Политика Свете Столице према Србији и Србима, као и према југословенској држави насталој након распада Хабзбуршке Царевине крајем Првог светског рата, остала је дуго времена, а то је још увек и данас, предмет живог интересовања многих. То је проистицало из чињенице да су Св. Столица и католичка црква вековима деловали на балканским просторима у настојању да прошире католичанство, униште православље и наметну своје духовне, политичке, социјалне и идеолошке вредности и организације. У 20. веку, епохи великих ратова, преврата и револуција, Св. Столица се суочавала са многим изазовима својим политичким циљевима, идеолошким схватањима и отпорима прозелитским делатностима. Успон и јачање национализма, социјализма и комунизма у Курији су доживљавани као опасност која је претила да угрози читаву структуру Цркве, њено учење и заустави експанзију. Због тога је Св. Столица иступала као одлучни бранилац постојећег система и поретка у Европи и борила се против стварања нових односа међу народима и државама. То је довело до тога да се Св. Столица у оба светска рата у 20. веку, Првом и Другом, као и многим локалним ратовима, нашла на страни оних држава и снага које су се супротстављале радикалним променама, а које су претиле постојећем друштвеном и политичком поретку. У Првом светском рату, Св. Столица је била блиска политици и циљевима Централних сила (Аустро-Угарска, Немачка), док је у Другом показивала више наклоности за силе Осовине него за западне земље. Поред тога, настанак Совјетске државе и страх од идеологије коју је она носила са собом у поратним годинама, као и распад хабзбуршке царевине и стварање националних држава у Средњој Европи и на Балкану, били су додатни разлози за забринутост и страх. Св. Столица је из Првог светског рата изашла поражена. Слично се догодило и у Другом светском рату, пошто је СССР успоставио политичку, идеолошку и сваку другу контролу над многим католичким земљама и народима Средње Европе и Балкана (Пољска, Чехословачка, Мађарска и Југославија).
Срби, као и држава коју су створили 1918. године, и Православна црква којој су припадали, стварали су Св. Столици велике невоље. Нерасположење према Србима и Србији није било ништа ново. У Курији су вазда показивали отпор због њиховог окретања према Русији и тражења подршке од ње. Курија је одлучно стала на страну Аустро-Угарске за време анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Веровало се да ће тиме нанети тежак пораз Краљевини Србији и њеној политици ослобођења и уједињења Срба. У време Балканских ратова (1912–1913) у Курији се подигла велика бука и галама, а ослобађање делова српских земаља (Косово, Македонија) сматрало се претњом за опстанак Отоманског Царства. Преовладало је уверење да је то представљало и претњу Хабзбуршкој Царевини. Једном речју, успеси Србије 1912–1913. године, изазвали су у Курији најцрње слутње. Папа Пије X (1903–1914) говорио је о Србима као о „варварима“ и изразио уверење да би Аустро-Угарска требало да притекне у помоћ католицима на тим просторима.
У Првом светском рату Св. Столица је отворено стала на страну Аустро-Угарске и заговарала идеју о „ограниченом“ рату против Србије; настојала је да спречи ширење рата и улазак великих сила у њега како би осигурала уништење српске државе. Тражила је да се велике силе сагласе међу собом да се Аустро-Угарској дозволи да се обрачуна са јужним суседом. При томе, треба имати на уму да је Аустро-Угарска имала 50 милиона становника, а Србија 4 милиона, што је значило и одговарајућу несразмеру у економској снази, наоружању, величини оружаних снага, итд. Католичка хијерархија широм Европе подржавала је рат Аустро-Угарске против Србије, укључујући и хијерархију у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини. Кад су Српска влада и Југословенски одбор потписали, у јулу 1917. године, Крфску декларацију о уједињењу југословенских народа, у Курији су били огорчени. У мировној ноти папе Бенедикта XV објављеној 1. августа 1917. године, захтевало се очување Аустро-Угарске као велике силе и враћање стања на Балкану на оно које је постојало до балканских ратова. Крај Првог светског рата, створио је још већу горчину и осећање пораза. О томе најбоље сведочи чињеница да је Св. Столица предлагала, у пролеће 1919. године, да се уместо Краљевине СХС, створи република. Св. Столица је била последња држава која је признала новонасталу краљевину у новембру 1919. године, чиме је потврдила своје непријатељство према њој. У Курији су се Срби доживљавали као непријатељи са којима се треба обрачунати кад за то буде повољан тренутак; требало их је казнити што су допринели нестанку хабзбуршке државе.
Краљевина СХС настала је једним делом на рушевинама хабзбуршке државе у којој је католичанство била државна вера; оно се у њој нашло против своје воље и представљало веру мањине. У Курији се веровало да је Католичка црква била угрожена у том шизматичком мору. Истовремено, црквени великодостојници су били свесни великих могућности за прозелитски рад и деловање у њој. То је представљало изазов који једна мисионарска црква, каква је била католичка, није могла да пренебрегне. Уз подршку спољних и унутрашњих снага, Св. Столица и Католичка црква у Југославији, постепено су повратиле изгубљено. Иако покушај са закључењем Конкордата 1937. године, није донео очекивани исход, делатност Католичке цркве и утицај Св. Столице у југословенским споровима и сукобима између два светска рата добијали су све видљивије обрисе. Св. Столица и Католичка црква биле су подржаваоци растућег хрватског сепаратизма и национализма, чији је циљ био растурање Краљевине Југославије и стварање независне хрватске државе.
Св. Столица и Католичка црква у Југославији, а пре свега њена хијерархија, доживеле су пораз Југославије у Априлском рату 1941. године, као тријумф својих настојања. Стварање Независне Државе Хрватске поздравиле су здушно и трудиле се да јој помогну да стекне место међу земљама Осовине и да учврсти своју унутрашњу организацију. Католички клер, виши и нижи, нашао је своје место у структури усташке државе која се створила, и играо значајну улогу у њој. У Св. Столици су били упознати са свим манифестацијама и облицима антисрпског и антиправославног деловања и расположења у НДХ. Папа Пије XII (1939–1958) и врхови Курије нису показали спремност да саветују умереност и хуманост новој држави; против масовних убистава и зверстава нису подигли прст или упутили речи критике, а отворено су подстицали покрштавање православних Срба. Док су током рата настојали да прикрију злочин, пред крај рата, када је постало очевидно да ће Осовина бити поражена, Св. Столица је подржавала усташке напоре да се Хрватска очува као самостална држава и обезбеди њен прелазак на страну Савезника. Предлози о томе долазили су од надбискупа загребачког, др Алојзија Степинца, а иницијативу за њих дао је др Анте Павелић, поглавник НДХ.
Почетком 1944. године, предлог о томе однео је у Ватикан Степинчев лични секретар, др Стјепан Лацковић. За његово усвајање и прихватање залагао се и др Крунослав Драгановић који је у Риму деловао као Павелићев изасланик. Ипак, очување самосталне хрватске државе у било каквом облику није било остварљиво. Против тога су били САД и Велика Британија, потпуно упознате са свим видовима геноцидних радњи против Срба и Православне цркве, које су проводиле усташке власти уз свесрдну подршку Католичке цркве. Остварење тога циља није било могуће и због тога што је покрет отпора на челу са КПЈ и Јосипом Брозом одбацио сваку могућност постојања самосталне хрватске државе. Пошто је НОП уживао подршку западних сила, као и СССР-а, ватиканска настојања и Степинчеви напори доживели су потпуни неуспех. На тај начин, Св. Столица и њена политика претрпели су још један пораз. Он је био утолико тежи што је СССР наметнуо своје физичко и свако друго присуство на средњоевропским просторима и на Балкану.
Позиви у крсташки поход које је Пије XII пред крај рата упућивао западним силама, нису наишли на жељени одјек, иако је он упозоравао да ће тријумф СССР-а угрозити и саме темеље западноевропске цивилизације.
Крај рата довео је до нестанка НДХ и обнављања југословенске државе, овог пута на друкчијим темељима, идеолошким, политичким, социјалним и другим. Доминација Комунистичке партије у новој држави, увођење тоталитарне власти и спровођење у живот закона чији је циљ био остварење нових радикалних промена које су директно погађале Св. Столицу и Католичку цркву у земљи, изазвали су многе сукобе између Пија XII, влада западних земаља, католичке хијерархије и нове власти. У тим тренуцима као и касније, дошли су до изражаја ауторитарни карактер, циљеви и методи нове власти. Њихов судар са Св. Столицом и Католичком црквом изазвао је много буре, оштрих речи, судских пресуда, јавних осуда и анатема.
Јосип Броз није желео отворени сукоб са Св. Столицом и Католичком црквом, али није хтео ни да одустане од својих намера и циљева. Настојао је да приволи католичку хијерархију на сарадњу са новом влашћу, указујући на потребу рада на националном помирењу и одвајања од Св. Столице. Тиме је Католичку цркву и хијерархију у Југославији приказао као продужену руку Курије на тим просторима. Католичка хијерархија није била спремна да прихвати позив, чиме је сукоб са влашћу постао неизбежан. Када је у јуну 1945. године, Јосип Броз позвао надбискупа Степинца да ради на националном помирењу, овај је то одбио. Уместо тога предложио је Јосипу Брозу да успостави сарадњу са Хрватском сељачком странком, па чак и да се обрати за подршку „конструктивном“ делу усташког покрета. То је био отворени изазов, рукавица бачена власти у лице, чиме је сукоб са властима постао још заоштренији. Јосип Броз и КП Југославије нису били спремни да деле власт са било ким, укључујући и Католичку цркву.
Иако Срби више нису били они који су водили југословенску политику, они су се и даље сматрали највећим кривцима за настало стање, за рушење хабзбуршке државе и угрожавања положаја Католичке цркве на југословенским просторима. Такав грех се није могао заборавити. Ипак, у тим критичним тренуцима за обе цркве, Католичку и Православну, Св. Столица и врхови католичке хијерархије, суочени са растућом опасношћу, настојали су да у Православној цркви пронађу савезника у борби против нове власти. Обе цркве, Католичка и Православна, суочавале су се са истом перспективом: одвајањем цркве од државе, одузимањем имовине, забраном делатности у народу. укидањем верске наставе у школама, преузимањем надзора над браком, нападима на свештенство, рушењем цркава и манастира и другим претњама. Покушаји патријарха Гаврила (Дожић) да заустави даље насртаје власти на Православну цркву, наишли су на оштру критику Св. Столице. Заговорник такве политике био је отправник послова папске нунцијатуре у Београду, бискуп Патрик Херли. Он је тврдио да је патријарх био спреман да прихвати политику компромиса са властима, коју је сматрао непожељном и опасном. Упозоравао је да ће Српска православна црква, уколико се такво држање настави постати продужна рука ОЗН-е; тврдио је такође да су његова настојања да успостави додир са патријархом Гаврилом остала без успеха. Са своје стране, патријарх Гаврило је био свестан слабости Православне цркве, због чега се одлучио да води дипломатску акцију и преговоре, а не да се директно сучељава са властима. Поред тога, патријарх је изјавио да Српска православна црква није могла да сарађује са Католичком црквом због њеног држања у прошлости. Сматрао је да је положај двају цркава у Југославији био сличан, иако је био свестан да је Католичка црква била у бољем положају због подршке коју јој је пружао Ватикан. Патријарх је надбискупа Степинца сматрао одговорним за страхоте које су задесиле Србе за време окупације и постојања НДХ. Тврдио је да сарадња између две цркве није била могућа, а да би отворени сукоб између Српске православне цркве и нове власти био катастрофалан за цркву.
Понтификат Пија XII означио је посебно раздобље у политици Св. Столице. Представник хладноратовске милитантности и отпора свему комунистичком, Пије XII није отворено показивао намеру да води антисрпску политику, иако није пропуштао политику да Србе оптужи за антикатоличко држање, да их прикаже као најснажнији ослонац власти, одговорне за прогоне, хапшења и суђења црквеним прелатима и клеру уопште. Био је забринут за будућност Католичке цркве, због прогона и осуда бискупа, надбискупа и свештенства уопште; настојао је да их заштити и тако спречи најгоре. Заправо, Пије XII је највише пажње и активности управио према комунистима и комунизму. Њихово учвршћивање у Средњој Европи и на Балкану са свим последицама по Католичку цркву, привлачило је сталну папину пажњу и трошило његову енергију. Уверен да у томе треба да добије подршку великих западних сила, Пије XII је умро разочаран што до тога никада није дошло.
Следбеници Пија XII, папе Јован XXIII, Павле VI и Јован Павле I, увели су ватикански брод у мирније политичке воде након оштрих антикомунистичких и хладноратовских изјава и иницијатива њиховог претходника. Сматрали су да је смиривање духова и ублажавање притиска режима на Католичку цркву представљало у том тренутку најважнији циљ. Због тога су папске енциклике, говори, обраћања владама и верницима, као и иступања ватиканске дипломатије били складнији и мирољубивији него до тада. У њима се указивало на потребу сарадње и сређивање односа са владама Средње Европе и Балкана. Представници хладног рата били су уклањани или су нестајали са сцене (Степинац, Миндсенти и други), а њихове положаје заузимали су прелати спремни да воде друкчију политику. У томе Југославија није била изузетак. Након Другог ватиканског сабора (1962–1965), дошло је до постепене нормализације односа између католичке цркве и власти у СФРЈ. Ватикански сабор је представљао први корак ка сарадњи у будућности. Потом су следили размена порука и писама између Павла VI и Јосипа Броза, посете председника владе Мике Шпиљка Ватикану (јануар 1967), посета кардинала Еугена Тисерана, декана кардиналског колегијума, Југославији (јуни 1968), његовим разговорима са Јосипом Брозом и другим личностима, успостављање дипломатских односа између Св. Столице и владе СФРЈ (август 1970) и посете Мгр. Агустина Касаролија, секретара Савета за јавне послове цркве, Југославији. Најзад, крајем марта 1971. године, Јосип Броз је посетио папу Павла VI у Ватикану. Тим састанцима и документима који су потписивани након њих, сукоби из прошлости изгледало је да су били гурнути у заборав. И наредних година, ватиканска дипломатија показивала је много мирољубивости и истицала потребу за преговорима и сарадњом. У јануару 1972. године, Мгр. Касароли се јавно заложио за такав смер развоја односа. На конференцијама о европској безбедности и сарадњи одржаним у Хелсинкију (1973) и Женеви (1975), ватикански представници су узели видно учешће и потписали завршни документ конференције.
Мирољубива политика Св. Столице није дуго трајала и била је прекинута избором краковског надбискупа Карола Војтиле на папску столицу, у октобру 1978. године, под именом Јован Павле II. Од тада су у политици Св. Столице почели да дувају друкчији ветрови и да се осећају нови тонови. Конзервативац у политичким, идеолошким, догматским и друштвеним питањима, човек који је припадао изразито конзервативној пољској католичкој цркви, нови папа је сматрао својом дужношћу да иступа као бранилац вере против комунизма и православља. Од њих је веома зазирао и настојао свим средствима да их ослаби и уклони. Околности су му омогућиле да оствари нешто од својих намера. Збивања у Пољској и појава покрета Солидарност (1980), ојачали су папино уверење у потребу подстицања унутрашњих потреса и немира у комунистичким земљама. Смрт Јосипа Броза (мај 1980), пружила је прилику за деловање Католичке цркве у Југославији, коју папа није хтео да пропусти. Унутрашњи неспоразуми и различите претензије међу Брозовим наследницима, олакшали су таква папина настојања. Својим честим посетама земљама средње Европе и порукама верницима и хијерархији, он је постепено подривао већ лабави и ослабљени комунистички поредак и систем у њима. Потреси у СССР-у, подстакнути намерама Горбачова да спроведе одређене реформе у земљи, још више су појачали папине апетите и намеру да иступа одлучно. У таквим околностима, настала је и одлука да се ватикански порази и неуспеси у два светска рата – распад Аустро-Угарске, стварање националних држава у Средњој Европи и на Балкану, појава и утицај СССР-а и његова политичка и идеолошка премоћ – неутралишу и преокрену, а Католичка црква обнови као доминантна верска, друштвена и политичка снага у тим земљама. Распад СССР-а и потоња криза и распад СФРЈ, као и радикалне политичке промене у земљама Средње Европе и Балкана, отворили су пут остварењу папиних тежњи и циљева. Има много истине, нема сумње, у често понављаним тврдњама да је он својим примером и деловањем допринео дестабилизацији и рушењу комунистичких и социјалистичких режима на тим просторима. Последица тога била је приметна нестабилност, политичка и свака друга, на широким територијама Средње Европе и Балкана.
То потврђује уверење да се у Курији нису никад помирили са резултатима и исходом оба светска рата, да су чекали на прилику да зауставе или поврате точак историје. Промене настале на тим просторима током последњих година, сагледане у контексту збивања, откривају са колико су упорности и промишљености Св. Столица и католичка хијерархија настојали да промене оно што је настало током века. Стрпљење, чекање на повољну прилику и способност да се она уочи и искористи, потврђују давно изречену мисао да папа и његови сарадници имају увек времена, да су старе „чекалице“, да нису принуђени да доносе одлуке на брзину. То указује такође на сталност и непроменљивост и неких других ватиканских циљева. У свом деловању у идеолошки и политички подељеној Европи, Св. Столица је увек могла са разлогом да рачуна на подршку конзервативних кругова и влада, као и антикомунистички настројених маса, католичких и других. У њима је увек могла да нађе, а показало се и да је нашла, снажан ослонац за своје политичке и верске програме и намере. Њих је последњих година било много.
Међу циљевима који су стајали високо на листи ватиканских приоритета, налазила се и СФРЈ. Криза у њој се стално продубљивала и ширила управо онако како су њене унутрашње слабости постајале све приметније. Када су Хрвати и Словенци схватили да више није било разлога за њихова вековна страховања од појединих суседа, као што су биле католичка Италија и Аустрија и њихове претензије на одређене делове националних територија, сазрело је уверење да им заштита коју су имали у оквиру СФРЈ више није била потребна. Такво сазнање представљало је први корак ка њеној дезинтеграцији. Св. Столица и папа Јован Павле II свесрдно су подстицали ширење таквог уверења. Врхове католичке хијерархијеу СФРЈ није ни требало превише подстицати. Отуда није никакво чудо што је један од првих и најзначајнијих корака у процесу дезинтеграције СФРЈ било настојање хрватских бискупа да се југословенска криза интернационализује. Првог фебруара 1991. године, они су се обратили бискупима широм света писмом у коме су објаснили свој положај у СФРЈ. Садржај писма био је изразито антисрпски, пошто се у њему наглашавало да је католичка црква у обе Југославије проживљавала тешке тренутке и страдања. Упозоравали су да су тих дана били суочени са отпором демократским променама. На челу тог отпора налазили су се српски интереси, оличени у политичком врху, официрима Југословенске армије и неким личностима унутар Српске православне цркве. У питању су биле, настављало се у писму, великосрпске аспирације које су спречавале западне републике у СФРЈ (Хрватска, Словенија) да остваре своје прикључење западноевропској култури и цивилизацији. У писму се такође наглашавало да су „србо-комунисти“ и Православна црква водили пропагандни рат против Католичке цркве, Св. Оца и Св. Столице, приказујући их као оличење свег зла. На крају, у писму се тражило да Св. Отац учини посету „нашој цркви“ што је до тада власт онемогућавала. Отуда постаје разумљиво што су представници католичке хијерархије подржали одржавање референдума од 19. маја 1991. године, у Хрватској, тврдећи да су Хрвати и католици уопште, у свим Југославијама доживљавали искључиво непријатна искуства. Због тога је народ требало да гласа за одвајање од Југославије, и стварање независне хрватске државе. Неколико дана касније, 25. маја 1991. године, папа Јован Павле II примио је у приватну посету Фрању Туђмана, вођу Хрватске демократске заједнице. То објашњава да Туђманово тражење ослонца у Католичкој цркви и није било без основа, а таква подршка није ни изостала. Др Фрањо Кухарић, надбискуп загребачки, пружио је пуну подршку Туђману и одлуци хрватског Сабора од 25. јуна 1991. године, о стварању независне и суверене хрватске државе. Бискупска конференција Хрватске, одржана два дана касније, 27. јуна, позвала је вернике да подрже Туђманове напоре у том смислу.
Седамнаестог августа 1991. године, на свечаној миси, одржаној у граду Печују у Мађарској, којој је присуствовао и један број хрватских надбискупа и бискупа, као и верника, папа Павле Јован II је поздравио присутне и уверавао их да подржава њихове захтеве, обећавши такође да ће од међународне заједнице захтевати да их и она прихвати. То је и учинио. Треба подсетити да је Св. Столица била прва која је, јануара 1992. године, признала независност Хрватске и Словеније, далеко раније него што су то учиниле велике силе.
Патријарх српски Павле, упутио је тим поводом папи Јовану Павлу II, 17. јануара 1992. године, писмо у коме је нагласио да је папа био први који је у свету, пре свих осталих, признао суверенитет и независност Хрватске и Словеније. За то је користио механизме ватиканске државе и институције Католичке цркве. Због тога га је означио одговорним пред Богом и историјом. Патријарх Павле је упозорио да није имао ништа против тога да папа призна одвајање две државе, али је изразио чуђење што то право није признао и Србима који су живели у Крајини. Приговорио је такође што се није оградио од претензија нове државе да наставља хрватску државу из 1941–1945. године, у којој се одвијао геноцид против српског народа.
У светлости потоњих збивања, поставља се питање да ли је распадање СФРЈ са конфесионално-прозелитског становишта било у интересу Св. Столице и Католичке цркве уопште. Као активна мисионарска организација, Католичка црква је у некадашњој Југославија била у прилици да развија и шири свој рад, да придобија нове вернике и душе. У том погледу, Срби су били најпогоднији објекат таквих прозелитских настојања. Без довољно верске чврстине и организованости, као и неопходне верске дисциплине, они су били релативно лак објект преверавања, како на католичанство тако и на ислам. Они су дуго времена били подељен и располућен народ. То је проистекло из њихове привржености и прихватања југословенства, идеје и државе. Са другим југословенским народима то није био случај, бар не у већини. Други чинилац који је довео до њихове подељености био је комунизам. Многи су га пригрлили без дужне опрезности и дуго му остајали верни. Комунизам је југословенству дао нову снагу и привлачност, чиме је дезинтеграција српског етничког бића и верске припадности добила нови подстицај и замах. Многи међу Србима остали су до дана данашњег југо-носталгичари, често потпуно несвесни својих верских и националних слабости и опасности којима су због тога били изложени.
Исход рата на просторима некадашње југословенске државе окончао се стварањем нових државних творевина, национално и верски хомогенијих него што је то раније био случај. Томе су, несумњиво, допринела и масовна протеривања и премештања народа из једне државе у другу или, у случају Босне и Херцеговине, у један или други ентитет. То је у Св. Столици отворило питање о коме се мало размишљало и које се није очекивало. Наиме, питање је, да ли је за Св. Столицу и њене прозелитске циљеве срушена СФРЈ, са постојећом организацијом и односом снага, била погодније тле за прозелитске радње? Или су за то погодније мале, и од православних Срба очишћена Хрватска и у мањој мери Словенија и Босна и Херцеговина. Нема сумње да су новонастале мале државе, очишћене од православних Срба, сузиле простор за деловање Католичке цркве и њених мисионарских настојања. Број потенцијалних преобраћеника у католичанство се приметно смањио. Поред тога, они Срби који су остали да живе у њима, постали су много опрезнији, а њихова отпорност на притиске за прелазак у католичанство се повећала. То искључује оне који ће својим преласком у католичанство променити и своју националну припадност. Свесна тога, хрватска власт присиљава српску децу да иду на католичку веронауку. Најзад, преко ноћи је прекинута асимилација српско-православног живља путем мешовитих бракова, родбинских веза, културних и других утицаја. Управо такви утицаји и везе, доприносили су у прошлости да српски православни живаљ, одвојен од православне вере или равнодушан према њој, постане привлачан за прозелитске радње. У том погледу може се говорити да су Св. Столица и Католичка црква доживели пораз тиме што су подстицали убрзавање распада СФРЈ. То је свакако чинилац о коме се мора размишљати када се говори о српском живљу и православној цркви на бившем југословенском државном простору. Да су у Курији увидели грешку, потврђују и папине речи исказане приликом посете Хрватској да река Сава протиче кроз Словенију, Хрватску, Босну и Србију. По свему судећи, Св. Столица и католичка хијерархија у новоствореним државама, мораће у будућности да мењају свој дотадашњи приступ Србима и православљу и прилагодити се новим околностима и расположењима. Како ће изгледати тај приступ остаје да се види. Нема сумње да су настојања почившег папе да посети СРЈ или заједницу СЦГ била у директној вези са новонасталом и измењеном ситуацијом.
Друга чињеница која указује на погрешну политику Св. Столице и католичке хијерархије јесте стање у Босни и Херцеговини, пре свега у њеном муслиманско-хрватском ентитету. Оно што се у њему догодило било је последица брзоплетости и непромишљености у врховима Католичке цркве. Они који су доносили политичке одлуке очигледно су сматрали да ће католичанство опстати у држави са већинским и агресивним муслиманским живљем, што се показало као велика заблуда и грешка. То најбоље потврђује и чињеница да је у лето 1993. године, дошло до протеривања хрватског живља и уништавања великог броја католичких светилишта у средњој Босни. Други пример је покушај хрватских житеља Мостара да град поделе на два потпуно одвојена дела, са циљем да се хрватски део заштити од муслиманске превласти. У Св. Столици су схватили са закашњењем новонасталу ситуацију, да би потом предузели кораке у настојању да спрече најгоре. Први корак у том смислу била је одлука папе Јована Павла II донета у децембру 1994. године, да унапреди надбискупа врхбосанског Винка Пуљића и кардиналско звање. Пуљићев избор представљао је заправо признање да је католичка политика доживела пораз у Босни и Херцеговини. Избор новог кардинала био је замишљен као покушај да се оснажи и охрабри преостали католички живаљ, заштити, ако је то могуће, од потпуног пораза, губитака и евентуалног нестајања са тих простора.
Настојања Св. Столице да обезбеди папину посету СРЈ, а потом и заједници СЦГ, део су напора Св. Столице да се путем некакве интеграције бившег југословенског простора у облику екуменизма заштити преостали католички живаљ у Босни и Херцеговини, Војводини, Косову. Таква настојања наишла су на подршку југословенских власти које су у томе виделе прилику да остваре неке мање дипломатске успехе. Власт је пристала на посету, јер је схватила да тиме није имала шта да изгуби. Очито, отпор Српске православне цркве је спречио посету, тако да је она одложена за нека друга времена.
Наведени и многи други примери, указују да је Св. Столица о српском народу и православљу имала два виђења. Једно је била непријатељско и манифестовало се у настојањима Србије да ослободи свој народ од отоманске и хабзбуршке власти, да га окупи у једној држави у којој ће бити заштићен од прозелитизма Католичке цркве. Пошто је то претпостављало окупљање и католика у ту државу – Словенаца и Хрвата, непријатељски став је био природан. Друго виђење се односило на покушај да се српски народ прозелитским акцијама преведе било на унију било на католичанство. Читава ватиканска политика према Србији и православној цркви у 20. веку била је мотивисана жељом и намером да се та држава разбије, а као против тежа створи самостална Хрватска, мада не и верски и етнички хомогена Словенија. У судару ова два виђења ватиканских циљева на Балкану, надвладало је прво – рушење југословенске државе која се сматрала продуженом руком Србије са свим последицама које су из тога проистекле. То је Католичку цркву довело у ситуацију да се бори да заштити вернике и обезбеди минималне услове за своју прозелитску делатност. Како ће се ова дилема решити, показаће најбоље ближа или даља будућност. Очигледно, требаће дуго времена да Католичка црква залечи ране нанете јој током рата у Босни и Херцеговини, Војводини и на Косову, или да створи околности неопходне за прозелитски рад, кога се она, по својој природи, не може никад одрећи.
На крају, ваља истаћи и још један аспект политике Св. Столице и папе Јована Павла II. То су неумереност Ватикана и одсуство обзира према међународном праву, правди и миру. Те чињенице достигле су врхунац приликом посете Јована Павла II председнику САД Билу Клинтону у Тексасу, крајем 1998. године. У сусрету са америчким председником, папа је саветовао свог саговорника да предузме оружану агресију против Југославије и бомбардује њене градове и насеља. Колико је тај савет био пресудан тешко је утврдити, али свакако потврђује папину намеру да Србе до краја порази. Неколико месеци касније, такав захтев није сметао папи Јовану Павлу II да, без претходног извињења српском народу, тражи да посети Србију.
Рушењем СР Југославије Ватикан је остварио своје давно исказане намере. Прво, уклонио је омрзнути комунистички поредак и друго, помогао да се створи неколико мањих држава на њеним просторима. Иако на први поглед изгледа да је то био успех за Св. Столицу, развој прилика у Босни и Херцеговини, Војводини и на Косову, указује да је успех плаћен великим губицима и страдањима Католичке цркве и њених верника. С друге стране, прозелитске амбиције у односу на српски народ и Православну цркву, знатно су се сузиле.
Наш траг, бр. 1–4/2008. г, стр. 420–435.