школама. Овај аустријски рад почео je да буди успавану свест о националној припадности; како je, уз то долазио од мрских швапских чиновника, муслимански свет нерадо je примио назив Хрват, који je помало значио и католик. Он би још тада најрађе изјављивао да су Срби, да име Србин није имало исто значење као и православни. У овакој неприлици наши муслимани су најрађе остајали неопредељени, али током времена, под вечитом борбом, настало je кристализовање, те су се ипак опредељивали, и то слаби, неборбени и сиромашни елементи примали су назив Хрват, a борбенији и отреситији прелазили су преко укорењеног појма о једнакости Српства и православља, пa су то двоје расправљали и говорили: ми смо Срби муслимани као што су наши православни Срби православни. Како je аустријско господарство дуго трајало и како je цео апарат најпреданије радио, није никакво чудо што се виши број интелигенције наших муслимана радије називао Хрватима него Србима. Осим рада чиновничког апарата има још један врло важан моменат за ово. Познато je да су муслиманске жене одстрањене од јавног живота, и до недавно се нису уопште ни појављивале, a камоли учествовале у јавном животу. Због тога je био искључен ближи додир мушкараца с њима. Међутим, мушкарци муслимани који су ишли у школу, нешто под утицајем учења и књиге, a нешто услед дружења са школским друговима других вера, почели су узимати учешћа у јавном животу, пa су, између осталога, почели да одлазе и на забаве православних и католика. Ове забаве и последице отуд учиниле су да je многи муслиман неопазице и нехотице примио назив Хрват. Познато je да су наши православни Срби и данас доста конзервативни и тешки у чувању женског морала и породичних навика, a пре ослобођења, под Аустријом, били су у томе врло слични нашим муслиманима. Ради ове околности муслимани младићи који би дошли нa забаву нису смели да се ухвате у коло до православне девојке, a ако се који ухватио био je грубо од ње откинут и настала би мучна сцена. Према овоме, није било никаква додира ни друговања међу нашим муслиманом и којом православном девојком. Ово све међутим било je потпуно обрнуто код наших католика. Све je као пo неком договору ишло на руку једном младом муслиману да се што боље упозна и забави с каквом католичком девојком нa забави. И наравно, последица тога била je да je то дружење муслиманске омладине с католичким девојкама учинило много више за ширење имена Хрватског код интелигенције муслиманске него готово цео службено организовани рад аустријског чиновништва. Овој околности има се приписати не редак случај да интелигенат муслиман, рођен и одрастао рецимо у Невесињу или Гацку и Билећи, где сигурно никад није било ни католика ни Хрвата, каже да je Хрват, и да свој језик назива хрватским, иако говори у оном жаргону како никад, ни данас, није у стању да говори један Хрват, т. ј. жаргоном горњо херцеговачким. Ово моје потезање, на овом месту, имена Србин и Хрват, и расправљање на овај начин, могло би изгледати коме незгодно данас кад смо уједињени и кад треба да тражимо све моменте који јачају нашу међусобну везу, a да одбацујемо и заборављамо све оно што би нас могло удаљити. Иако сам присташа правог браства Срба и Хрвата, оног браства које доводи до потпуне једнакости и стопљености, ипак сматрам да je потребно ово изнети и с овим се упознати, ради лакшег разумевања наше данашњице и политичких прилика међу нашим муслиманима, a о чему ће други пут бити више говора.
Ha овај начин дакле под Аустријом интелигенција наших муслимана поделила се нa двоје, на Србе и Хрвате, као два непомирљива партиска табора, a између њих стојао je oнaj део који je остао неопредељен или се називао компромисно Бошњаком, и цела маса народна којој je било и смешно и чудновато то делење њихових синова на неке Србе и неке Хрвате, a они су сви муслимани, и као такови немају никакве везе ни са Србима ни са Хрватима, нити се они крсте ни шаком ни са три прста. Ова подела интелигената наших муслимана на Србе и Хрвате имала je, пa и данас има, огромних последица у нашем националном и државном организму. Име Хрват у Босни међу нашим муслиманима имало je увек значење нечег аустријског, што je уједно подржавало на мржњу против православних Срба, a најмање je то имало значење припадност народу хрватском као нечем што би означавало наше и противно Аустрији и Швабама. Ради тога назив Хрват код наших муслимана био je убијање урођене народне отпорности туђину, прилагођивање аустријској владавини и т. д. Kao последицу овога видимо да су сви они наши муслимани који су се назвали Хрватима у светском рату готово без изузетка били најбољи аустријски официри и подофицири, да су одушевљавали просте и неупућене нешколоване муслиманске масе за борбу против Србије, и при том одушевљавању употребљавали и верски момент, нимало у складу с правим хрватским народним идеалом, наиме да je Турска, муслиманска држава, на страни Аустрије, a против Србије. Кад се Рат завршио поразом Аустрије, та интелигенција ипак не показује заједницу с Хрватима и не иступа с њима политички, него искоришћује ону прву забуну и оснива странку на чисто верској подлози; све агитационе пароле узела je из верске сфере, a назива се југословенском, и преко свога листа тумачи муслиманским масама да су они југословени зато јер нису ни Срби ни Хрвати. Док код наших суграђана католичке вере све више ишчезава франковачко расположење према Србима, наши муслимани с аустријским Хрватством подржавају управо најфранковачкије расположење према Србима.
Они наши муслимани, који су се у школовању национално освестили као Срби, нису били под Аустријом тако многобројни као Хрвати, али су били врло борбени и отпорни. Ниједан од њих није попустио под ратним страшним прогонима, и сваки који je могао побегао je у Србију или Русију, и одатле се борио за слободу против Аустрије. Они који нису оставили кости у аустријским казаматима или на фронту, који су преживели рат, – a тих je било врло мало, – после Рата били су изнурени и материјално упропашћени, али ипак су се радо дали на даљу изградњу државе. Kao свесни националисти нису се могли наћи у верској странци, a као прави Срби нису могли да се сложе него су се распршили по разним грађанским националним странкама, где према својим силама, сваки у својој средини, раде на идејама за које су крв лили, помало ширећи праву националну свест и код наших муслимана.
Између ова два потпуно супротна табора интелигенције наших муслимана, налазе се широке народне масе. Поред свог лепог српског језика, својих лепих народних мушких песама и севдалинки, поред свих обичаја и породичних навика, које су заједничке целом нашем народу и православне и католичке вере, те масе су национално успаване и несвесне и неопредељене, живе у свој својој примитивности, неписмености и старинском начину живота. Te просте масе наших муслимана окупљене су, на демагошки начин, паролама да je вера у опасности, у једну верску странку, али за ово носе добар део греха и данашње наше националне странке, које су досад стално, и међу православним и католицима, окупљале масе пo босанском рецепту на крст часни и томе слично. Te муслиманске масе сада страховито пате и пропадају. Оне се налазе у најбеднијем положају. Аграрно питање у Босни, чисто социјално-економско питање, решавано je пo партиској захуктаности и тренутним политичким партиским успесима, пa je многи који je имао земљу остао без иједног парчета земље, a није му се оставио ни минимум егзистенције. Наравно, ово je питање највише погодило муслимане, пa су многи без икакве зараде на просјачком штапу. Занатлиски и малотрговачки слојеви муслимански из политичких разлога немају никаквих кредита. Сељачки муслимански слојеви живе најпримитивније, и у својој заосталости у вечитом су страху да ћe вера пропасти. Интелигенција, која све то води и за то у главном сноси одговорност, не зна заправо ни шта хоће, нема ни државног, ни политичког, ни социјално-економског програма. Oнaj део здраве интелигенције која има програм не може се ни приближити масама, јер je од оне друге благовремено извикан као отпадник од вере. Друге странке, као радикали, демократе (обе групе), земљорадници, у својој партиској засуканости и поманиталости отимљу се о бираче православне, које најлакше могу добити, a потпуно су запустили муслимане, јер ту треба више труда и систематског рада, a то они не могу и за то немају времена. Зато муслимане узимају на нишан, те на њихов рачун обећавају златна брда својим бирачима, пa их заиста немилосрдно газе и политички и економски. Пoследица свега тога je да међу нашим муслиманима данас влада велика потиштеност помешана с крајном бедом. Нигде у нашој држави није живот данас тако мизеран као међу нашим Србима муслиманске вере. У новије време међу њима je релативно највећи морталитет, последњих година најмање склопљених бракова, најјаче развијена туберкулоза свих врста, a у последње доба међу њима се нагло развија и криминалитет.
Под оваквим околностима те масе наших муслимана, иако су код куће не осећају се у својој кући, иако су у својој домовини не осећају љубави према својој држави, јер им се она систематски убија. Ако у овоме не наступи какав преокрет на боље, ми ћемо убрзо дочекати да ће најпатријархалнији и најпоноснији део наше Босне, најчистији део нашег народа, постати наше национално ругло. Ако се оствари стабилност режима и, нарочито, ако се постигне слога и склад међу главним нашим националним деловима; ако се на основу тога одбаце натезања наших политичара око државноправних питања, и ако се прегне на посао позитивног стварања, – могао би се извести и тај преокрет на боље код наших муслимана. Режим правичне примене закона, школско и касарнско васпитање на националној подлози, убрзо би учинило да се наш муслимански свет снађе, да се реално политички определи пo својим природним и економским потребама, да одбаци верско романтичарско расположење, и напусти безначелну и безкичмењачку интелигенцију. Тако би он постао елемент стварања, унео би у наш национални живот ону енергију и ону преданост коју je имао и показивао пре доласка Турака, и коју je имао и кад je примио ислам у служби своје верске идеје иако у друштву с туђином. Наш муслимански елемент je кроз векове чувао и очувао све своје расне одлике, и свој језик и своје обичаје, и он данас у томе погледу преставља најчистији и најлепши део српског народа.
Летопис Матице српске, година 99, књига 305, свеска 1–2 (јули–август 1925), стр. 42–51.