Пишем ову петицију СИВ-у у најбољој намери не би ли данашње руководство Југославије на учињеним грешкама извукло наравоученије и нашло спасоносан пут, јер се једнопартијским системом ишло једносмерним путем и дошло до непробојног зида и довело двадесет четири милиона грађана Југославије у изузетно тешку ситуацију – нарочито радничку класу и пензионере с малим примањима.
Краљевина Србија и сви Срби, у два победоносна Балканска и Првом светском рату створила је данашњу Југославију и уз помоћ својих Савезника срушила царство Султана, Виљема и Аустро-Угарску Монархију, остварила вековни сан – донела слободу и уједињење Јужних Словена. У чему је била снага те мале Србије и како је могла да сруши три моћне царевине?
Прво, Србија је била хомогена држава, па према томе имала је и хомогену војску.
Друго, народ Србије и војска имали су пуно поверење у своје политичко вођство на чијем је челу под краљевском круном краља Петра I Карађорђевића стајао мудри политичар Никола Пашић, кога познати италијански дипломата и писац Сфорца ставља на треће место међу политичарима Европе, иза Бизмарка и грчкога политичара Венизелоса. Осим Пашића били су др Милован Миловановић, творац балканскога савеза, поштени Љуба Давидовић, Стојан Протић, др Лазар Пачу, лекар, најбољи министар финансија у Србији и други.
Треће, српски војник као и сав српски народ имао је идејног непријатеља Турчина и Швабу. Ако би неко онда упитао српскога војника, па и свакога Србина и децу ко је српски непријатељ, без предомишљаја добио би се одговор Турчин и Шваба.
Српски национализам био је главна снага у победама два Балканска рата, тај снажни национализам скренуо је пажњу на Србију свих Словена у Аустро-Угарској Монархији и утеривао страх Бечу и Пешти.
Политика данашњега режима устаје противу српскога национализма и пробуђује национализам код народа свих националности у Југославији и то у времену када је данашње руководство довело ЈУГОСЛАВИЈУ у безизлазну ситуацију. Таквом политиком поново ће довести до братоубилачког рата у Југославији.
Четврто, српски војник борио се и гинуо за слободу своје отаџбине – за крст часни и слободу златну, а није се борио за власт само једне политичке партије.
Пето, на челу српске војске стајао је неумрли српски војвода Радомир Путник и прослављене српске војводе: Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић. Последња двојица су сељачки синови и у њих је српски војник, са опанком и шајкачом, имао неограничено поверење.
Шесто, српски официри када су излазили пред строј војника поздрављали су их: „Помаже Бог војници!“ а они су као један одговарали: „Бог ти помогао“ а не као сада: „Смрт фашизму слобода народу!“
Само морал какав је владао у српској војсци и вера у политичко и војничко вођство могли су да остваре резултате, који су крунисани 1918. год. уједињењем и ослобођењем Јужних Словена.
Када је краљ Петар I прокламовао ослобођење и уједињење 1-XII-1918. године у једну државу: Срба, Хрвата и Словенаца његова је прокламација почињала овим речима: Од данас престају сва непријатељства у уједињеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и сви грађани и народи Краљевине имају иста права пред државним законима итд.
Официри који су били у аустроугарској војсци могли су остати и даље у војсци са умањеним једним чином који су имали у аустроугарској војсци.
Широм Југославије орила се песма, веселио се народ, играла кола, пило се и частило на све стране, грлило и љубило по домовима, кафанама, на улицама и свуда се узвикивало: живела слобода, живела победоносна српска војска. Војвођани који су вековима преко Саве и Дунава гледали на Србију, тада су препунили Београд и из свих крајева Југославије дошао је народ у Београд да подели радост са Србијом. Онда се није издавала дозвола за одлазак у друго место као што је то чињено после Другог светског рата.
На Теразијама и на Славији развила су се непрегледна кола. У кола се ухватила маса шароликог света: официри, војници, грађани, сељаци – мушко и женско и свако игра како зна и уме, а војна музика узбуркава сваку кап крви раздраганим телима. Све је весело и радосно што је преживело ратове и васкрсло из ропства.
СЛОБОДА КОЈУ ЈЕ ДОНЕЛА КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА 1945. ГОДИНЕ
Каква и колика разлика између слободе 1918. и 1945. године. Србија Пијемонт Српства, која је била разапета за време Другог светског рата и очекивала слободу – своје васкрсење, сада је била у сузама и разлегао се плач и јаук од истока до запада и од севера до југа СРБИЈЕ – а зашто? Зато, што је Србија православна земља и национална, а сада је окупирају комунисти безбожници атеисти и интернационалисти. На све стране Озна (политичка полиција) хапси мушко и женско, свуда су препуни затвори. По неким комунистичким законима донетим из шуме окривљују се људи, проглашавају се народним непријатељима и издајницима, па и стари ратници и носиоци Карађорђеве звезде, стрељају се групе и појединци.
Омладинци 18–25 година старости, који због рата нису служили војску мобилишу се, иако скоро нико од њих није узео пушку у руке и одводе се на фронт у Срем и Босну, бацају се на модерно наоружање и прекаљене немачке борце и та омладина гине хиљадама. Мобилишу се младићи само из Србије, не из других покрајина и друге народности. Православној и националној Србији треба да се пребије кичма и утера страх у кости. Многи родитељи који су имали јединца сина и домови, остали су пусти. Било је више случајева где су млади очеви 38–43 године старости, а служили су војску, молили да они иду на фронт уместо своје деце – не постоји случај да је нечији предлог усвојен. Само у Срему погинуло је те српске омладине између 70–80.000. Политичке и војне власти признају свега око 40.000.
Да ли би Немци остали у Југославији да ова омладина није мобилисана? – Не и никако. Да ли би комунисти у Југославији дигли устанак за ослобођење Југославије да Хитлер није погазио споразум из 1939. године са Стаљином о ненападању. Тврдим, да не би већ би сарађивали са Немцима као што су сарађивали до уласка Русије у рат. Да ли би комунисти победили Србију, да нису руске трупе прешле преко Дунава и Србије – не преко Југославије, него су прешле само преко Србије.
ЗАШТО СУ КОМУНИСТИ ДИГЛИ УСТАНАК И ДА ЛИ СУ УСТАНАК ПОЧЕЛИ СА УБИЈАЊЕМ ОКУПАТОРА
Прво, комунисти су знали да ће Немци по уласку у рат са Русима убијати комунисте заједно са Јеврејима и Циганима, зато су се комунисти из градова и села повукли у шуме и у места где никада пре тога Немци нису залазили, а на тражење ступили су у акцију и своје бежање у шуме и села прогласили устанком.
Друго, како је отпочео тај народни устанак? Убијањем два Србина, два жандара у Белој Цркви код Крупња, који су одржавали ред на вашару. Кога комунисти убијају? – Два Србина. Ко их убија? – Жикица Јовановић. Тога Жикицу комунисти су прогласили херојем, који је са убијањем два Србина, два жандара, отпочео ослободилачки рат Југославије! У ствари отпочео братоубилачки рат у Србији. Да тога није било не би Недић формирао војне одреде, нити Коста Пећанац ступио у акцију са својим четницима, па ни Љотић не би стварао оружане одреде. Српска војска у отаџбини остала би и даље у планинама и рекама (чекајући) погодан моменат да ступи у борбу са окупатором. Да ли је Жикица Јовановић Шпанац и у Шпанији водио борбу за ослобођење свога народа или за победу комунистичке партије и њеног доласка на власт?
Да ли би у Југославији дошло до братоубилачког рата да нису комунисти почели да убијају Србе, да пале архиве државних надлештава по селима и паланкама Србије где није било окупаторске војске? За братоубилачки рат у Југославији криви су само и једино комунисти.
По уласку Немаца у Југославију сва југословенска војска осим Срба, бацила је оружје и пришла Немцима, а Хрвати су се са оружјем вратили са положаја у Хрватску, која се прогласила за Независну државу Хрватску (НДХ). Официри и војници српске националности заробљени су и спроведени у немачке и италијанске заробљеничке логоре. Само су Срби хтели да бране границе Југославије и углавном су Срби били у заробљеничким логорима.
Читави батаљони и пукови састављени од Срба, повукли су се априла 1941. године у планине Србије и као најстарији официр у тој војсци био је пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић, који се ставио на чело те војске и та се војска звала „СРПСКА ВОЈСКА У ОТАЏБИНИ.“ Та је војска требало да одржава ред у Србији па у погодном моменту по наређењу владе у иностранству да нападне окупатора.
Међутим, комунисти су 7. јула 1941. године почели да убијају Србе. Пошто није могао да се постигне споразум Срба-Краљевске војске у отаџбини и партизана-комуниста, онда је дошло до оружаних сукоба и што је више време пролазило ти су сукоби били чешћи и крвавији.
Армијски ђенерал Милан Недић на тражење Немаца образовао је у Београду владу спаса. Спасавао је Србе избеглице које су бежале у Србију од усташког клања, мучења и убијања на територији НДХ на чијем се челу налазио Анте Павелић са својом хрватском владом.
Четнички војвода Коста Пећанац, је 1917. године са Солунског фронта био пребачен у Топлицу (Србија) да дигне устанак противу Бугара, али тај је устанак угушен у крви. Сада су његови четници били легални и примали су плату од српске владе. Но, када су Немци сазнали да Коста Пећанац и његови четници достављају оружје илегалним одредима Драже Михаиловића, онда су Немци почели да хватају четничке војводе и четнике и да их спроводе у заробљеничке логоре.
Сви четници који нису били похватани прешли су у оружане одреде ђенерала Драже Михаиловића, а то је било почетком октобра 1942. год. Комунисти су искористили тај случај и почели звати четницима све одреде Драже Михаиловића због сарадње са Немцима Косте Пећанца и његових четника. Ширили су пропаганду, па и данас шире, да је Дража сарађивао са Немцима што апсолутно није истина.
Судија и бивши министар Правде Димитрије Љотић, шеф „ЗБОРА“ који је још 1933. године сарађивао са Немцима, а када је Хитлер дошао на власт он је хтео у Југославији да игра неког Хитлерчића и успео је помоћу штампе, преко листа који је издавао, као ватрени говорник и врло јак интелектуалац да придобије један део добре интелектуалне омладине, нешто народа, па и један део бољих српских свештеника, а када су комунисти почели са убијањем Срба он је формирао оружане и униформисане одреде и водио крваве борбе са комунистима и са Дражиним одредима, јер су њега и његове одреде издржавали Немци.
Када су Немци окупирали Србију и завели ред, не постоји случај да су они из ћефа убили некога од Срба. Ја то износим као истину а не да браним Немце који су ми убили оца у Крагујевцу 20. октобра 1941. године у 79. години старости, а брат ми је активни официр-Солунац, погинуо у Нирнбергу 17-IV-1945. године. Под окупацијом први су комунисти почели да убијају Србе. Због њиховог убијања морао се примити ђенерал Недић, да образује српску владу спаса. Не само да спасава Србе у Србији него и многе хиљаде Срба и Словенаца, који су пребегли у Србију и благодарећи ђенералу Милану Недићу остали су живи и после рата вратили се у своја родна места да заложе ватру на угашеним огњиштима и да обнове порушене и попаљене домове. Истина је, да су и од тих избеглица комунисти многе похапсили, осудили или поубијали што нису хтели да сарађују са њима.
Стари ратник и прослављени ђенерал Милан Недић доживео је, на жалост, да га лично убије бивши абаџија Александар Ранковић, заменик Јосипа Броза Тита. У соби до Недића налазио се његов секретар, кога је посетио Ранковић, па онда ушао код Недића и убио га из пиштоља. Недићево је мртво тело избачено кроз прозор наводно, сам је извршио самоубиство.
Милан Недић имао је брата Милутина, армијског ђенерала и брата Божидара, ратног војног инвалида. Недић је у поробљеној земљи поред тога што је збринуо и спасао избеглице успео да очува вредност динара и његов је динар од данашњег динара вредео хиљаду и више пута.
Када је већ реч о ђенералу Недићу да напоменем и то, да Југославија данас има више од 700 ђенерала и адмирала, које активних и пензионисаних. Писало је у ПОЛИТИЦИ да у Београду само у једном реону има 236 ђенерала и адмирала, док Сједињене Државе имају око 420 ђенерала и адмирала. Југославија има више од 140 дипломатских представништава у свету, а Америка око 114–116.
Не постоји земља која има толико закона и уредби колико има Југославија и да се не поштују законски прописи и да има више лопова нарочито у привреди. У народу се говори да се исплати бити лопов у Југославији и бити привредни криминалац.
Ако би се спровела анкета и утврдио број лопова свих врста и категорија, скоро да бих смео да тврдим, да у тај број спада 99 процената чланова комунистичке партије који су били или су још у партији.
Само др Рајко Меденица, лекар, оштетио је друштвену имовину за више од тридесет милијарди старих динара, а он је лечио у Швајцарској само наше дрматоре и њихове породице-комунисте.
Пишем о негативностима не би ли СИВ извукао наравоученије, а оно што је позитивно око тога не треба губити време и трошити врло скупу хартију. У данашњем режиму за четрдесет година његовог постојања најпозитивније је то, што се 1948. године Југославија успротивила да постане суи генерис руска губернија.
ЗАШТО ЈЕ ДОШЛО ДО РАСУЛА ВОЈСКЕ У АПРИЛУ 1941. ГОДИНЕ
У најкритичнијој ситуацији Југославије пред Други светски рат на челу земље налазио се Драгиша Цветковић – човек, без икакве вредности и сумњивог морала.
Хитлерове штуке 6. априла 1941. године (недеља) лете над Београдом, бомбардују и Београд је у пламену, а Душан Симовић прави свадбено весеље удаје му се и венчава кћерка. Док његови ратни другови и остали официри из заробљеничких логора у Немачкој одлазе у западне земље, он се враћа у Југославију на поклоњење Титу. Сем врло малог броја, сви су официри из заробљеничких логора отишли у западне земље да их не би задесила судбина команданта жандармерије за време пуча, бригадног ђенерала Милутина Стефановића, родом из села Јаребица код Шапца, који, чим је из заробљеништва прешао границу Југославије био одмах лишен слободе, осуђен и доведен у К.П. дом Сремске Митровице на издржавање казне. По изласку из затвора није могао да добије пензију нити какву државну помоћ иако је прошао све ратове и носио поред других одликовања Карађорђеву звезду и Албанску споменицу. Био је осуђен као издајник и народни непријатељ иако је све време рата провео у заробљеништву у Немачкој. Исти је такав случај био са војним протом Божидаром Лукићем и свештеником Синишом Вранићем, који су похапшени чим су ушли у Југославију.
СПОРАЗУМ УСТАША И КОМУНИСТА
Зашто два лидера комунистичке партије – Сретен Жујовић за Србију и Андрија Хебранг за Хрватску, када су похапшени нису изведени пред суд после судске истраге? – Ево зашто. У затвору Сремске Митровице пре рата налазили су се комунисти: Моша Пијаде, Милован Ђилас, Александар Ранковић, Милентије Поповић, Сретен Жујовић и други. Иако људи припадају двема крајње супротним идеологијама, ипак, они су нашли заједнички језик и постигли споразум о рушењу српскога национализма и уклањање српске династије Карађорђевића. Ово сада прогањање српскога национализма – то иде по том уговору из затвора у Срем. Митровици.
Ако би неко запитао: како је могуће да су се за време Другог светског рата немилосрдно клали и убијали комунисти и усташе, а међу њима је постојао такав уговор?
Одговор – Хитлер је прогањао и убијао Јевреје, комунисте и Цигане, зато су и усташе по његовом рецепту и наређењу морали то исто да раде без обзира на постојећи споразум и разумљиво је што је дошло до крвавог сукоба.
Сва повика и блаћање четника и Драже Михаиловића од стране наших комуниста и тврђења о некој сарадњи између четника и усташа, то се чини по оној народној напад је најбоља одбрана, иако комунисти тачно знају, да никаква сарадња није постојала између Драже Михаиловића и Анте Павелића између четника и усташа.
Био сам у самици бр. 5 на другом спрату III зграде КП дома у Срем. Митровици са др. Драгољубом Јовановићем, бившим професором аграрне политике на Правном факултету Београдског универзитета, шефом Земљорадничке странке левог крила пре рата, а после рата народни посланик за срез пиротски и потпретседник АВНОЈА и са др. Стеваном Мољевићем, адвокатом из Бања Луке и председником Равногорског покрета.
У пратњи Управника КП дома Душана Миленовића у нашу собу 9. маја 1952. године уђоше два висока политичка функционера и одмах упутише питање др Мољевићу: Какав си човек ти Мољевићу и какав си Србин када си могао себи да дозволиш сарадњу са Немцима, са окупатором?
Мољевић – молим вас, да бих вам одговорио на то питање дозволите ми да вам поставим два питања. Прво, ја сам као председник Равногорског покрета водио сву политичку ствар, а Дража је водио војничку ствар. Покажите ми само једно место где смо Дража и ја потписали сарадњу са Немцима, а што су поједини команданти сарађивали, да смо ми победили они би били овде на издржавању казне уколико би били живи, а ви то користите у својој пропаганди и ствар уопштавате, а то је непоштено. Друго, покажите ми само једно место где су комунисти-партизани, примили борбу осим у местима насељеним само Србима? И гости и Управник без иједне речи даље брзо су изашли из собе.
Док су били у затвору под истрагом Жујовић и Хебранг, у КП Дому Срем. Митровице налазила су се два службеника који су пре рата били кључари – А. Ренчил и Јанко Пејаковић. Њих двојицу су спремали да буду сведоци пред судом и да потврде, да су Жујовић и Хебранг главни кривци за склапање споразума са усташама.
Но, ваљда, када се промислило у врховима комунистичке партије, да није згодно износити и оперисати са таквим аргументима, онда су притисли два лидера да се покају, поспу пепелом по глави и добро сами себе попљују. Жујовић је себе попљувао више и горе него да је хиљаду баба пљувало на њега само да би сачувао главу. То је учинио народни комунистички херој, лидер комунистичке партије и министар финансија. Треба наћи БОРБУ из првих дана месеца августа из 1948. године па видети сву његову беду и срамоту и као човека и као комунисте.
Андрија Хебранг лидер комунистичке партије за Хрватску, свакако, није хтео нити могао да уради то, што је урадио Жујовић и наводно извршио је самоубиство у шта ниједан нормалан човек не може да верује.
О свему овоме што сам написао о споразуму зна и Милован Ђилас као учесник у прављењу споразума и као поверљив човек кога је Титов штаб у фебруару 1943. године делегирао усташкој влади у Загребу, да преко усташа траже, да Хитлер уништи четнике. Том приликом Ђилас се у Загребу срео са генералом Рукавином.
СЛОБОДА, ДЕМОКРАТИЈА, ПРАВДА, БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО
Нигде и нико није тако и толико профанисао предње речи и појмове као што то чини режим у Југославији.
Ја нећу и не желим ништа више да пишем већ само оно, што сам својим очима гледао, својим ушима слушао и што сам лично преживео за време издржавања робије у времену прво, петнаест година од 6-ХII-1944. до 6-ХII-1959. године и од 21. јуна 1973. до 20. јуна 1977. године као и оно, по изласку из затвора.
Из мога излагања нека сваки читалац сам оцени и види каква је ДЕМОКРАТИЈА, ПРАВДА, БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО у данашњој Југославији.
Први пут суђен сам у Нишу 3. маја 1945. године на Велики четвртак у времену од 17 до 21 час, а пресуда ми је изречена истога дана око 23 часа. Казна – на смрт стрељањем. Од вишег војног суда у Крагујевцу пресуда је преиначена на најдужу временску казну од 15 година робије са губитком грађанских и политичких права 10 година по издржаној казни.
Сведоци на које сам се позвао нису саслушани нити позвани за суђење, а сведоци које је суд прибавио, очито се видело, да их је суд научио како и шта има да кажу.
Казну сам издржавао у КП дому Срем. Митровице од 15-IХ-1945. године, а другу казну од 4 године исто у Митровици од 20. јуна 1973. до 20. јуна 1977. године.
Док сам био у затвору у Врњачкој Бањи у децембру 1944. године свакога дана на брду код цркве чули су се пуцњи и рафали, плач и јаук родбине за људима који су стрељани.
- децембра 1944. године преведен сам у затвор Окружног суда у Алексинцу. Са мном у соби било је редовно по 6-8 затвореника из Алексинца и околине. У соби по зидовима стоје разне исписане речи оловком и ексером. Једни су писали колико су дана у затвору без икакве кривице, други апелују осветом, трећи су написали када је ко одведен на стрељање и то увек ноћу. Један је написао да је из Алексинца убијено 53 човека, а Алексинац је тада имао непуних 7.000 становника.
На Богојављење држи се збор у Алексинцу, чују се говорници преко микрофона и не да се виче него се урла: живео Тито, живео Стаљин, живела комунистичка партија, доле балави краљ, нећемо јер не ваља, хоћемо Тита народ се пита. Наједанпут тишина – нестало струје. Увече доведоше у нашу собу Пају електричара, јер су у њега посумњали да је направио куршлус и Паја нам прича, како су неколицини младића поделили менице узете из банака и наређено им где и када да цепају менице, док поворка иде улицама да вичу доле банкари гуликоже, доле трговци, доле попови лопови, доле балави краљ.
Сутрадан на Св. Јована мени и још тројици притвореника негде око 24 часа наредише да спремимо своје ствари и ми се мислимо, да ли ће нас водити у затвор у Нишу или на стрељање. Шапатом се договарамо да бежимо чим изађемо из Алексинца. Око 1 час отварају се врата и нас воде у Ниш у затвор специјалне полиције поред Нишаве.
У соби бр. 10 отварају се врата, унутра светли мала сијалица али се људи не препознају од дуванског дима и испарења. Добро запесмо док уђосмо у препуну собу и врата се једва затворише.
Када се разданило у соби препознадох неколико Алексинчана и људи почеше да причају шта су преживели.
Пре него што су ослобођени Ниш и Алексинац затворенички логор Озне био је у селу Крупцу код Алексинца. Тамо су ископали дугачке ровове и поубијали 500-600 људи, а када је ослобођен Ниш онда су остатак из тога логора пешке превели у Ниш. На путу три човека погледали су на пролазнике и сву тројицу спроводник Црногорац Миша поубијао је на лицу места. Када су стигли у Ниш нису ишли на мост него су у новембру месецу прегазили Нишаву и онако мокри стрпани у ледене собе. Причали су ми о извођењу на стрељање скоро сваке ноћи. Већ идуће ноћи око 22 часа чује се камион када стаде пред капију затвора. Чује се како се откључава капија и пас вучјак трчи поред врата затвора. Затим се чује откључавање соба и прозивање. У нашој соби мртва тишина, не чује се ни дисање људи. Бројимо по колико људи изведоше из соба, а затим као из пушке удари кључ у наша врата и у собу уђоше два ознаша у кожним капутима и чизмама на ногама, а на главама титовке са петокраком. Кључар стоји пред вратима.
Гледам људе који су упрли поглед у ознаше и не дишу, јер сви чекају позив за одвођење у смрт. Један са врло великом главом прозва двојицу по имену, а осталу седморицу само пружи руку и каже: „Ти излази, ти излази и ти излази!“ Један таман дође до врата он га ухвати за раме и рече му: ти се врати, па пружи руку на другога и каже му: ти излази и њих седморица изађоше. Тако су доношене смртне пресуде и таква се сцена догађала скоро сваке ноћи до 15. фебруара 1945. године када су прорадили војни судови, па су они наводно, судили по законима донетим из шуме. Дешавало се да се за једну ноћ изведе по 40-50 људи, а после неколико дана, од тих људи што су поубијани прозивају их да их пусте својим кућама, јер се утврдило да немају никакве кривице.
Из собе се излази само изјутра ради одласка у В. Ц. и умивања на пумпи у дворишту. Иду људи на стрељање а на њихова места у собе долазе нове жртве.
Међу затвореницима појавио се пегави тифус. Неколико затвореника одведоше у болницу а санитетског мајора Ђорђевића, познатог хирурга у Нишу и околини неће да воде у болницу него га немилосрдно туку, псују му свашта, наводно, он није болестан него симулира. Када је био на измаку снаге однели су га у болницу где је после три дана умро.
За његову сахрану окупио се народ из Ниша и околине да ода последњу пошту једном изузетном човеку и лекару. Милиција је сву ту масу света разјурила и сахрањен је у присуству најближе родбине.
Код затвореника ушао је посебан страх због тифуса и стрељања. Ништа се не предузима за заштиту људи, али када се разболео кључар Митке, онда се хитно шишају и брију затвореници по целом телу. Ради дезинфекције затвора све притворенике пребацују у казнени завод.
У 1 сат по поноћи 15. 11. 1945. године нас свега 53 притвореника прати 35 стражара с напереним оружјем на готовс, а тројица ознаша са напереним револверима трче око нас и вичу: пст, пст, брже, брже. Стари авијатички мајор Пирх једва иде и на њега стално вичу и гурају га у леђа. Кад смо стигли пред капију завода улазимо у обруч заводске милиције, а онда отпоче прозивање и одвајање.
Четрнаесторицу одвојише на страну, а нас остале уведоше у двориште завода. Док ми идемо двориштем иза зида пуцњава из пушака и рафали из аутоматског оружја и чују се гласови јао, јао, убијају ону четрнаесторицу. Нас одводе у зграду где су самице и у сваку стављају по 20 људи па смо се збили као сардине. Сутрадан све покриваче и одело дајемо на парење, а нас у мало загрејану собу бивше амбуланте држе потпуно голе док се не заврши парење.
Напољу дува ледена нишка кошава а ситан снег пада ли пада. Око 12 сати кроз прозор угледасмо једног младог лепо развијеног и снажног човека са дугом жутом косом и брадом. Руке су му на леђа везане конопцем и за крајеве конопца држе два стражара, а испред и иза њега иде по један стражар с напереном пушком. Чим су га извели из дворишта чујемо пуцње иза зида. То је један од оне четрнаесторице, који је побегао па ухваћен у селу преко Мораве.
Када смо се увече вратили у собе настаде одвођење на саслушање код иследника ОЗН-е. Мене одводе после пола ноћи и када је завршено саслушање иследник Павле даје ми саслушање да потпишем. Ја хоћу да прочитам саслушање, а иследник не дозвољава и ја одбијам потпис. Он ставља револвер на сто и каже, да ми даје 10 минута на размишљање, па ако не потпишем, он зна шта ће радити са мном. Одлази у другу собу и после се враћа и даје ми саслушање да потпишем. Када сам прочитао саслушање оно скоро да нема никакве везе са оним што сам изјавио и ја енергично одбијам да потпишем. Кажем иследнику да ја више волим да будем стрељан без мога потписа него са потписом. Он одлази у другу собу, долази стражар и одводи ме у моју собу.
У заводу смо остали до 5. III 1945. године. Из собе нисмо никако излазили до 5. марта, а пред наш долазак у завод одвели су из завода 70 људи, све бивши жандарми и пограничари и стрељани су. Петог марта наша колона око стотину притвореника иде натоварена својим стварима, а прати нас само пет стражара и по томе закључујемо да се стање изменило на боље. Леп, топао и сунчан дан и само ту и тамо виде се гомиле снега као разбацане беле крпе, а ми успоравамо корак како би што више били напољу и надисали се чистог ваздуха.
Са нама је Пекић бивши књиговођа фабрике кожа у Нишу. Он има необично малу ногу а чизмице на њима само како се пожелети може. Више је људи изгубило главу што су имали на себи добро одело или обућу, а Пекићеве чизмице, ко зна колико је њих посматрало, али никоме не одговарају за ноге и тако је он остао жив, па га људи задиркују и терају да части.
Одлазимо у затвор војнога суда – раније затвор нишког среза, и тамо налазимо пуно познаника, па и оне за које нисмо знали да су још у животу. Затвор препун затвореника, мушких и женских.
Мене са још једанаесторицом одведоше у собу бр. 5 – Посматрамо зидове и плафон те собе, све је попрскано крвавим мрљама, а по зиду и плафону висе неки парчићи као фате. Наједанпут дотрча командир затвора и све нас истера из собе па нам саопштава: „Људи, чекајте да донесемо четку и креч па да окречимо ту собу и патос да орибамо, јер видите како је прљава. У тој су соби фашисти убијали наше другове тупим оруђeм и оне мрље по зидовима то је све њихова крв која је прскала, а оно што видите као белу паучину то је од мозга.“
Стојимо и немо гледамо и свако мисли о тој тешкој судбини људи. Када је соба уређена ушли смо у њу са неком језом и нико ништа не говори него смо се одмах разместили за спавање.
Сутрадан на шетњи мој стари познаник пешад. капетан I класе Живота Пешић „Џевалија“ из Алексинца прича ми, да су у соби бр. 5 где сам ја, поубијани официри из одреда Драже Михаиловића. Он је био и тада у бр. 6 а како су зидови танки, чуо је разне псовке, ударце и јауке и све те официре пре сванућа негде су однели. У Нишу нису окивали људе, али су у више места у Србији окивали и окове су носили све до извршења пресуде.
Војни суд ради пуном паром и изриче три врсте казне: на смрт стрељањем, на робију до петнаест година. Све пресуде те врсте ишле су на потврду или преиначења у Виши војни суд у Крагујевцу и дешавало се, да неко буде осуђен на 2-3 године робије, а суд преиначи на смрт и чим пресуда стигне у Ниш, осуђени се прве ноћи води на стрељање. За осуђенике то је време чекања пресуде од Вишег војног суда било тешко ништа мање од оних који су били осуђени на смрт.
Као најстрожија казна постојала је смртна казна вешањем, али том је казном у Нишу једино кажњен директор нишке гимназије Чемерикић. Као трећа и блажија казна била је казна на принудан рад до 10 година и те су пресуде постојале одмах извршне и осуђени су већ првога дана одвођени у казнене заводе на издржавање казне. Многи притвореници више су волели да буду осуђени на 10 година принудног рада него на робију од 2-3 године.
У војном суду у Нишу била су два судска иследника адвокат Васиљевић из Тузле, који је отворено тражио новац за пуштање притвореника или услугу младих и лепих жена.
Други иследник био је Трпковић из Скопља. За Ускрс 6-V-1945. било нас је 12 осуђеника осуђених на смрт и били смо у соби бр. 4. Биле су осуђене на смрт и две жене – једна што је убила свога љубавника, који је био комуниста и Будимка Миловановић, домаћица из села Брадарца код Алексинца. Она је стрељана јер њеног мужа Милана, шнајдера и сина нису били ухватили, а доцније када су ухватили њенога мужа и сина у манастиру Мрзеници код Крушевца, онда су и њих поубијали. Слично томе било је случајева да је Озна тражила некога човека, па су нашли другога човека са његовим именом и презименом па без довољно провере убију га, а доцније ухвате и онога кога су тражили убију и њега и никоме ништа.
Свуда су затвори препуни затвореника и суд нема да суди појединачно и да саслушава. Зато, по подне или увече одводе се људи у суд по 5, 7 или 10 – како када и у суду само питају: како се ти зовеш? Тако и тако – осуђен си 5, 6 или 10 година принудног рада или 2, 4 године робије. По неки пут само прозивају и саопштавају казне. Било је не мало људи који су осуђени без икаквог саслушања.
Код појединих притвореника догађало се, да дође маса људи да га бране приликом суђења, а као изразити пример служи случај Љубомира Благојевића „Ватра“, који је био много година председник у општини Тешица, код Алексинца. За његово суђење било је дошло више од стотину људи – сведока, али суд је одложио суђење на неодређено време, а све сведоке ставио у затвор. Како су се ти сведоци један по један одрицали сведочења – они су пуштени из затвора и када је последњи сведок стари чика Мика Поповић, одрекао се сведочења, онда је Љуба Благојевић изведен пред суд, осуђен на смрт стрељањем па му је казна од Вишег војног суда преиначена на 15 година робије са конфискацијом. Било је случајева да је пресуда носила датум за један дан раније него што је било суђење. Написана пресуда, па онда суђено.
Првог јуна 1945. године одведен сам у Забелу – Пожаревац на издржавање казне. У Забели је било врло сношљива ситуација. Храна добра, преко целог дана смо слободни и шетамо се по целоме кругу, купатило прорадило па се сви купамо први пут од лишења слободе.
После суђења централном националном комитету Равногорског покрета на челу са др. Ђуром Ђуровићем, секретаром Равногорског покрета и њиховом доласку у Забелу, међу осуђеницима окарактерисали су нас 24 осуђеника као реакционаре и да би нас изоловали од масе, на Преображење 19. августа 1945. године нас и групу од 16 људи којима је било суђено са др. Ђуровићем, одвели су у нишки казнени завод и стављени под посебан режим, затворени у згради са самицама и ми смо ту зграду прозвали „БЕЛА КУЋА“.
У Забели чим видимо да улази велика група осуђеника око стотину и више одмах смо знали да долазе из Београда, Ваљева, Крагујевца, Чачка или Крушевца.
Међу индустријалцима и свима осуђеницима у Забели био је најстарији Лука Малишић, из Београда, стар 83 године, а био је осуђен 20 година робије и како је био потпуно слеп о њему је водио бригу његов синовац. Лука је умро у Забели.
На Преображење када смо нас 40 осуђеника са 40 стражара кренули за нишки казнени завод, онда је издвојено 250 осуђеника и одведено у Борски рудник. Септембра 13. из нишког казненог завода кренуло је за завод у Срем. Митровицу осим нас 40 још 250 осуђеника, а у Црвеном крсту код Ниша придружила нам се и група од 250 осуђеника која је из Забеле отишла у Борски рудник.
У Срем. Митровицу стигли смо 15. септембра у 6 часова и тога је дана Душан Миленовић, правник, из Сокобање примио дужност Управника завода и на тој дужности остао је све до своје смрти, када се отровао мислим, 1979.
Испред прве зграде постројише нас и пребројаше, па оних 500 осуђеника распоредише у I и III зграду а нас 40 одведоше пред II зграду. Пре него што смо ушли у II зграду доведоше неколико осуђеника из прве зграде те из самице изнесоше крваву сламу, старе покриваче, чаршаве и јастуке све крвљу умазано. Ми стојимо, гледамо и закључујемо, да је сва та крв поубијаних људи, јер у тој згради био је затвор Озне.
Улазимо, распоређују нас по собама и приземљу где је патос по свим собама. У целој згради нема нигде никога осим једнога Мађара старог око 34-36 година, који је потпуно го без ичега на себи, а налази се у самици бр. 5 са северне стране где зраци сунца никада не улазе. Тај човек био је умно поремећен, свакако, због батина и мучења, он стално гледа у зид и са стегнутим песницама нешто псује на мађарском или виче „јежиш Марија.“ Он не зна ни сам да се храни, па га два Мађара из прве зграде хране и поје. У тој самици где је и лети хладно, остао је до половине октобра увек го, а даље му се губи сваки траг.
Наша група нема никаквог додира са осуђеницима из других зграда. Храну примамо у згради и сами се шетамо иза II зграде са јужне стране. Собе нам закључавају и једнога дана чујемо неко иде испред наших врата и прича о издржавању казне. Како на мојој соби бр. 36 шубер није могао да се закључава Мустафа Мулалић и ја провиримо кроз шубер и видимо Мошу Пијаде и Митру Ђилас, иду од врата до врата и кроз шпијунке завирују кога има унутра. Када су отворили шпијунку на бр. 24 правник Драгослав Кузмановић, који је био у тој соби са морнаричким пуковником Ђуром Тетребом, изнутра стави шаку на шпијунку, а Моша иде даље и гласно говори: „Ако, ако, тако сам и ја некада радио.“
Тетреб је лупао у врата да дође стражар који шета у ходнику, да га замоли да му запали цигару. Међутим, у том моменту био је у згради разводник страже и наредио је Тетребу да у соби стоји пред шпијунком, а стражарима је наредио ако седне одмах да пуцају у њега и та се наредба преносила међу стражарима. Тетреб је стајао и изјутра пао, ми смо дигли галаму и тражили да дође Управник, он је дошао и рекао нам да се тако нешто више не сме догодити.
После два дана један Црногорац партизански мајор иде од самице до самице, откључава и редом улази у самице. Када је дошао код нас прво пита мене ко сам и одакле сам, а онда пита Мустафу Мулалића и када чу ко је, брзо извади револвер, угура му цев у уста, а приби му главу уза зид и поче да виче на њега: „Ти си тај курво једна што плачеш пред судом, отишао си код Драже, а да ли знаш колико су муслимана поубијали четници? Сада бих те убио али ми је жао метак да прљам.“ Када мајор изађе Мустафа онако крупан само се сроља на под, блед као крпа и убрзано дише. Ја му додадох чутурицу с водом и са неколико речи почех да га тешим.
Мустафа Мулалић је родом из Ливна, публициста, муслиман, а пре рата био је народни посланик за Ливно и секретар Народне скупштине. За време рата био је заменик Драже Михаиловића.
Када је око 60 жена одведено у Пожаревац, онда су нашу групу 14. Х 1945. год. преместили у прву зграду у мале собе где су биле жене у приземљу и тако опет нисмо имали везу са осталим осуђеницима. Док смо били у тим собама, после суђења у Београду официрима НДХ код нас су довели шеснаесторицу, све виши официри а међу њима три генерала: Звонимир Стимаковић, Фрања Долачки и Курелец. Из те групе шеснаесторица су осуђени на смрт и стрељани у Београду.
Храна је врло добра, јер још трају залихе из времена рата и режим је подношљив. Али, када смо пребачени у собу II/1/2 – у истој згради све се изменило на горе. Соба велика 8 са 28 и пре рата у тој је соби било 40 кревета и 40 осуђеника, а сада нема кревета, а осуђеника стално има преко 200. Ту су све југословенске народности, конфесије и професије – већином интелектуалци. У соби су три реда постеља с мало сламе на бетону испод, а од покривача шта ко има. У тој соби максимум се пео до 243 осуђеника. Соба је премерена и свакоме припада 38–40 сантиметара ширине без обзира на димензије људи и да ли има неко нешто од ствари или нема ништа. Грејања нема и оно је успостављено тек 1948. год. Купања нема и оно је отпочело први пут на Св. Јована 20. јануара 1947. год. То је ваљда био најхладнији дан у тој чувеној зими по хладноћи. Свлачење напољу испред купатила и све се одело ставља на жице где се веш суши, а после купања облачење напољу и одлазак у собу где се не греје.
Из собе се излази на шетњу 2–3 пута недељно по један сат зависи од добре воље кључара. У соби је сталан мрак због испарења и дуванског дима док су се примали пакети. Гледао сам људе пушаче који се једва држе на ногама због глади и оно мало проје што примимо они носе кроз собу и нуде не за целу цигару него за пола и мање од пола.
Пакети су се од 5 или 7 кгр. примали како кад и то у дворишту испред Управе, али власник пакета не иде за свој пакет него старешина собе осуђеник са редарима, који носе веш корпу којом се избацује смеће. Пакете обично дели злогласни милиционар Чарапић. Он узме пакет да отвори и јави чији је. Старешина собе се јавља, а редар прилази и оно што му Чарапић да ставља у корпу и треба да запамти шта је чије, а остало из пакета Чарапић ставља на другу страну, наводно, за болесне осуђенике и оне што не примају пакете, а то није истина, него за милиционаре.
Пакети реакционара и оних осуђеника сличних њима, намерно поцепа омот и као неисправни враћају се натраг. Ни сам не знам колико ми је пакета враћено на тај начин, који су слати преко поште. Као пример наводим случај арт. капетана I класе Светолика Ранковића из села Ловца код Јагодине. Он је добио за славу Св. Архангела Михаила пакет само прасе, од тога је добио главу и реп од прасета.
Правник Драгослав Кузмановић из Пожаревца, добио је нешто мало из пакета, али и кључеве од конзерви које није примио. И тек што је добио ствари из пакета, сасвим случајно, улази у собу управник Душан Миленовић. Кузмановић моли Управника да га саслуша, а онда му каже: „Господине Управниче, добио сам малопре пакет и кључеве од конзерви које нисам примио, па вас молим, не тражим конзерве већ вас молим да ове кључеве дате ономе коме су отишле моје конзерве, да се човек не би мучио око отварања“.
Управник се збунио и брзим корацима изашао на врата. Зима уједа нарочито оне што немају топла одела и добре покриваче. Једног дана у собу улази Управник са неколико службеника из Управе и врши претрес по свим собама, а тих великих соба у I згради има осам. Код свакога осуђеника код кога се нађе да има више од два пара веша одузима се, ко има капут и мантил једно се узима. Ко има ципеле и чизме или сандале једно се оставља, ко има два пара одела – што је велика реткост, један се пар одузима наводно, за сиромашне осуђенике, а све се то одузимало за милицију која је још била у цивилном оделу.
Пакети су се предавали пред Управом и по најгорем времену доносиоци су напољу стајали у дугим редовима и миц по миц долазили на ред пред шалтер. Доносилац пакета познатог реакционара осуђеника, када дође на ред да преда пакет, милиционар га враћа на крај реда и поново мора да чека док дође на ред.
Мајка Мирослава Аћимовића, српског начелника из Крчина, од 70 година старости, чекала је од 8 часова ујутро до пет часова увече, по врло хладном времену, а то се дешавало и другима нарочито супрузи Владе Теократовића индустријалца из Параћина.
Од првог децембра 1945. год. забрањено је примање пакета и та је забрана трајала све до почетка јуна док завод није посетио Слободан Пенезић.
Глад каква се не може замислити. Људи сваког дана упадљиво слабе и мењају се. У свим собама сваке ноћи умире по неколико осуђеника. У пролеће све сами живи лешеви, који се једва крећу нарочито старији и болесни људи. Поједини падају у несвест, носимо их у В. Ц. и дижемо на прозор да би се повратили и освежили удишући свеж ваздух, јер у соби нико не сме да се види на прозору. Заводска храна више него очајна. Проја у облику феса од два кгр. дели се на осам осуђеника, а казанска храна само замућена врућа вода. Да наведем само два примера, који ће најверније илустровати заводску исхрану.
За Ускрс 1946. године за ручак смо добили пасуљ и када смо чули да је пасуљ сви смо се обрадовали. Месо се никако не добија. Неколико млађих осуђеника ишли су редом од једног до другог осуђеника и проверавали колико има зрна у порцији, и пронађено је 27 зрна пасуља, а у соби је било 235 осуђеника и можда око 50 њих није хтело да ли има неко зрно пасуља у порцији, јер им није било ни до чега пошто су мислили на своју смрт изгладњавањем.
Крајем маја 1946. године у нашу собу дође први секретар К. П. дома Миле Голубовић, родом из Сокобање па нам каже: „Људи, нећу ни да вас питам како вам је, јер и ја сам видим да не ваља. Хтео бих да вам помогнем, али не знам како и чиме. Постоји само једна могућност а то је, стигао је грашак шећерац и ако хоћете можемо да пошаљемо неколико млађих људи да наберу и донесу, а цена ће бити 16 динара по кгр. Али да знате, нема могућности да се кува.“
Сви смо са захвалношћу пристали и грашак је донесен у веш корпама и распродат по 16 динара. Ја сам купио 1 кгр. и полако грицкао и све појео. У соби је био рекордер Петар Вранкић, индустријалац из Лесковца, који је купио три кгр. и све појео. У то време Влада Дедијер пише у Политици, како је био у Кини и како су нам Кинези много захвални што смо им послали пшеницу. Исто тако, писало је да смо много помогли Албанију и Румунију.
Почетком јуна посетио нас Слободан Пенезић и наредио, да нас сваког дана изводе на шетњу по два сата. Изјутра мртва-дисциплинска а по подне слободна и да можемо примати свакога месеца по два пакета од 5 кгр.
Када је Пенезић ушао у собу одмах до врата спазио је и препознао старијег сељака Ћосића из села Паковраће испод Овчара, код кога је за време рата навраћао и добијао храну.
Како га виде одмах га упита: „Откуда ти овде?“ Сељак одговара, па ето осудише ме 20 година робије. „А зашто“ пита Пенезић? Сељак прича: ...Једнога дана ишао сам у Чачак на пијац и пред кафаном срете ме човек и замоли, да му купим хартије, оловку и коферте да не би ишао у Чачак само за то. Ја сам примио новац и у Чачку купио у књижари Шљивића, а када сам се вратио тамо и човек сачекао пред кафаном и ја сам му дао све што сам купио. Међутим, како и зашто Озна је дознала да је тај човек четник-илегалац и због тога мене и овога Шљивића до мене затворише и осудише нас по 20 година робије.“
Пенезић: „Нема ништа друго, само због тога?“ Сељак: „Нема само то“. Пенезић: „Добро, ја ћу тај твој случај проверити, па ако нема ништа друго бићеш пуштен.“ После недељу дана Ћосић је пуштен а Шљивић тек после два месеца. Сличан је случај био код Живорада Булића из села Биче у Драгачеву, који је радио на њиви а четници из шуме наишли и он им дао хлеб што је понео за себе. За то дело био је осуђен 15 година робије и издржао 14 година.
Стари ратник Милан Милосављевић, из села Рготине код Зајечара, радио је на њиви а информбировци наиђу и он са сином да им хлеб и сланину. За то дело и отац и син били су осуђени по 20 година робије иако је стари Милан имао 82 године.
Мирослав Митровић, кафеџија из Алексинца био је осуђен 10 година робије што је четничка тројка једне ноћи дошла и наредила му, да са њима својом чезом извезе из Алексинца учитељицу Душанку Станисављевић која је убијена те ноћи. Када се 1945. године из логора у Немачкој вратила њена кћерка Надежда, она је пред Месним властима у Алексинцу дала писмену изјаву да Мирослав Митровић нема никакве кривице у вези убиства њене маме.
Мирослав је поднео молбу Президијуму и тражио ослобођење од даљег издржавања казне пошто не постоји друго дело због чега је осуђен. Президијум је казну смањио на пет година. Мирослав је изјавио жалбу на то решење и Президијум доноси ново решење на шест година затвора зато што се жалио.
Властимир Поповић земљорадник из села Бела Вода код Крушевца био је осуђен 20 године робије за убиство једнога човека. Док је Поповић издржавао казну у КП дому у Срем. Митровици ухваћен је један четник који је био дуго у илегалству и пред судом је утврђено да је он убио тога човека за кога je Поповић осуђен. Поповић подноси молбу и на основу пресуде тога четника тражи, да буде ослобођен даљег издржавања казне, али никакво решење није добио све до пуштања 1963. године.
Када смо се нашли у заједничкој соби, ми осуђеници из Србије са осуђеницима из Војводине и других места ван Србије, онда су правници из Србије адвокати и судије читајући разне пресуде утврдили, да су судови у Србији у изрицању пресуда били далеко драстичнији него судови ван Србије. За поједина дела за која би се у Србији губила не једна него пет глава ван Србије изрицане су казне од 5-10 година робије.
КУЋНИ РЕД У КП ДОМУ
У КП дому постоји само један кућни ред за све осуђенике, али се тај кућни ред друкчије примењује на „наше“ и оне који нису наши.
Осуђеници су кажњавани разним казнама: без права на писање породици од 1-3 месеца, без права на посету од 1-3 месеца, на прековремен рад, самицом у подруму од 1-14 дана, без права на куповину ствари из кантине.
У првој згради у подруму налазе се мрачне самице са подом од бетона и осуђеник када се води на издржавање казне у тим самицама, у почетку су скидали зимски капут и обућу, а по бетону се наспе вода и осуђеник има само једно ћебе, а храна се даје гора од оне која се прима у скупним собама. На таквом издржавању казне многи су осуђеници изгубили здравље.
Ја сам једном био кажњен 1 дан самицом и када сам се вратио у собу добио сам стомачне нападе. Одмах сутрадан по мом изласку из подрума наишао је начелник за Казнено-поправне домове Брана Јевремовић са Милошем Минићем уз пратњу Управника Душана Миленовића. Ја сам им изнео сву срамоту и злочине којима убијају осуђенике. Више није сипана вода али су самице и даље радиле.
О батинама и да не говорим већ само да напоменем, да су људи пребијани ишли на штакама, а другима су избијани зуби и то не по један. Драгољуб Голубовић из Ниша у фебруару 1953. године спуштан је у бунар само са гаћицама на себи и држан око два сата док није признао како је спремано бекство из затвора.
Циганин Ђока Јовановић, који је био побегао из друге зграде ухваћен је у Лапову па убијен и његово је тело било изложено пред заводском болницом па су осуђеници из свих зграда вођени да га виде.
Жика Ристић, милиционар, када је био стражар на кули код III зграде, за време трешења ћебади убио је у заводском кругу два осуђеника и никоме ништа.
Пешадијског пуковника Славољуба Врањешевића тукли су пендрецима милиционари Будимир Николић из Овсишта код Тополе и Славољуб Палибрк од Ивањице. И ко би могао да поброји сва злодела у КП дому Срем. Митровице.
Информбировци који су хапшени по целој Југославији и ноћу марицом довођени у другу зграду КП дома, тучени су више од годину дана на II спрату. Мучени и пребијани горе него да су били у затворима код Хитлера или Стаљина и по целу ноћ чули су се јауци и врисак жена које су мучили.
Ухапсе човека у Скопљу, Крушевцу, Сарајеву или у неком другом месту и ноћу га донесу пред сама врата II и он изјутра гледа крадом кроз прозор и мисли се где је, у коме месту.
По кућном реду посета је предвиђена пола сата али док код једних једва траје 10-15 минута дотле код других „наших“ траје и по 6–10 часова и могу ићи у цивилним оделима у град у посету. Мирко Видовић има Францускињу која са петоро деце живи у Лиону и долазила је са по једним дететом на посету од пола сата. Видовић је молио да му се дозволи посета бар један сат, али му није дозвољено него један сат сваког другог месеца.
У соби I 2/1 у августу 1946. године умро је срчани болесник Радован Савовић из Ваљева, отац троје деце, јер кључар није хтео да позове лекара. Цела соба око 230 осуђеника ступила је у штрајк гладовањем зато је пребачена у самице друге зграде и стављено у сваку самицу по шест осуђеника, а самица је велика 4 х 2 метра.
Због мучења људи другу зграду прозвали смо ДАХАУ. После Информбировске резолуције у њу су доведени осуђеници из нишког и пожаревачког затвора, па су нас 5. августа 1948. године изоловали у самице на II спрату по један са северне стране и по четири са јужне. На шуберима су стављене црне табле од картона, да не би некога видели кроз рупе на шуберима.
Примењен је убитачан режим. За нас по један у самици без пакета, без посете, без писања, шетња 1 сат, одузете су нам књиге, оловке, хартија, топла одела и покривачи. Храна таква да сам ја већ крајем октобра пао на постељу и нисам могао да устајем више од 40 дана све док нисам почео да примам пакете од куће. Под тим режимом био сам од 5-VIII-1948. до 5-III-1949. год. Други су провели по годину дана, а др Ђура Ђуровић и докторанд Војин Андрић по две године. Гани бег Кризму–Црноглавић из Ђаковице провео је нешто преко 4 месеца, а онда је негде одведен, али кући никада није стигао. Каква је била исхрана најбоље илуструје то, што од нас који смо били по један у самици нико није вршио нужду пре 14 дана, а Бранислав Раденковић, гимназиста из села Трнаваца код Александровца жупског тек 17, 18. и 19. дан.
По изласку из тих изолација давала се болничка храна, па тек онда дозвољавала посета породице. У II згради провео сам нешто више од 17 година, али нису увек били режими као овај.
Многи осуђеници у II згради нису могли да издрже сва мучења, понижавања и увреде, па су тражили излазак у самоубиству.
Пешадијски пуковник и носилац Албанске споменице Петар Симић извршио је самоубиство скакањем са другога спрата на бетон у приземљу 18. августа 1948. год. По доласку из заробљеништва ухапшен је био и осуђен 10 год. Милован Ђурђевић, берберин из Београда обесио се у самици бр. 24/2, правник Радивој Атанасијевић обесио се у самици бр. 5/2, др Славко Барле, адвокат из Војводине обесио се у соби бр. 32/2. Правник и бивши генерални директор Времена Драгомир Стојадиновић у соби бр. 7/2 прво је попио 18 аспирина, онда секао вене, а када се вешао о радиатор случајно је наишао кључар и однели га у болницу. Умро је у Буенос-Ајресу ове год. Жика Матић „Атом“ из Азање, са жилетом је отсекао себи шаку па са отсеченом шаком лупао у врата да дође кључар. Властимир Лаушевић, гимназијалац из Крушевца отсекао себи уд. Свештеник-теолог Гојко Ристић из Високог, који је за време судске истраге био у оковима неколико месеци, а у II згради малтретиран он је у фебруару 1949. год. за време шетње из затрке ударио главом у зид II зграде, остао је жив, али стално умно поремећен.
Војни прота Божидар Лукић; Зоран Звездић, студент из Земуна; индустријалац Бора Апел, из Ниша; правник Раде Бојовић из Атенице код Чачка; студент Гојко Кнежевић из Босне и п. пуковник Петар Сабљак из Плитвица били су нервно оболели и по целу ноћ и сваке ноћи свашта су говорили и не викали него урлали. У II згради умро је пешад. пуковник Драгољуб Динић из Крагујевца и архиђакон манастира Дечани Гаврило Ковачина, чијег су брата свештеника убиле усташе у једном селу код Мостара.
Шта је све урађено по другим местима Србије и по затворима о томе би могле да се напишу многе књиге, које би једва стале у једној библиотеци.
Ја за данашњи режим у Југославији не кажем ни да је демократски, нити разбојнички или лоповски, али на основу изнетих чињеница изнесене истине, нека читаоци сами закључују какав је то режим у Југославији, који је поделио грађане на „наше“ који су привилегисани и на оне што нису наши.
Шта би имали да кажу они осуђеници, који су под неописивим патњама помрли у затвору Срем. Митровице, па су им ноге сечене испод колена да би се умрли сместио у кратак сандук, и шта би казали они помрли осуђеници чија су мртва тела пробадана ражњем на капији при изношењу из затвора.
Кад би се писало о осуђеницима који су радили на заводској циглани и голим рукама вадили врућу циглу из ринга и о оним несрећницима који су радили на Лоњском пољу у Славонији то би била студија о мучењу људи.
Ја сам лично разговарао са неколико виших официра првобораца, а међу њима и са два генерала и сви они кажу, када би се повратила 1941. год. сада би знали кога би убијали. Једно нам се причало за време рата, а сада што се ради није ни налик на оно што нам се говорило.
Комунисти Југославије своју борбу за време рата тако приказују и испада, да није било те њихове борбе онда би Савезници: Сједињене Америчке Државе, Енглеске и Совјетски Савез изгубили рат. И према њиховом приказивању колико су они поубијали Немаца, сада Немаца не би било више него Албанаца, али нигде не дају податке колико су Срба поубијали директно и индиректно. Све добронамерне критике преко телевизије и радија, сва писања преко штампе нису се дотакла срца, ушију и ума Савезног извршног већа и поред свега празног причања, одлучивања и обећавања статус кво ни у чему није се изменио. Народ се пита докле тако и где је и какав је крај томе празном причању? Чак, таква се питања чују и преко телевизије са седница високих функционера.
Која је то личност или политичко тело данас у Југославији у које би народ имао поверење као што је Србија имала у своје политичко и војничко вођство и као што су комунисти, нарочито радници, који су се данас разочарали у вођство комунистичке партије и масовно напуштају партију и обустављају у предузећима, имали поверења у Тита?
Наша земља прекривена је гробовима и костима и натопљена крвљу мученика за правду и слободу, а данас неправда као магла и тамна ноћ прекрила је целу земљу.
Ја сам у овој петицији изнео само минималан део жалосне истине политичком форуму. А, пошто је изнесена истина о истини нећу да дискутујем ни усмено нити писмено.
Још су стари Римљани рекли: Веритас одиум парти – истина рађа мржњу. Ја сам свестан да ће ова истина код СИВ-а изазвати мржњу према мени и говориће, да сам: националиста, шовиниста, издајник, фашиста, народни непријатељ и све друго чиме се служи 40 година данашњи режим.
МОЈА ДРУГА РОБИЈА ОД 21. ЈУНА 1973. ДО 20. ЈУНА 1977. ГОДИНЕ
Када сам био парох у Добринцима и Краљевцима код Руме, максимум црквене земље био је у закупу Земљорад. задруге у Добринцима. По уговору Задруга је сваке године у новцу исплаћивала цркви пшеницу према објављеној државној цени. Управник Задруге био је Срета Смуков „Врља“, члан среског комитета у Срем. Митровици. За шест година од 1960–1966. године догодило се два пута, да је Задруга исплаћивала кооперантима пшеницу и јечам хиљаду динара по метру мање од објављене цене. Ја сам за исплату цркви оба пута интервенисао код Привредне коморе у Београду, па је Задруга исплатила цркви по одређеној цени, а пошто је већ била исплатила све кооперанте онда је свима накнадно исплатила још по хиљаду динара по метру. За ту врсту отимачине и крађе никога није заболела глава.
Али, ја сам лишен слободе 21. јуна 1963. године и остао у затвору Окружнога суда у Срем. Митровици до 28. јуна 1963. године. Био сам оптужен да сам наводно, у својим говорима вређао највише државно руководство: Тита, Кардеља, Ранковића и Пенезића. Но, како ја нисам ниједном нигде говорио и нису могли да се нађу сведоци, који би ту лаж потврдили пред судом нисам изведен пред суд. Све такве и сличне ствари раде се по благослову вас у врховима државне управе и Народне армије, јер да највише власти у земљи не толеришу тако прљаве радње у земљи нико доле не би смео ни да помисли на такве отимачине и лоповлуке.
То је еклатантан пример чиме се представници власти служе а народ кога пљачкају и краду мора да ћути, јер иза представника власти стоји армија, милиција и СУП, политичка милиција.
Претставници власти, а то су свуда комунисти, све се верује пред судом, а ономе ко није комуниста има очи да му побеле док докаже истину зар је мало чланака у нашој штампи, који приказују такве и сличне случајеве?
Када сам био парох у Бешки код Инђије и тамо је максимум црквене земље био у закупу Земљор. задруге у Бешки, а када је уговор истекао 1971. и задруга није пристала да прави повољнији уговор по цркву ја сам по далеко повољнијим условима дао максимум црквене земље Земљорад. задрузи „Срем“ у Инђији. Када је та задруга почела да обрађује земљу утврђено је, да је задруга у Бешки док је држала земљу у закуп неколико јутара дала или продала Мићи Дошену из Бешке. На моју интервенцију одузета земља није враћена него је надокнађена лошијом земљом.
У Бешки је гробље велико 7 кат. јутара и од 1905. године водило се на име православне цркве. Без знања и одобрења црквене Управе оно је 1968. год. пребачено на општу Народну имовину као и једно јутро одакле је добијена вода за Бешку. На сва изврдавања Месних власти да плате одузету земљу, успео сам да наплатим седам милијона ст. динара и са тим новцем да оправим цркву и црквене зграде.
Месне власти у Бешки у договору са Месним властима из Добринаца исконструисале су ми кривицу и ја сам лишен слободе 21. јуна 1973. године. Од стране Окружнога суда у Срем. Митровици био сам осуђен 6-1Х-1973. год. на шест година строгог затвора па је Врховни суд Војводине казну смањио на четири године и казну сам издржао до краја.
Да не бих сметао у крађи и отимачини Месним властима у Бешки и да би ме отерали из Бешке прилажем од више анонимних писама препис само једнога таквога писма, које нећу овде да цитирам због његове баналности и последњег уличног и барапског речника – јер, овај мој предмет шаљем Ујед. Нацијама. Оригинал тога писма прочитан је на мом суђењу и суд се ниједном речју није осврнуо на писмо. У анонимном писму са барапским речником прети убиством мени и епископу сремском г. Макарију, ако ја не одем из Бешке. Крајем и после рата комунисти су, онда где су усташе престале, наставили са убијањем српских свештеника и владика, а сада после толико година после рата опет прете, убиством, још има комуниста који су жељни крви српскога свештеника.
Овде цитирам чланак из СРЕМСКИХ НОВИНА, који је изашао у броју 863 на стр. 10. од априла 1977. године и он гласи:
„СПРЕЧИТИ ПОВРАТАК СВЕШТЕНИКА БАНКОВИЋА – ЗАХТЕВ ИЗ БЕШКЕ“
На проширеној конференцији Месне организације Социјалистичког савеза из Бешке, којој су присуствовали чланови делегације месне заједнице, Извршни одбор СУБНОР, Секретаријат Месне конференције савеза комуниста, Председништво савеза комунистичке омладине, као и представници резервних војних старешина, конференције за друштвени положај и активност жена, сви присутни најенергичније су се супротставили повратку свештеника Саве Банковића у Бешку.
Са овог скупа послат је захтев комисијама за верска питања СО Инђија и САП Војводине да се спречи повратак Саве Банковића на дужност православног свештеника у Бешки. У захтеву се напомиње да је Банковић изиграо поверење наше социјалистичке заједнице делујући као непријатељ за време рата, а да је после рата радио на разбијању братства и јединства народа овог вишенационалног села. За своје непријатељско деловање Сава Банковић је осуђен на неколико година, али се у Бешки прича да ће се након издржане казне вратити на службовање у бешчанску православну цркву.
Захтев сличног садржаја друштвено-политичке организације Бешке упутиле су Српској православној патријаршији у Сремске Карловце. У случају неудовољења овом нашем тражењу никако не можемо одговарати за последице које би могле настати, наглашава се у писму упућеном Српској православној патријаршији у Сремским Карловцима. 1984. године моја супруга тражила је пасош за Грчку – она није осуђивана, и када је платила све трошкове око вађења пасоша онда су јој саопштили да не може да добије а новац јој нису вратили.
У затвору у КП дому у Срем. Митровици био ми је одузет крст и нису ми дозвољавали Верску штампу па чак, ни мали црквени календар, због тога сам штрајковао гладовањем 30 дана и тек, када ме је посетила Међународна комисија Амнести Интернасионал из Лондона онда ми је дозвољена црквена штампа. Пре те посете злогласна друга зграда у КП дому „ДАХАУ“ уређена је као неки санаторијум. У ходнику и по самицама постављене су винас плочице, направљена купатила у приземљу и оба спрата. По собама спроведена вода, постављене шоље, лавабо са огледалом, столови, столице, на креветима пристојна постељина. Храна свакога јутра бела кафа, за ручак обавезно месо итд. Када би устали они некадашњи осуђеници не би могли да верују својим рођеним очима, јер су се они смрзавали од зиме и умирали од глади. Зашто је сада тако добро? – Зато, што у дому (нема) више оне врсте осуђеника него су у огромној већини комунисти и комунистички синови. Свакако, да су многи очеви комунистичке деце тражили да се завод уреди да би њиховој деци била што лакша робија. У великим собама по свима постављени су телевизори, а у II згради у једној соби где могу да гледају сви осуђеници.
Наглашавам, да је мој предмет-летопис, на коме је базирана пресуда уништен. Стечен стаж за пензију од 16 година до хапшења 6. ХII 1944. год. поништен је, а осуда на четири године и протеривање из Бешке са парохијске дужности онемогућили су ми стицање права на пензију. Имам 81 годину старости, болестан сам и живим без пензије, али то СУП-у из Срем. Митровице ништа не смета да ми сваке године врши претрес стана и уноси нервозу у породицу.
Претрес стана вршен је: 29. ХII 1981; 16. V 1982; 27. V 1983. и 19. ХII 1984. године. Зашто, да би ме ућуткали да не дижем глас противу отимачине и лоповлука. Кад су код мене покушали да краду и отимају црквену имовину код старог и искусног професора шта ли се тек ради са особама које једва знају да се потпишу или се прстом потписују? Како ли се и колико тамо краде и отима? Због крађе и отимачине поднео сам једну петицију Савезном секретару унутрашњих послова Стану Доланцу па ништа – појела маца.
Писало је у Политици, да они што треба да седе на оптуженичкој клупи они доносе и изричу пресуде. Такође је писало и питало се: зашто се нико не кажњава због улагања милијарди у подизању фабрика, које не дају никакве резултате? Ко зна колико се на таквим пословима украде. Писало је такође, да ми плаћамо скупље вуну у Аустралији него што се продаје другим земљама – колико ли се на томе украде?
Зар се треба чудити што је у 1985. год. напустило 3.820 радника партију, а у партији је 50 процената радника и што Лончар каже, да има много предузећа која нису примила у партију ниједног члана. Презасићен је радник и сељак јаловим причама и обећањима, а радник и сељак држе земљу и градове.
Петиција проте Саве Банковића, издање Српског културног клуба „Свети Сава“, Сједињене Америчке Државе, 1986.