Пресудан чинилац у решавању тзв. косовског, односно арбанашког питања у Југославији за време Другог светског рата и непосредно по његовом окончању била је Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Њена тадашња политика у решавању овог питања није, међутим, била случајан и потпуно неочекиван избор већ логичан исход једног дугогодишњег става према арбанашком и целокупном националном питању у Југославији. Чак би се могло рећи да је начин решавања арбанашког питања и успостављања косовско-метохијске аутономије у оквиру Србије и Југославије највећма био одређен претходним ставом КПЈ према националном питању српског народа и Југославије као државе.

Овај став КПЈ био је подложан честим и радикалним обртима, почев од залагања за потпуну грађанску једнакост свих припадника националних мањина у Југославији, укључујући и Арбанасе на Косову и Метохији, до истицања њиховог права на отцепљење од Југославије и присаједињење суседној држави. Овакве промене нису, међутим, биле само плод унутрашњег сазревања југословенског комунистичког покрета и поуздано утврђеног уверења већине чланова КПЈ већ и последица спољних утицаја и недвосмислених налога међународног комунистичког центра у Москви и моћних совјетских другова у њему.

Грађанска једнакост као начин решавања арбанашког питања у Југославији

У првим годинама свога постојања КПЈ није посвећивала посебну пажњу ни арбанашком ни југословенском националном питању. Штавише, учесници I конгреса уједињења Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста), који је одржан у Београду од 20. до 23. априла 1919. године, уопште нису били свесни пресудног значаја овог питања, па су у прихваћени „Практични акциони програм“ унели став о „јединственој националној држави“,1 чиме су порекли вишенационални карактер југословенске државе. У основи исти став прихватио је и II конгрес КПЈ одржан у Вуковару 20. до 25. јуна 1920. године, о чему сведочи његов закључак да ће „КПЈ ... остати и даље на бранику идеје националног јединства и равноправности свију националности у земљи“.2 Како се одмах потом говори о потреби „да се спречи поништавање грађанских права страним националностима, које су саставни део југословенске државе“,3 очигледно је да се под појмом „националности“ подразумевају несловенски народи, док се појам „националног јединства“ односи на све јужнословенске народе за које се тада веровало да су једна нација. Арбанашка народност у Југославији није, дакле, посебно поменута, али се прећутно имала у виду приликом истицања захтева да се свим „страним националностима које су саставни део југословенске државе“ обезбеде одговарајућа грађанска права. Тиме се решење положаја националних мањина у Југославији, укључујући и положај Арбанаса, није тражио у њиховој територијално-политичкој аутономији или отцепљењу од Југославије већ у једнакости грађанских права.

Великосрпски хегемонизам и сврсисходност отцепљења

Значајну улогу у стварању битно новог односа према југословенском па и арбанашком националном питању одиграла је III земаљска конференција КПЈ, која је одржана почетком јануара 1924. у Београду. Она је прихватила битно другачију оцену о карактеру уједињене државе Срба, Хрвата и Словенаца. Тако се у „Резолуцији о националном питању“ најпре потврђује да је „уједињење по први пут у једну државу тих трију југословенских нација, које су се раније налазиле поцепане под јармом аустроугарског империјализма, значило... стварање објективних услова за процес формирања једне нације из трију сродних нација“.4 Али је одмах упозорено да је „процес формирања једне нације из трију сродних био заустављен већ на почетку“,5 пошто су, због начина на који је уједињење извршено, почеле све више да се заоштравају националне супротности уместо да се умањују. По суду твораца ове резолуције, за овакав исход је пре свега одговорна буржоазија која „паразитски живи од експлоатације и пљачке народа у новодобијеним крајевима, па и на рачун хрватске и словеначке буржоазије... Поред тога она уништава аутономију Црне Горе и најгрубљим националним угњетавањем, колонизацијом и насилним истребљивањем и асимилацијом србизира Македонију и националне мањине. Непосредни резултат увођења такве хегемоније српске буржоазије је одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа и националних мањина, као и покрети за аутономију Црне Горе, Босне и Војводине, као и за независност Македоније.“6 Уз то је у „Резолуцији о македонском и тракијском питању“ изричито упозорено да „српска буржоазија спроводи у Македонији најоштрији терористички режим, уништава или гони на исељавање свесни део бугарског, турског и арнаутског становништва и доводи насељенике из других области Југославије на њихово место, она потлачује све несрпске народности“.7

Тако је, по суду учесника III земаљске конференције КПЈ, албанска национална мањина на Косову и Метохији жртва „великосрпског хегемонизма“, који је довео и до њеног одбрамбеног груписања. Само решавање овако заоштреног националног питања III земаљска конференција налази у доследном остваривању права на самоодређење српског народа са свим последицама које то право са собом повлачи. Тиме је КПЈ признала „сваком народу право на сувереност у одређивању својих односа, дакле, и право на слободно отцепљење и образовање своје посебне државе, односно на прикључење својој националној држави“,8 што претпоставља и борбу за стварање услова у којима ће бити могућно истинско коришћење овог права. Уколико би се овај став применио и на арбанашку националну мањину, онда би и она имала право да се „прикључи својој националној држави“, тј. Албанији. Али се одмах потом истиче да КПЈ „тиме не тврди да је отцепљење увек и сврсисходно“, већ да ће партија питање целисходности или нецелисходности отцепљења самостално решавати у свакој конкретној историјској ситуацији „с гледишта интереса прогреса и класне борбе пролетаријата“.9 Уколико би партија проценила да је у датим околностима отцепљење појединих народа и националних мањина нецелисходно, тада би се она залагала „да се националним мањинама, поред пуне политичке и грађанске једнакости, загарантује и неограничено право употребе матерњег језика у општењу са свима властима, обавезно школовање деце на матерњем језику у свима државним школама и најпотпунија слобода савести“.10 Тиме се још увек допуштала могућност опстанка Југославије као државне заједнице.

Разбијање Југославије и отцепљење Косова и Метохије

Одмах после III земаљске конференције дошло је до оштрог спора у самој партији, нарочито у погледу односа према националном питању. Овај спор се пренео и у Независну радничку партију Југославије (НРПЈ), која је по одлуци ЦК КПЈ од децембра 1922. основана 13. и 14. јануара 1923, са циљем да илегалној Комунистичкој партији створи извесну могућност јавног деловања и непосредног утицаја међу радницима. Све резолуције III земаљске конференције КПЈ пренете су у НРПЈ и упућене месним организацијама на разматрање и усвајање путем референдума, пошто су власти спречиле одржавање земаљске конференције НРПЈ. На тај начин је нови став КПЈ према националном питању обелодањен преко легалне штампе и тиме постао доступан јавности. Али је истовремено овај став даље развијан и мењан, како због унутарпартијских сукоба и привремених нагодби, тако и под утицајем појединих спољних чинилаца, нарочито Коминтерне. Тако је већ 18. јула 1924. године Централни одбор НРПЈ прихватио становиште да се национално питање не може решити у оквирима ондашње Краљевине СХС и уз очување њеног интегритета као државне заједнице Јужних Словена. О томе посебно сведочи закључак о праву на самоопредељење свих нација у Југославији, тј. о њиховом праву „на независност и слободу“, да би се, по остварењу овог права, доцније приступило споразуму о успостављању „Федерације радничко-сељачких република Балкана“.11 А да би се то постигло нужна је пре свега „борба против српског шовинизма, а за савез пролетаријата Југославије и сељаштва угњетених нација са сиромашним српским сељаштвом“.12

*Владимир Илич Лењин и Јосиф Висарионович Стаљин*

У ствари, овај став постао је и основни предмет спора у КПЈ и НРПЈ, а целокупна расправа која је потом вођена може се углавном свести на давање различитих одговора на два основна питања: које нације постоје у Југославији и да ли је решење националног питања могућно уз очување њеног државног интегритета? Партијска већина је имала једноставан одговор: основна запрека националној слободи у Југославији је српски хегемонизам, а основни задатак партије је борба против српског шовинизма. Зато је у „Резолуцији централног одбора НРПЈ о политичкој ситуацији и задацима партије“ недвосмислено закључено: „Један од првих задатака у том правцу јесте борба против српског шовинизма.“13

Али је свакако био најдалекосежнији став партијске већине према Југославији као државној заједници. Тако се већ у привременом споразуму између Централног одбора НРПЈ и опозиције појављује закључак који ће читавих једанаест година бити окосница партијске политике: „Национално питање не може се идентификовати са уставним питањем, јер се тиме заступа одржање интегритета империјалистичких држава (подвукао К. Ч.), што је у супротности са основним марксистичким ставом о националном питању: правом самоопредељења народâ до њиховог отцепљења, конституисања засебне државе или присаједињења другим државама.“14 Потом је, на темељу овог захтева за разбијање интегритета империјалистичких држава, недвосмислено истакнуто да је Југославија производ светског империјалистичког рата (од тада се у партији употребљава израз „версајска Југославија“ „у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале нације у Југославији“.15 И коначно, по овом споразуму, успостављање националне равноправности нужно налаже разбијање „империјалистичке Југославије“. Или како се то изричито закључује: „Равноправност нација је немогућа без признавања права сваке нације на отцепљење. Ударајући гласом на ту чињеницу, партија мора изобличавати као обману све фразе о националној равноправности и националном миру при одржавању империјалистичке Југославије (подвукао К. Ч.) и при одржању економске хегемоније буржоазије било које нације.“16 А када се поставило питање о новим државама које треба успоставити на развалинама „империјалистичке Југославије“, у споразуму се помиње независна хрватска и словеначка република, а потом и независна Македонија, као и ослобођење Арбанаса.17 У „Одлуци Земаљcког већа НРПЈ о спору у партији“ још се додаје и „независна Црна Гора“,18 да би се након успостављања ових независних држава односно присаједињења другим државама (по свој прилици Земаљско веће НРПЈ имало је на уму Арбанасе на југословенској територији с обзиром да се изричито помиње њихово ослобођење) приступило стварању добровољног савеза радничко-сељачких република Балкана.19

Посебну пажњу заслужује закључак који је извела ондашња КПЈ да свако ублажавање става према „угњетачкој политици великосрпске буржоазије... објективно користи хегемонистичкој политици великосрпске буржоазије, том стубу балканске контрареволуције“.20 Ту се по први пут јасно открива прави разлог који је навео КПЈ на закључак да „версајску Југославију“, као великосрпску творевину, треба разбити на независне националне државе, укључујући и отцепљење Косова и Метохије и њихово прикључење Албанији. Тадашња југословенска влада водила је, не само непријатељску политику према октобарској револуцији и новој бољшевичкој власти, него је примила и белогардејске војне одреде који су могли бити претходница нове контрареволуције на Балкану. Са таквом владом југословенска држава била је озбиљна претња новој совјетској републици, стога је разбијање Југославије био најделотворнији начин да се та претња отклони. Комунистичка партија Југославије преузела је овај задатак, тако да се њена разбијачка и сепаратистичка политика превасходно руководила државним разлогом прве совјетске републике и њеним спољнополитичким интересима.

Овај рушилачки став КПЈ према Југославији као држави постаје сасвим разумљив ако се има на уму да је управо средином 1924. године (од 17. јуна до 8. јула) V конгрес Комунистичке интернационале донео значајну одлуку о националном питању у Југославији, којом је извршен пресудан утицај на сва потоња опредељења КПЈ. У тој одлуци се утврђује да југословенско национално питање није уставно питање, како је то сматрала опозиција у КПЈ, те да се оно не може решити изменом постојећег Видовданског устава. Стога је закључено да се „општа парола права народа на самоопредељење мора изразити у форми издвајања (подвукао К. Ч.) Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварања од њих независних република“,21 Националне мањине нису посебно поменуте, али је прихваћено начелно становиште о разбијању Југославије, чиме је створена основа и за издвајање арбанашке мањине из састава Југославије. Зато је у потоњој резолуцији о националном питању у Југославији КПЈ и могла да утврди своју дужност да помаже покрете угњетених нација у циљу образовања независних држава и „ради ослобођења Албанаца“22 чиме је прећутно оспорено право Југославије односно Србије на крајеве насељене Арбанасима.

Изгледа, међутим, да ни овако изричита и обавезујућа одлука Комунистичке интернационале није била довољна да се превлада спор у КПЈ и сузбије партијска опозиција која се залагала за очување интегритета Југославије. Зато је марта и јуна 1925. године морао да се лично умеша највећи ауторитет тадашњег комунистичког покрета – Јосиф Висарионович Стаљин. Он је био не само недвосмислен већ и крајње безобзиран када је Југославији требало оспорити било какво историјско или неко друго легитимно право на самостално постојање. Тако је по њему неоспорна „чињеница да се сама југословенска држава формирала као резултат боја двеју основних империјалистичких коалиција“,23 да је узгредан производ ратова и насиља. Или како је то Стаљин упозорио: ствар је у томе да се „данашње границе југословенске државе, које су се формирале као последица ратова и насиља, не претварају у полазну тачку и закониту базу за решење националног питања“.24 Због тога је за Стаљина питање националног самоопредељења заправо питање „корените промене граница Југославије“,25 можда баш онако корените као што су то биле промене граница Аустро-Угарске на чијим је развалинама и настала Југославија. Нема никакве сумње да је овако коренита измена граница Југославије прећутно укључивала и излазак Арбанаса из састава Југославије.

Истини за вољу, Стаљин je у овом свом говору о националном питању у Југославији упозорио да право нација на самоопредељење све до отцепљења „не треба схватити и као дужност, као обавезност отцепљења“, пошто једна нација то право може искористити, али и не мора – „што је њена ствар и с тим се мора рачунати“.26 Но ако се овакво Стаљиново упозорење упореди са његовим изричитим уверењем да је Југославија империјалистичка творевина и да њене постојеће границе не могу бити полазна тачка и законита основа за решење националног питања, већ да је нужна њихова коренита промена, онда се лако може разумети због чега су југословенски комунисти, одмах после ових Стаљинових јавних критика и одлука Комунистичке интернационале, заузели став о разбијању Југославије на неколико националних држава и стварању балканске федерације, без икаквог настојања да се уважи и она друга могућност очувања интегритета Југославије под условом њеног претварања у федералну државу.

Непосредан утицај овог уплитања Стаљина и Комунистичке интернационале нарочито је видљив у одлукама III конгреса КПЈ, који је одржан у Бечу јуна 1926. године. Тако се у његовим одлукама истиче да је Југославија „узгредан производ империјалистичког рата“27 и „многонационална држава у којој се српска нација јавља као владајућа“.28 Уз то је III конгрес признао свакој нацији „неограничено право самоопредељења до отцепљења од данашње државе“29 и подржао иредентистичке и сепаратистичке покрете појединих националних мањина. Такође је закључио да ће КПЈ „водити борбу против свих случајева угњетавања националних мањина и империјалистичке анексије (подвукао К. Ч.) Војводине и сузбијати негативан став једног дела мађарских другова према мађарској иреденти у Војводини“,30 што практично значи да ће КПЈ подржати мађарски иредентизам који тежи присаједињењу Војводине Мађарској. Борба југословенских комуниста за присаједињење Косова и Метохије Албанији није изричито поменута, али се прећутно претпостављала.

*Палмиро Тољати (1893–1964),* *вођа италијанских комуниста*

Најрадикалније залагање за разбијање Југославије по налогу Стаљина и Коминтерне и присаједињење Косова и Метохије Албанији налазимо у одлукама IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену, октобра 1928. године, и на којем је као представник Комунистичке интернационале учествовао Палмиро Тољати (Ерколи). За учеснике овог конгреса Југославија није била ништа друго до обична „империјалистичка творевина“31 коју једноставно треба срушити, пошто нема никаквог историјског или неког другог легитимног разлога за њено постојање као самосталне државе. По суду ондашњих југословенских комуниста и њихових „савезника“ из Москве, Југославија је версајска творевина заснована на насиљу и неправди, јер су Сенжерменским, Тријанонским и Нејским мировним уговорима предратној Србији припојене многе туђе територије. Између осталог „победнички империјалисти Антанте“ приклонили су Југославији „знатна албанска, бугарска и мађарска подручја“.32 Реч је о „мађарској територији у Северној Војводини“,33 анексији „старе бугарске територије (Цариброд, Босилеград)“34 и „анексији албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову“.35

По замисли учесника овог конгреса, Југославију ваља разбити доследним и потпуним остварењем права сваког народа на самоопредељење до отцепљења. При том је оно признато не само угњетеним нацијама већ и националним мањинама. „Отуда је партија дужна да помаже ослободилачке покрете угњетених нација и националних мањина, да руководи борбом против империјализма и да без резерве брани њихово право на самоопредељење до отцепљења“ (подвукао К. Ч.).36 Стога, закључује Конгрес: „Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре Свега Србије, с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.37 Другим речима, за ондашње југословенске комунисте први балкански рат за ослобођење Старе Србије и Македоније није био ослободилачки већ освајачки рат који је значио „анексију албанских крајева у запоседнутој Македонији и на Косову“.38 Чак је српским комунистима наложено да другим народима и националним мањинама (Арбанасима, Мађарима, Бугарима и др.) признају „право на отпор и ... оружани устанак“ и да им у спровођењу тог наума указују „систематску помоћ“.39

Руководећи се закључцима IV конгреса и поверљивим упутствима Стаљина, Коларова, Тољатија и других челника Комунистичке интернационале, потоњи партијски пропагандисти нису презали ни од кривотворења несумњиве историјске истине да би доказали да је Косово одвајкада било албанско. Томе је, рецимо, требало да послужи и наводно писмо са Косова објављено у „Пролетеру“, званичном органу Централног комитета КПЈ, у којем се, између осталог, наводи: „У овом крају већина сељака су Албанци. То је наша земља од старине. Над нама су до сада владали разни властелини, бегови и паше... Неко време владали су над нама и српски феудалци. Године 1912. опет су Срби заузели ове земље и од тада они прогоне Албанце, одузимају им земљу, намећу глобе, муче жене и децу а одрасле убијају!“40 Уколико је, дакле, у средњем веку и било Срба на Косову и Метохији, то су, по казивању званичног гласила КПЈ, једино били српски великаши.

Мање-више исти став према територијалном интегритету српског народа и Југославији као државној заједници имала је и IV земаљска конференција KПJ која је одржана у Љубљани децембра 1934. године. За њу је Југославија била версајска творевина чије успостављање није било ништа друго до „окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Херцеговине од стране српских трупа“,41 из чега је произишао захтев „за прогон српских четника из Хрватске, Далмације, Словеније, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова.“42 Када се поставило питање на које самосталне државе треба распарчати „версајску Југославију“, IV земаљска конференција признала је „право самоодређења до отцепљења свим потлаченим нацијама – Хрватима, Словенцима, Македонцима, Црногорцима итд.“43 Како тиме није окончано набрајање свих потлачених народа, са потпуном сигурношћу могу се још навести Арбанаси, пошто се на другом месту истиче потпора КПЈ национално-револуционарној организацији на Косову.44 Такође су побројане и историјске покрајине у којима треба успоставити радничко-сељачке владе, односно независне државе. То су Србија,45 Хрватска, Словенија, Македонија, Косово, Црна Гора, Босна и Војводина.46

Одустајање од разбијања Југославије и истрајавање у ставу о несрпском карактеру Косова и Метохије

Са IV земаљском конференцијом КПЈ окончан је једанаестогодишњи период њеног „радикализма“ у националном питању, који се пре свега огледао у истицању нужности разбијања „версајске Југославије“, отцепљења потлачених нација и националних мањина, као и у потпори свим сепаратистичким и иредентистичким покретима. Године 1935. и 1936. дошло је до још једног радикалног обрта у практичном ставу КПЈ према националном питању. То је учињено због промењених међународних околности које су довеле и до промене у спољно-политичком интересу Совјетског Савеза. Баш као и 1924, на промену става КПЈ према националном питању и овог пута је највише утицала Комунистичка интернационала, а посебно моћни совјетски другови у њеном Извршном одбору. Зато није нимало чудно што је до првог изричитог одустајања од разбијања Југославије као државе дошло августа 1935, непосредно после VII конгреса Комунистичке интернационале, у одлуци Политбироа ЦК КПЈ о задацима Комунистичке партије после овог конгреса. Следећи велики корак била је резолуција ЦК КПЈ о тактици и раду партије, донета у лето 1936. на саветовању у Москви. Том приликом прихваћена је оцена да је раније дугогодишње залагање за отцепљење потлачених народа било потпуно секташко: „До VII конгреса, КПЈ је разумијевала паролу самоодређења, укључујући и отцјепљење, на потпуно секташки начин. Отцјепљење се није сматрало правом потлаченог народа, него условном потребом. О политичко-територијалној аутономији, за народе који не желе отцјепљење, није било ни говора.“47 При том је једино изгубљено из вида да је такву политику КПЈ пре свега водила после познатих одлука Комунистичке интернационале о југословенском националном питању и личног уплитања Стаљина.

*Анте Павелић и Ванчо Михајлов, август 1934,* *организатор и извршилац атентата на Краља Александра Карађорђевића*

У одлукама овог саветовања такође се износе разлози због којих треба раскинути са оваквим секташким приступом праву народа на самоодређење до отцепљења или, како се то каже у самој одлуци, променити тактику у националном питању. „Промјена свјетског положаја која је наступила у последњим годинама, све већа агресивност фашистичких, империјалистичких земаља, на челу са Хитлеровом Њемачком, као и њихова настојања да националне покрете искористе за рат и своје освајачке планове, подстакли су КПЈ да промени своју тактику у националном питању а да тиме не напусти принцип права свију народа на самоопредељење до отцјепљења.“48 Творци ове одлуке су пре свега имали на уму завојевачку политику фашистичке Немачке и Италије и њихову спрегу са сепаратистичким покретима Анте Павелића и Ванче Михаилова, који су се залагали за отцепљење Хрватске односно Македоније, под видом борбе за слободу хрватског односно македонског народа. Како су, дакле, друге, непријатељске снаге преузеле борбене пароле независне Хрватске и Македоније, које су раније истицали комунисти, било је неопходно да КПЈ измени свој ранији став, пошто би у тадашњим међународним приликама „покрет за отцјепљење потлачених народа ишао... на руку само фашистичким империјалистима и њиховим ратним циљевима“.49 Штавише, по казивању творца ових закључака партијског саветовања у Москви, такви покрети не само да би бацили земљу у вртлог рата, већ би ставили на коцку како опстанак Југославије тако и слободу и независност свих њених народа. „Због тога КПЈ мора раскринкати као агенте фашистичких империјалиста фашистичке групе Ивана Михаилова и Павелић–Перчеца, који се сада демагошки изјашњавају за независну Хрватску и Македонију.“50

На темељу овакве оцене промењених међународних околности, партијско саветовање у Москви је на следећи начин изразило своју приврженост државном јединству Југославије: „КПЈ иступа против разбијања садашњег државног јединства Југославије јер хоће да то преуређење државе постигне мирним путем, на основу националне равноправности.“51 А када се поставило питање за какво се то преуређење државе мирним путем залаже КПЈ, у одлукама овог саветовања је по први пут, колико је то нама познато, изложен захтев за успостављање „слободне демократске федеративне државе“.52 Чак се помињу поједине историјске покрајине као будуће федералне јединице у оквиру федерализоване Југославије. Косово и Метохија су овом приликом изостављени, да би се поново појавили марта 1940. у једном напису Јосипа Броза Тита, новог генералног секретара КПЈ. У њему се, између осталог, говори о „националном угњетавању маса у Македонији, Црној Гори, на Косову, у Босни и Херцеговини и Војводини“.53

Последњи велики скуп југословенских комуниста на којем је утврђена национална политика КПЈ са којом се ушло у рат била је V земаљска конференција, чије је основне одлуке саставио Ј. Б. Тито. У њима се позива на борбу „за слободу и равноправност арнаутских мањина на Косову, Метохији и Санџаку“ и захтева „протјеривање свих оних колонизираних елемената помоћу којих српска буржоазија угњетава македонски, арнаутски и друге народе“.54 Тако за КПЈ масовно исељавање и прогањање Срба са Косова и Метохије од кpaja седамнаестог века до 1912. године (по прорачуну Јована Цвијића, само између 1876. и 1912. године из овог дела Старе Србије избегло је у Србију преко 150.000 људи cpпскe народности)55 и систематско насељавање на њиховим огњиштима исламизованих Арбанаса није представљало никакву историјску неправду, коју би ваљало бар делимично исправити, док је провођење аграрне реформе после Првог светског рата и колонизовање близу 60.000 Срба и других југословенских грађана било чин угњетавања ,,арнаутск[ог] и друг[их] народ[а]“. Несрпски карактер Косова и Метохије и других југословенских области потврђује и Титово залагање „за национални језик у школи, на суду и у војсци у крајевима насељеним Македонцима, Словенцима, Албанцима, Нијемцима, Мађарима, Румунима и другим националним мањинама“ и позивање на борбу „против служења у војсци Хрвата, Словенаца, Црногораца, Албанаца итд. изван њихових завичаја“.56

У овом одређивању које су то области предратне Југославије биле окупиране, а које су, пак, једино могле бити српске, било је доста зле воље према Србији и Србима. Најтеже је наравно разумети став ондашњег руководства КПЈ према ослободидачким ратовима које је мала Србија водила од 1912. до 1918. године. Оно је чак и у ослобођењу Косова и Метохије од турског јарма видело запоседање туђе територије. А и да не говоримо о презирању и кривом приказивању српске борбе и победе у Првом светском рату без којег стварање Југославије уопште не би било могућно. И што је најгоре, ово непријатељство према ослободилачкој борби српског народа није било последица некритичког прихватања некаквог марксистичког или бољшевичког суда о овој борби већ плод много трајнијих и дубљих неспоразума, раскола и мржњи. Родоначелник комунизма Треће интернационале, Владимир Илич Лењин, својевремено је изрекао веома повољан суд о ослободилачкој борби српског народа. По његовим речима: „Национални елемент у садашњем рату представља само рат Србије против Аустрије... Само у Србији и међу Србима постоји дугогодишњи националноослободилачки покрет који обухвата билионе ’народних маса’, чији је ’наставак’ рат Србије против Аустрије. Да је тај рат изолован, тј. да није повезан с општеевропским ратом, са себичним и пљачкашким циљевима Енглеске, Русије и др. онда би сви били обавезни да желе успех српској буржоазији – то је једино правилни и апсолутно нужни закључак из националног момента у садашњем рату.“57 за водеће југословенске комунисте између два рата ни Лењин, када је у ослободилачким борбама српског народа требало препознати поробљавање других народа и запоседање туђих територија, није био никакав ауторитет.

Косовско питање и политичко наслеђе прошлости

Овај кратак преглед ставова КПЈ према југословенском, српском и арбанашком националном питању између два рата добрим делом представља кључ за разумевање начина на који је КПЈ решавала ова питања у периоду после Другог светског рата, укључујући и Устав из 1974. године. При том нису имали подједнаког утицаја сви ставови о националном питању у Југославији, које је КПЈ заступала између два рата. Најмањи утицај имало је првобитно уверење југословенских комуниста из 1920. године да је потпуна грађанска једнакост исправан пут за решавање положаја свих националних мањина у Југославији, укључујући и арбанашку мањину на Косову и Метохији. А то је управо био начин на који је после оба светска рата решаван положај националних мањина у скоро свим светским државама. На такав начин решен је положај немачке мањине у француским покрајинама Алзасу и Лотарингији, баскијске мањине у јужној Француској, аустријске мањине у јужном Тиролу и словеначке и хрватске мањине у Аустрији и Италији.

За разлику од овог данас уобичајеног и међународно признатог решења положаја националних мањина, КПЈ је од 1924. године признала националним мањинама право на отцепљење од Југославије и прикључење својој матици у суседним државама – Албанији, Мађарској и Бугарској. А то је право које никада није било међународно признато, пошто његово практично коришћење доводи у питање интегритет међународно признатих држава. Иако је 1935. КПЈ напустила ову идеју, о праву националних мањина на отцепљење, укључујући и арбанашку мањину на Косову и Метохији, изгледа да вођство југословенских комуниста никада није сасвим напустило претпоставке на којима је ова спорна идеја почивала.

То је најпре уверење да је Југославија као држава тзв. версајска Југославија, тј. узгредни производ империјалистичког рата и насиља, чија је легитимност као државе у најмању руку спорна. Отуда и закључак да је ваља разбити на независне државе (независну Словенију, независну Хрватску, независну Црну Гору, независну и уједињену Македонију), а националним мањинама омогућити да се отцепе од „версајске Југославије“, укључујући и присаједињење Косова и Метохије Албанији. Када је 1935–1936. КПЈ коначно напустила идеју о разбијању Југославије и даље је повремено користила у својим изјавама и закључцима синтагму „версајска Југославија“, која је и скована са намером да се оспори легитимност Југославије. Примера ради, децембра 1942, чак је и Ј. Б. Тито написао следеће речи о тој нелегитимној „версајској Југославији“: „Рођена на Крфу, у Лондону и Паризу, версајска Југославија (подвукао К. Ч.) је постала најтипичнија земља националног угњетавања у Европи. Хрвати, Словенци и Црногорци били су потчињени народи, неравноправни држављани Југославије. Македонци, Арнаути и други били су поробљени и подвргнути истребљењу.“58 Зато све до 1948, када је наступио раскид са Стаљином, Југославија није била ни чврст ни коначан оквир унутрашње и спољне политике КПЈ, већ је њена територија била предмет ширих погодби и планова у којима се јасно назирала негдашња политика Комунистичке интернационале и њена идеја о стварању Балканске федерације. То је вероватно био и пресудан разлог због којег се током целог рата није поуздано знало да ли ће Косово и Метохија бити у саставу Југославије или Албаније. Тек по окончању рата Косово и Метохија су одлуком својих самоконституисаних органа ушли у састав СР Србије, што наводи на помисао да су могли ући у састав неке друге републике или државе. Потом су настављени разговори са ондашњим руководством Албаније који су могли, да није дошло до раскида Ј. Б. Тита са Стаљином, довести до уласка Албаније у југословенску федерацију под условом да се Косово и Метохија претходно издвоје из састава Србије и припоје Албанији као седмој федералној јединици. То потврђује и следеће сведочење Јосипа Ђерђе о разговорима Ј. Б. Тита и Енвера Хоџе 1946. у Београду: „У склопу разговора око тог уговора било је од стране Еnvera Hoxhe код Тита – били смо сами, ја сам био тумач, трећи присутни грађанин – покренуто питање Косова у случају или кад дође до федерације односно уласка Албаније у југословенску федерацију. Enver Нохhа је дословно рекао да би њима врло много помогло да се крочи брже и шире ка федерацији кад би имали јасну слику о томе какво ће мјесто припасти Косову у новој констелацији. Друг Тито је онако, без много дипломације, одговорио да је Југославија сва организована на етничком принципу колико то слика стварности дозвољава, да се етнички принцип максимално поштовао и да би према том принципу један дио или већи дио Косова припао албанској федералној јединици с тим што би се водило рачуна о мијешаности становништва, о економским, саобраћајним, стратегијским и неким другим моментима али би основни принцип остао онакав какав је у југословенској федерацији с тим у вези примијењен.“59 Уз то су поведени разговори са бугарским руководством о стварању Балканске федерације у коју је, у случају победе Маркоса у грађанском рату, могла ући и Грчка.

Друга претпоставка на којој је почивала међуратна национална политика КПЈ било је уверење да је српски народ хегемонистички, те да стога његов положај, укључујући и положај српске партијске организације, не треба решавати на исти начин на који се решавао положај осталих народа и националних мањина у Југославији, То је и био разлог због којег на IV земаљској конференцији КПЈ није донета одлука о образовању КП Србије, иако је донета одлука о образовању КП Словеније и Хрватске на етничком начелу, а у најскоријој будућности и КП Македоније. Из истог разлога је уочи рата створена посебна обласна организација КПЈ за Косово и Метохију, док је покрајинска организација КПЈ за Србију сведена у границе тзв. прекумановске Србије која је обухватала можда само половину српског становништва у ондашњој Југославији. А како је подела на подручне организације КП углавном била претеча, сем у случају Далмације, потоње поделе на федералне јединице и области чији је статус трајно решен тек по окончању Другог светског рата, зато се и могло догодити да тзв. авнојевска Србија буде сведена на прекумановску Србију (без Војводине, Новопазарског санџака и Косова и Метохије), а да касније Косово и Метохија добију статус аутономне области. Тако је због предрасуда југословенских комуниста да је српски народ хегемонистички успостављена одговарајућа асиметрија, да би се унапред осујетила сама могућност нове хегемоније овог народа: на територији НР Србије образоване су две аутономне јединице да би се решио положај арбанашке, мађарске и других мањина, док због решавања положаја арбанашке и турске мањине у Македонији и бројне италијанске мањине у Хрватској није створена ни најмања аутономија. И да парадокс буде већи: у НР Србији су због заштите мањинâ од већинског српског становништва образоване две аутономне јединице, док у НР Хрватској, у којој је српски народ бројна мањина, није створена ни најмања аутономија. Ова неправична асиметрија има свој најдубљи корен у међуратним ставовима југословенских комуниста о арбанашком, српском и југословенском националном питању, том још увек утицајном политичком наслеђу прошлости.

Косово и Метохија у српској историји, СКЗ, Београд, 1989, стр. 361–378.

Footnotes

  1. Историјски архив Комунистичке партије Југославије, том II, Београд 1949, 14. ↩

  2. Исто, 42. ↩

  3. Исто. ↩

  4. Исто, 68. ↩

  5. Исто, 69. ↩

  6. Исто. ↩

  7. Исто, 76. ↩

  8. Исто, 70. ↩

  9. Исто. ↩

  10. Исто, 72–73. ↩

  11. Исто, 310. ↩

  12. Исто. ↩

  13. Исто. ↩

  14. Исто, 333. ↩

  15. Исто. ↩

  16. Исто. ↩

  17. Исто. ↩

  18. Исто, 339. ↩

  19. Исто, 338. ↩

  20. Исто, 316. ↩

  21. Исто, 421. ↩

  22. Исто, 339. ↩

  23. Исто, 429. ↩

  24. Исто. ↩

  25. Исто. ↩

  26. Исто, 424. ↩

  27. Исто, 103. ↩

  28. Исто, 110. ↩

  29. Исто, 111; види такође 107 и 110. ↩

  30. Исто, 98. ↩

  31. Исто, 215. ↩

  32. Исто, 182. ↩

  33. Исто, 154. ↩

  34. Исто, 183. ↩

  35. Исто. ↩

  36. Исто, 195. ↩

  37. Исто, 163. ↩

  38. Исто, 183. ↩

  39. Исто, 162. ↩

  40. Пролетер (орган ЦК КПЈ 1929–1942), репринт, Београд 1968, бр. 10 од 20. јануара 1930. ↩

  41. Историјски архив КПЈ, II, 252. ↩

  42. Исто, 265. ↩

  43. Исто, 264. ↩

  44. Исто, 262. ↩

  45. Са становишта данашњег уређења то је заправо „ужа Србија“ без Косова и Војводине. ↩

  46. Историјски архив КПЈ, II, 266. ↩

  47. Исто. ↩

  48. Исто. ↩

  49. Исто. ↩

  50. Исто. ↩

  51. Исто. ↩

  52. Исто, 400. ↩

  53. Јосип Броз Тито, Сабрана дјела, том V, Београд 1979, 50. ↩

  54. Исто, VI, 63–64. ↩

  55. Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986, 189. ↩

  56. Ј. Б. Тито, нав. дело, VI, 119. ↩

  57. Владимир Илич Лењин, Изабрана дела, IX, Београд 1960, 256–257. ↩

  58. Јосип Броз Тито, Борба за ослобођење Југославије 1941–1945, Београд 1947, 132. ↩

  59. Данас, 3. март 1987. ↩