Никола Маловић, писац, књижар и издавач из Херцег Новог, гост је 184. епизоде „Код Бране“. У средишту разговора о Црној Гори, Боки и духовном стању српског света Маловић враћа један кратки исказ: „Још увек мислим на српском.“ Та реченица, каже, „за годину дана после референдума 2006. затворила сва црногорска врата која су умногоме остала затворена до данас, јер бити Србин чак и у Србији није најпаметније.“

Тежиште овог чланка из епизоде није политика, не геополитика, већ српско становиште – језик, идентитет, духовни образац. Маловићева теза је јасна: Црна Гора постоји, али није истинита. „Данас бити Црногорац значи не бити Србин – Црногорци су бивши Срби.“ Идеолошко преобличавање прошло је кроз школу, медије, попис и удар на цркву; оно што је остало неухваћено је језик, и одатле – мислити на српском – „субверзија“ у држави која је у поседу инжењерима новог идентитета.

Ловћен – духовно обезглављен врх

Помирење у Црној Гори могуће је само враћањем Његошеве капеле на врх Ловћена.

Маловић тврди да је уклањањем капеле и постављањем Мештровићевог маузолеја Ловћен духовно обезглављен. „Пре сто година сваки Бокељ је знао да није Црногорац, а сваки Црногорац је знао да је Србин. Ова реченица треба да буде уклесана у камену.“ Бока которска, додаје, и данас гаји колонијалну свест Црна Гора према њој – а Његошев врх остаје знак онога што се као идентитет хтело укинути и данас се хоће укинути.

Овај део разговора није историографска расправа. То је дискусија о томе шта значи живети у месту чија је сама култура спорна и где је повратак спомен-капеле на врх – обнова идентитета у његовој најчистијој, духовној форми.

Литије – први хришћански устанак у Европи

Литије 2019–2020. године, према Маловићу, нису ни политичка манипулација ни локална реакција. То је био искрени духовни покрет – и у дубини европских мера, први хришћански устанак у дехристијанизованој Европи. Митрополит, монаси, свештеници и народ изашли су на улицу – не да би гласали, него да би се молили. Поглед који ствари мери на политичкој лествици – пропустио је чему је присуствовао.

Маловић не идеализује ни тренутак ни исход. Закон о слободи вероисповести је повучен, али духовна линија се није вратила до институционалног мира. Идеја да црква не сме да посеже у политику била је покушај да се литије претворе у тренутну крвну слику – а не у трајан образац духовне храбрости.

Слово, књижара „Со“, три улоге

Маловићева књижара „Со“ у Боки баштини традицију Јова Секуловића од 1890. године и једина је класична књижара у Боки. Маловић у свом раду спаја три улоге – писац, књижар, издавач – јединствено за савремену српску културу. Његов рад је практичан одговор на тезу из разговора: ако је државу немогуће спасити, још увек је могуће спасити појединца, домаћинство, реч.

„Док год не почнемо да љубимо зло, ми смо слободни“

Маловић епизоду заокружује реченицом коју су уредници издвојили као мисао дана:

Човек може да живи и у кори од дрвета или може да буде слободан и у затвору – док год не почнемо да љубимо онтолошко зло, ми смо слободни.

То је завршна тачка „Српског становишта“ његовог говора: слобода није политички статус, него унутрашњи однос према злу. Такав став не уништава ни окупација, ни референдум, ни маузолеј, ни закон. Уништава га само пристанак.

Извор: Емисија „Код Бране“, епизода 184, гост Никола Маловић. Цела епизода: Код Бране 184 – Никола Маловић Део пројекта: Catena mundi · srpskostanoviste.rs