Предратна Србија – то би био читав један век њене историје. Али када се данас рече „предратна Србија“, мисли се на Србију непосредно пред светским ратом, то јест на последњи – завршни период у том животу од сто година. Слика тога периода интересантна је као докуменат у изграђивању нације, и као објашњење великих догађаја који су закључили тих сто година.
У претстави о предратној Србији слика је стања у коме је Србија ушла у светски рат. Својим коренима то стање, разуме се, иде дубље и преплиће се кроз свих сто година Србијине историје, али се извесним обележјима оно издваја. Као особен период оно захвата последњу трећину тога столећа Србијиног, од осамдесетих година до светског рата.
Прве две трећине те чудне историје, какву је тешко који други народ проживео, испуњене би биле догађајима од Првог устанка 1804, до прогласа независности 1878. Ту се догађаји ређају филмском брзином: устанак Карађорђев 1804, пад Србије 1813, устанак Милошев 1815, убиство Карађорђево 1817, хатишериф о аутономији 1830, Милетина буна и Сретењски устав 1835, Турски устав 1838, повлачење Милошево и прва влада Кнеза Михаила 1839, Вучићева буна, бегство Михаилово и долазак на престо Александра Карађорђевића 1842, Мађарска буна 1848, Тенкина завера 1857, Свето-андрејска скупштина, одлазак Александра Карађорђевића, и повратак на престо Милоша Обреновића 1858, смрт Милошева и друга влада Михаилова 1860, предаја градова 1867, убиство Кнеза Михаила и долазак Милана Обреновића 1868, први несрећни рат с Турском 1876 и други срећнији који се завршује независношћу 1878.
Без многих коментара, сам тај регистар догађаја и датума показује шта претстављају те прве две трећине столећа у историји Србије: период мучног порађања државе и уставног поретка, претешких искушења кроз која је прошло организовање народног живота.
И културни развој даје о томе упечатљиву слику. У томе погледу Србија је ишла путем којим ниједна од земаља са судбином сличном њој. Од првога дана ослобођења у Грчкој, школе, болнице, азиле, подижу богати грчки трговци и банкари из Леванта и целога света. Бугарска, исто тако, која се ослободила шест деценија доцније, од првог дана ослобођења за послове организације земље имала је на расположењу своју просвећену емиграцију, имала је Русе, и имала је не мало и свог националног грађанског – „чорбаџиског“ елемента. И зато је двадесет година после ослобођења она бројала школа и учитеља исто колико Србија шесет година од ње старија.
Србија, међутим, која је, исто као своје ослобођење и организацију земље, и све друго изводила сопственим силама, ишла је спорије. Тако например, судије који су имали да примењују први Грађански законик од 1844, у већини неписмене су. А у колико је било кандидата са нешто школе, иза дубоких политичких преврата, предност је давана човеку а не дипломи. Настројења сирових народних људи у тим борбама била су страсна и искључива, и презаузетост политиком забацивала је остало у други ред. У времену у коме је животну снагу исцрпљивала амбиција сељачког народа да државу формира у духу своје ослободилачке револуције, и просвећивање народно морало је тећи темпом лаганијим. Школа, наука, књижевност и уметност од првог дана ослобођења дошле су у домен мисионара од стране Срба из Војводине. Али број просветитеља-пречана био је мали, а њихов утицај на општи ток послова, као дошљака слаб. Несрећни Јован Стерија Поповић, разочаран и до срца увређен, до гроба није могао разумети ту искључивост домородаца-србијанаца. Међутим сукоб ту није био људи него нарави, менталитета два света: једног углађеног грађанског, средњо-европског и у многим манирима дневног живота еманципованог, и другог сељачког – сељачког од првог до последњег човека у земљи, балканског, сирово патријархалног, у себе затвореног и сујеверно традиционалног. И зато живе културне радње није могло бити док за њу нису пристигле изворне снаге народне које су и државу створиле.
Већ од 1839 почиње одашиљање питомаца на школовање на страну. Али повратак у земљу србијанске „младе интелигенције“ сам собом не убрзава много културну радњу, јер је сукоб морао доћи између париских доктора – секретара и полуписмених чланова Савета и Врховног суда. На први поглед сукоб је поновио ранију борбу између домородаца и „неотачаствених синова“, али је однос ипак био друкчији. Борба је и овог пута напредак успоравала, али га је управљала правим путем – оним којим је могла следовати маса патријархалног сељачког народа. Јер еманципована идејама, србијанска „млада интелигенција“ остајала је наравима недељива од средине из које је поникла. Иза свег школовања на страни и највиших положаја Милован Јанковић, на пример, остао је до краја живота сељак, као што су читав век за њим војвода Мишић и Милорад Драшковић и други то остајали с дубоким унутрашњим задовољством. Пут је био спор али се показао достижан, јер захваљујући том самостварању, тој „спонтаној генези“, сељачка Србија обезбедила је својој култури народни карактер, онај управо за који се Вук борио. Вредност Вуковог дела које се данас ставља напоредо с Карађорђевим, управо је у томе постављању националне културе на широку народну основу. Смејало се простачком сељачком језику исто као неизображеном сељачком Совјету, у коме се заседавало с кубурама за појасом. Али је из тог широког захватања у сировину народну дошла и снага и здрав развој народног живота. „Као што дете научи ићи посрћући тако је и Србија – рекао је Скерлић – за сто година клецања, пипања по мраку, посртања и падања, после целог једног низа скупо плаћених искустава и задобивених рана, научила ићи својим ногама и својим путем“.
То дуго и мучно порађање државе и културе, једне и друге „на снагу“, колико сопствена сељачка снага може и стиже, завршује се једновремено за једну и за другу, за државу и културу, око 1878 године. Датум тај очевидно не дели два отсечно подвојена периода у историји Србије, али он, с прогласом независности, симболично обележава најзад доспелу зрелост.
Биће и после тога дубоких криза у јавном животу, биће и на овој страни историје иза 1878 – буна, абдикација, прогонства и крвавих преврата, али то више нису секташке борбе династијаша, ни смутње и незадовољства славољубивих трибуна. Тежиште није више у личностима него у масама народним, пробуђеним и организованим. И борба политичка, изведена из Конака, Совјета, тајних сашаптавања нахиских кнезова и сплетака конзулских – на широки народни форум, и кад је најоштрија била, обезбеђивала је равнотежу сила, јасне видике и прав пут државном броду. Народ се осећао свуда свој и на своме послу.
У то доба могла се спорити висина демократске свести у једном непросвећеном сељачком народу. И данас би се она још увек могла спорити – ако је реч само о убеђености у идеје. Али једно је несумњиво: да је једно од битних демократских осећања садржано било у самој психи тога народа, и да се оно није развило критичким разлагањем идеја, него искуственим, емпиричким путем. Пошто се ни у првом ни у другом устанку није радило ни о чијем ни о каквом другом праву до само о његовом, народ је, кад је то право извојевано, морао га и даље осећати као своје. И земљу и све што је за њу везано, од тих дана, он осећа као своју материјалну својину. И како су затим и друга поколења морала из рата у рат потврђивати тај белег својине, осећање на то право јачало је. И од свих демократских идеја, био писмен или неписмен, народ је схватио ту основну, док су многе друге идеје које претпостављају рационално суђење, моралну дисциплину и свест о условима под којима се то основно право брани, остале у апстракцијама програма. То материјално, у неку руку физичко осећање основног права, објашњава на једној страни многе пропусте у одбрани самога права, а на другој објашњава жестину с којом се оно на махове задовољава, рушећи бране пред собом.
Са државном независношћу, у овој последњој трећини Србијине историје, настаје период и њене културне независности и зрелости. У свима областима живота, радознали дух народни истражује, продубљује и ствара. Политичка врења од читаве деценије кристалишу се у новим странкама. Широка и окушана солидарност у радикалном покрету посведочила је стихијску снагу нових стремљења. Иза страховитих осуда преког суда у Тимочкој буни 1883, народ се чвршће него раније сабира око пободеног барјака. Јавно мишљење живо се развија. Одједном изниче маса листова: Видело, Српска независност, Самоуправа, Радник, Борба, Београдски дневник, и други у Београду и по целој земљи. И неуспели Владанов покушај са Отаџбином од 1875, тек сада успева. У привредном животу ту је градња железница, оснивање Народне банке. Успели или неуспели покушаји као онај са Бонтуом, они испољују набујалост и тежња и снага народних. Пошто је кроз деценије узајмљивала десно и лево, сељачка Србија убацује сад прегрштима своја имена, у науку, у књижевност, у уметност. У листи првих шеснаест имена Краљевске српске академије наука, која долази на место Српског ученог друштва, три четвртине имена је из те сазреле сељачке Србије. Везана именима за тле та нова наука – која достојно наставља дело Даничића и Панчића, везана је страшћу продубљивања народног живота. Онако као у делу Милана Милићевића, ММСтојана Новаковића, Јована Жујовића, Јована Цвијића, то тле сликом или речју проговора у поезији, од Војислава Илића до Милана Ракића, у приповетци то казују Лаза Лазаревић, Глишић, Веселиновић, Ранковић, Домановић, Бора Станковић, у драми Нушић, у музици Мокрањац. Слику бујања тог живота дају политички, социјални и књижевни историчари Србијиног XIX века, Слободан Јовановић и Скерлић нарочито, а она се види у областима свих наука, с именима која прелазе границе земље. Велики број часописа научних, књижевних, стручних, на челу са Делом (1894), Српским књижевним гласником (1901), и оснивање Српске књижевне Задруге (1892), сведоче такође о живом развоју у овој последњој трећини столећа Србијиног. У усхићењу напретком Србије, Скерлић даје статистику листова и часописа, „У мају 1911 штампано је 217 листова и часописа српских, од којих у самој Србији било је 135. У самом Београду штампано је 89 листова и часописа, од којих 15 дневних политичких, 15 књижевних, научних и политичких часописа, 44 стручна листа“. У Београду у оно време четири пута мањем него што је данашњи, у истину имао се чиме усхитити. И начин на који се Народно позориште осамдесетих година прошлога века обнавља од дна до врха, показује то исто. До тих осамдесетих година у позоришту једва да је било глумаца из Србије. Од доласка генерације Милорада Гавриловића и Илије Станојевића, они освајају позорницу београдску и друге изван границе Србије. А објашњење зашто их освајају, баца нарочиту светлост на тај период предратне Србије.
Онај исти непосредни народни израз, с којим су се јавили Лаза Лазаревић, Веселиновић, Глишић и Нушић, створио је и улогу и глумца у Глишићевом Вулу Пупавцу и Неши Зелембаћу у Подвали, Манојлу Кукићу, Сави Савићу ђумругџији у Протекцији или Јованчи Мицићу и његовом побратиму Црногорцу у Путу око света; у Веселиновићевом окорном патријархалном оцу и силовитом сину у Ђиди; у Сремчевом ловцу-севдалији Калчи у Ивковој слави и у његовом трагичном сабрату Митку у Коштани, и толиким другим типовима који чине један свет.
Под пером аутора све је то недовршено у личној индивидуализацији, исто као што је у природи остало неизведено у културном и социјалном рачвању и подвајању. Све је то из времена импровизованог првог грађанског сталежа, у коме земљаци из истог краја или чланови једне исте породице, једни у опанку, други у мундиру или цилиндру, писмени, полуписмени и неписмени, говоре једним језиком и разлажу једном логиком.
На самом закључку столећа, под притиском два несрећна режима, Владана Ђорђевића и краљице Драге, у једном тренутку чинило се да тај живот Србијин трне. Други режим нарочито, више развраћен него насилан, гушио је земљу. Унутра, народ се осећао унижен; споља земља је почела служити подсмеху карикатуриста целога света: лице југословенског Пијемонта тавнело је. Међутим жилави нагон самоодржања, одолео је и том искушењу. Унижена свест проговорила је управо тада смелије но икад. Начин на који се друштво Љубе Живковића понело са реакцијом, био је легендаран. Као да је нека виша сила кретала духове. И у догађају од 29 маја 1903 треба гледати не одмазду, него проламање брана енергијама народним. Јер они који га извршују, иза 29 маја настављају ослободилачку акцију преко граница. Полет каквога није било кроз читаво столеће настао је одједном у свима областима народног живота. Спољни свет, на пример, није могао да схвати уздизање привредне снаге Србијине као преко ноћ. Време културног и националног живота у престоници, остварило је југословенску „Периклову еру“ под скиптром Краља Петра. Цветање уметности испољавало је опште тежње одуховљења, очишћења и усправљања у свему. Осетљивост за јавни интерес ишла је до појава за данашња схватања наивних. Тако је на пример у скупштини дошло до интерпелације на министра спољних послова Миловановића, што је узео у месечни најам један фијакер за своју службену потребу. У то време то је било прво и једино министарско возило: једино госпоство. И надимак „морална жандармерија“ који је сама себи дала партија Љубе Стојановића у борби, казује о менталитету времена. А више него тај осећај моралног чистунства, преузнесен је осећај национални. Пожртвовања у четничкој акцији на југу изравнала су се с најпрослављенијим јунаштвима из устанака 1804 и 1815. А ако се има на уму занос с којим су се опасностима у тој борби излагала тако звана „господска деца“, подвизи су превазилазили многа славна дела наше историје. И Ракић се ту истински одужио своме поколењу кад му је испевао песму На Гази-Местану. Та четничка акција сликовитије но сви други примери, даје карактеристику времена. У одећама македонским или арнаутским, под грубом чохом, реденицима око груди, обрасли у брадама, ту су се вољно нашли заједно дојучерањи радници, ђаци, млади потпоручници и подофицири. И пре смрти која их је вребала с часа на час, грознија него у рату, ту је требало подносити непогоду, глад, жеђ, непроспаване ноћи, и дисциплину немилосрдну. У том узнесењу поколења нешто је било што историја додељује сваком добу. И у узбуђењима која су Кнез семберијски, Мајка Југовића, Косовка девојка изазивали у тим годинама, само је један дубљи тон истих осећајних жица. Изузетно доба, пуно претњи над судбином те предратне Србије, у времену у коме је она мислила да је стала на ноге, надражавало је све те жице снагом коју данашње поколење тешко може да разуме.
Изузетно је било доба, изузетна запаљивост наивних фантазија, изузетна набреклост снага, изузетно инстинктивно саосећање национално и социјално једнородне масе, и изузетно самопоуздање с којим она увек наступа када се осећа раме уз раме. То је био случај предратне Србије и њеног друштва. У већини, средина је ту примитивна, културни ниво скроман, и грађанско друштво, преконоћ произишло из опанка, шарено. Нушићеви срески капетани из ере казни батинања, патријархално село и зеленашка паланка, велике фигуре сељачких трибуна у скупштини, ћате, надриадвокати и доктори са париске Сорбоне: све је то у слици на истом плану. И све се то, преко ноћ мобилисано али униформом још не уједначено, нашло 1914 у битци на Церу, да под сламним шеширима и белим сељачким кошуљама на плећима, туче царску војску. Све то тако на око подељено, у суштини једва овлаш диференцирано у својој сељачкој сировини, корача заједно напред, упркос препрекама или чак захваљујући њима подстицано баш тим препрекама у своме нагону самоодржања. Иза прогласа краљевине долази понижавајућа тајна конвенција. Еру привредног просперитета Србије иза 1903 године, Аустро-Угарска покушава да прекрати забраном увоза. На стварање од Србије Пијемонта Јужних Словена, Беч одговара анексијом Босне и Херцеговине. Триумфи у балканским ратовима избацују на дневни ред Франц-Фердинандове планове о триализму. Под тим сталним претњама, национализам србијански, кроз деценије смириван и уразумљиван, од Светозара Марковића до Скерлића, ускрсава сад с новом снагом. Јер се јасно осећало да овог пута није више била реч о проширењу граница него о опстанку, о месту под сунцем. И та Србија која се кроз четврт века весело сама себи смејала у типовима Глишићевим, Нушићевим и Сремчевим, да у једном тренутку буде горко исмејана у Домановићевој Страдији, затреперела је сад трагичним атавизмом на крик Косовке девојке у Војновићевој Смрти Мајке Југовића.
Оно што је крик Косовке девојке будио у поколењу предратне Србије, нису више била усхићења старим славама колико сећања на патње народа, кроз векове прогоњеног и расејаног с краја на крај Балкана. Само што је стала на ноге, Србија се поново осетила угрожена. Сваки њен успех увећавао је непријатељства око ње. Она је јасно видела како се један гвоздени обруч кује око ње. На Сави и Дунаву економски притисак, поглед преко Дрине затворен анексијом, у Санџаку брана према Црној Гори, и једна брана тешка и кроз године крвљу натапана према Косову и долини Вардара.
Видовитим сагледањем путева судбине и смелошћу с којом се на њих решавала, предратна Србија показала је да је њено тле било и остало извор судбоносних стихија нације.
Милан Грол, Из предратне Србије: утисци и сећања о времену и људима, Драг. Грегорић, Београд, 1939, стр. 5–15.