Ниједан рат није био препун изненађења као овај садашњи. Пријатељи су постајали непријатељи, а непријатељи пријатељи на најизненаднији и тајанствен начин. Уопште узев, новинари и политичари односили су се према овим необичним догађајима на начин који је међутим био веома збуњујући за обичне људе. Оне које су до јуче обасипали похвалама данас осуђују са таквом самоувјереношћу и жестином да то у најмању руку наводи на помисао да су сва ова питања јасна и да је све могуће лако објаснити. У највећем броју случајева задовољавајуће објашњење ипак није пружено.
Михаиловић је од стране Савезничке штампе током овог рата био, као и Стаљин, и злоупотребљаван и слављен. У његовом случају злоупотреба је услиједила послије слављења, док је у Стаљиновом случају било обрнуто. Па ипак, не вјерујемо да се карактер било којег од ова два човјека битније промијенио током последњих неколико година. Михаиловића су звали херојем; а сада га неки од оних који су га уздизали радије називају издајицом.
Сваки човјек који није потпуно неупућен у догађаје на Балкану зна да је српски народ, чија већина сада подржава Михаиловића ватреније но икад, био кажњен од стране Хитлера за своје одупирање Њемачкој 1941. године, док су Хрвати, каква год била њихова реална осјећања према Њемцима, били награђени добивши своју Независну државу на штету Срба. Ова држава заправо и није била независна, али је сасвим сигурно да ју је њен творац понудио Хрватима као награду и својеврстан подстрек. У међувремену, Срби су масакрирани и од Њемаца и од њихових сателита, и, на овај или онај начин, више од пола милиона их је „нестало“. Ниједан народ у Европи, рекли бисмо, није имао више разлога да замрзи Њемце него српски народ. Па ипак господин Черчил недавно свијету објављује да је српски ђенерал, први промотер герилског покрета отпора у окупираној Европи, престао да се бори против Њемаца и да су неки њему подређени официри направили споразуме са њима. У исто вријеме британски новинари одлазе још даље, па Михаиловића зову издајником или дају велики публицитет веома озбиљним оптужбама које други против њега износе. Черчил ипак признаје да Михаиловића подржава већина Срба са простора „Србије од прије 1914. године“, гдје живи двије трећине српског народа и каже: „Ми не знамо шта ћe се догодити у српском дијелу Југославије.“
Управо су међутим Срби из „Србије од прије 1914. године“ и Црне Горе пружили отпор Хитлеру када је Њемачка била најјача; међу Србима Михаиловић организује оружани покрет отпора у вријеме када су постојали слаби изгледи да дође до побједе Савезника у рату. Сада, опет, када је пораз Њемаца више него вјероватан, Михаиловић, који и даље има подршку већине српског народа пострадалог од нациста исто колико и Руси и Пољаци. бива оптужен да сарађује са традиционалним непријатељима и садашњим џелатима сопственог народа. Или су Срби потпуно луд народ или су Савезнички политичари и журналисти направили велику грешку.
[...] Током љета и јесени 1941. године неколико стотина хиљада избјеглица пребјегло је из нове хрватске државе у Србију и Црну Гору. Већина њих су привремени смјештај нашли код својих сународника, али су понеки млађи и снажнији приступили герилским групама које су се формирале у западној Србији, Санџаку и источној Босни. Прикључивали су се и Михаиловићевој организацији и партизанима. Док су једни приступајући Михаиловићу постајали само дио организације која је већ уживала широко распрострањену подршку међу стабилним и ситуираним сељачким становништвом Србије од прије 1914. године, други су приступајући партизанима ускоро почели да постају већина у покрету којем су припадали. Ови сељаци бескућници већином су били политички индиферентни јер је највећи број њих потицао из најзаосталијих средина насељених Србима у Хрватској. Једина и главна њихова брига била је да намире рачун са усташама. Као и већина људи у њиховом положају, без основних средстава за живот ван герилских група којима су припадали, ови људи су били спремни да се боре без обзира на то какве би због тога могле бити последице за остале који су још увијек били мање унесрећени од њих самих. Они су нарочито много потпадали под власт својих вођа чији утицај на њих ускоро постаје готово потпун.
Разлика у карактеру ове двије организације, мада од почетка отежава сарадњу, не спречава је сасвим током љета и јесени 1941. године. Усташки покољи и њемачка инвазија на Русију, за коју многи Срби вјерују да ћe довести до брзог слома нацистичке ратне машине, чине да већина српског народа жели храбрији и широко распрострањен војни отпор Силама Осовине. Отуд имамо тако велику герилску активност у српским областима Југославије, заправо у самој Србији и Црној Гори, као и међу српском мањином у Хрватској која припада Силама Осовине. Ова активност трајала је неколико мјесеци непосредно после Хитлерове инвазије на Русију. То је била активност коју је Михаиловић одобравао исто колико и вођи партизанског покрета и у њој Михаиловићеви људи имају подједнако велику улогу.
[...] Послије великих битака у љето и рану јесен 1941. године Михаиловић одлучује да прихвати умјеренију герилску тактику будући да Савезници нису били у стању да пошаљу помоћ а немачке казнене експедиције коштају народ много и резултују бројним цивилним жртвама. Ова одлука није плод некаквог личног каприца. Услови који су чинили велику активност неизбјежном прије неколико мјесеци више не постоје. Као герилски вођа Михаиловић осећа да мора да узме у обзир потребе и жеље локалног становништва. Када су људи схватили да Њемци и даље напредују у Русији а да Британци не могу ништа да издвоје да помогну својим Савезницима расположење им се промијенило. Њемце су и даље мрзјели и жељели да им науде али сада на други начин и са много већом обазривошћу.
Партизани се нису слагали са Михаиловићем. До овог тренутка су понекад сарађивали са његовим трупама, али сарадња није била успјешна јер је било обостраног оптуживања и неповјерења. Сада међутим постоји једна значајнија разлика између два покрета. Руси траже да што више трупа Сила Осовине буду везане за операције на Балкану. Партизани су били спремни да им то обећају. Михаиловић, са друге стране, иако и он има много сељака бескућника у својим редовима, ужива много већу подршку сељака који још увек поседују куће и имања. Он није спреман да потпуно жртвује интересе ових људи зарад Руса. Штавише, већи дио његових трупа налази се у Србији, на територији која је у њемачким очима била освојена и гдје је стотину особа могло да одговара својим животима за убиство једног њемачког војника. Већина партизана налазила се или у српским областима Независне Државе Хрватске, гдје су се сукобљавали са Павелићевим снагама, или на територији окупираној од стране Италије. Поред тога, таоци које су казнене експедиције заробљавале и над којима су вршене егзекуције припадају класи виђених људи у свом крају; по природи ствари таква врста људи не само да подржава Михаиловића већ је на најактивнији начин супротстављена партизанима.
[...] Од самог почетка Михаиловић се жалио да партизанима недостаје војна вештина и да њихова тактика доводи до превеликог броја људских жртава. Кад је видио да они, упркос видљивим резултатима, истрајавају са употребом такве тактике, Михаиловић закључује да тако чине из политичких разлога. Што је већи бивао хаос и страшније њемачке казнене експедиције, све више је било бескућника који немају другог избора осим да траже храну и заштиту унутар герилских група. Прикупљање нових чланова постало је лакше, а они су, будући зависни од својих вођа, политички веома послушни. Што су ове герилске групе постајале веће, већа је према њима постајала нетрпељивост локалног сељачког становништва које још није изгубило своје поседе. Групе су морале оружјем натерати сељаке да им дају храну. Отуд се појавио сукоб интереса измеђа наоружаних герилаца и локалног становништва, посебно добростојећих сељака од којих је храна прво била одузимана. Ово је само по себи подијелило српски народ, противстављало Србе једне другима и у крајњој линији слабило отпор непријатељу. Тако нешто се притом под плаштом патриотизма могло користити у политичке сврхе.
Михаиловић је такође истицао да су слични мотиви нагнали партизане да организују власт у областима које су успевали да ослободе, чиме су Њемце провоцирали да поново крену у освајања ових области. Партизани су потом били приморани да се повуку и да препусте цивилно становништво њиховој судбини. Ово су учинили у Ужицу, на Дурмитору и у Бихаћу, оснивајући републике чије постојање није могло бити толерисано од стране непријатеља и које они сами нису могли војно да бране.
Михаиловић такође тврди да су партизани-комунисти користили отпор становништва према непријатељу као параван за ликвидацију политичких противника. Они који су одбијали сарадњу били би оптужени да су реакционари са симпатијама према непријатељу и потом би били ликвидирани. На овај начин су се решавали људи који заправо уопште нису били реакционари, већ су подозревали да партизански вођи желе да искористе хаотичне услове у земљи и припреме терен за извођење социјалне револуције.
[...] Многе предности које су партизани имали прије него што су Њемци поново освојили своје положаје на Балкану у септембру 1943. године нису партизанима омогућиле да напредују у Србији и Црној Гори упркос познатој чињеници да су имали подршку Британаца и Руса. Они такође нису успјели да напредују ни у једној од области у Србији гдје је Михаиловић био јак, иако су им новодобијено оружје и нови чланови омогућавали да у свим областима крену у офанзиве. Тврди се међутим да су партизани били снажнији од својих ривала још много прије него што је Бадољо капитулирао и да су још тада почели да придобијају српски народ од Михаиловића. Од тог времена број чланова партизанске војске растао је таквом брзином да би у пропорционалном смислу број Срба у њиховим редовима требало да износи преко 80%, но умјесто тога њихов број је спао на мање од 50%, и све то упркос чињеници која се износи да су многи од нових чланова Срби. Партизани ипак нису успјели да учине никакве знатније војне добитке ни у Србији ни у Старој Црној Гори, крајевима који су традиционално про-руски и про-британски оријентисани, старим савезницима Британије и Русије из прошлог рата којима се у првом реду и обраћала британска пропаганда током неколико недјеља у прољеће 1941. Године када се ласкање Србима још увијек сматрало политички профитабилним.
Речено је да је Михаиловић сада постао сасвим неактиван. Он свакако није имао све оне предности и могућности које су имали партизани, али Југословенска Влада у Лондону и даље прима његове телеграме у којима он описује активности својих трупа. У телеграму, на пример, који је примљен у новембру мјесецу 1943. године, он каже да су његове трупе од непријатеља преузеле Беране, Андријевицу, Колашин, Фочу, Прибој, Калиновик, Гацко, Зворник, Рогатицу, Рудо и Вишеград, као и друге мање градове. Михаиловићеви команданти остављали су мале гарнизоне у овим местима која су убрзо потом била нападнута и освојена од партизана. Нешто касније они међутим не успијевају да их одбране од Њемаца. Михаиловић такође тврди да је било акција и борби изведених од стране његових трупа које су радио и дневна штампа приписали партизанима. Један од Михаиловићевих команданата, који је недавно био у Лондону и чију посјету дневна штампа једва да је поменула, изјавио је да је чуо В.В.С. како објављује освајање града од стране партизана само два или три дана пошто га је он сам са својим трупама освојио. Дао је име британског официра који је био са њим у тренутку освајања града и који је такође чуо објављену вијест на В.В.С.-ју. Свјестан кампање која се против њега води, Михаиловић је увео праксу да даје имена, кад год је то било изводљиво, савезничких официра који су присутни током акција које би изводиле његове трупе. Његова се саопштења међутим више не штампају у овој земљи, иако она савезничким каналима стижу до Лондона. Она се ипак штампају у Сједињеним Државама, гдје су официри одређени да буду при Михаиловићевом штабу који су се недавно вратили из Југославије порицали вијести да је он издајник и да је неактиван.
Национални Конгрес, на који су све значајније странке осим Хрватске сељачке странке и наравно Комуниста послале своје делегате, одржан је у Југославији у јануару ове године. Предсједник конгреса био је др Живко Топаловић, вођа југословенских социјалдемократа. Делегати су изгласали резолуције у корист демократске, федералне Југославије и изразили своје повјерење у ђенерала Михаиловића. Отприлике у исто вријеме представници три главне политичке партије у Словенији, Народне партије, прогресивних Либерала и словеначке Социјалистичке партије, издали су заједничку декларацију протествујући против метода које партизани користе и изражавајући своју лојалност Југословенској Краљевској Влади. Централни национални Комитет који је повезан са Михаиловићевом организацијом више пута се декларативно опредјељивао у корист демократског федералног устава и устројства Југославије. Сам Михаиловић је више пута то исто изјављивао одбијајући варварску теорију по којој су Хрвати као народ колективно одговорни за усташке злочине. Све ово, кажу Михаиловићеви опоненти, може значити веома мало. Исто тако, међутим, то може имати и веома велики значај. Не постоји много више доказа – од саме Титове изјаве да су старе политичке партије изгубиле подршку народних маса, коју он сада посједује – који би подржали овакву његову тврдњу.
Па ипак, упркос свему томе, околности су учиниле Михаиловића првенствено Србином. Заиста, због чињенице да је он далеко најмоћнији вођа народа чији су многи припадници били убијени од усташа, данас се већина Хрвата, невиних сународника усташа-убица, боји Михаиловића. Они вјерују да их Срби мрзе и знају да је прије рата било око девет Срба на сваких пет Хрвата у Југославији. Тито који је и сам Хрват и кога Срби нису прихватили има политичку подршку и помоћ у оружју од стране Савезника и стога је он за Хрвате у одређеном смислу привлачан и одговара им. Партизани су тек однедавно стекли неке позиције међу Хрватима којима су њихови методи много мање добро познати него Србима. Штавише, чињеница да Тито прима помоћ од Британаца и Американаца може нагнати многе Хрвате да помисле да ће Тито морати да прихвати умјеренији став и измијени своје методе. Поред тога, што више Срба одбије да прихвати Тита, то ће више уступака он морати да учини Хрватима који ће му бивати све потребнији. Овакву врсту привлачности и опције за Хрвате Тито посједује, али још увијек нема индикација да је читав хрватски народ прешао на његову страну. Да ли ћe Хрвати коначно постићи договор са Титом зависи вјероватно од тога да ли ћe он наставити да ужива ексклузивну подршку Савезника.
У међувремену, Савезници имају одређене обавезе према Југославији. Југословени који су 1941. године учинили извјесне услуге које су ове обавезе створиле изгледа неће примити награду. Међутим, све дотле док год дипломатија може да омогући да они који је приме буду Југословени и имају благослов званичне југословенске владе формални оквир ћe бити испоштован.
У недавном говору г. Черчил је рекао да он не зна шта ћe се догодити „у српском дијелу Југославије“. Да ли се он сјећа шта се у том дијелу Југославије догодило 1941. године?
Савезници изјављују да послије рата Југословени морају да ријеше питање своје будућности. За то вријеме они међутим шаљу оружје само једном од два покрета отпора који су се појавили у Југославији. Постоје ваљани докази да покрет отпора који Савезници подржавају не ужива подршку већине Срба; док недавни напади партизана на Мачека и на остале лидере Хрватске сељачке странке у којима их оптужују за колаборацију са Михаиловићем сугеришу да су они против највеће предратне хрватске политичке партије. Да ли савезници заиста вјерују да ћe шаљући оружје једној организацији коју многи Југословени, могуће да се ради и о великој већини, не подржавају и притом ускраћујући помоћ њиховим противницима омогућити да Југословени сами одлуче о својој политичкој будућности? Већина партизана нису комунисти, али њихови вођи то јесу, и то је једина организована и дисциплинована политичка партија међу њима. Новија европска историја пружа довољно доказа о томе да ли или не комунисти, кад су у прилици да прибјегну насиљу, примјењују демократске методе и толеришу оне чија су политичка мишљења фундаментално супротна њиховим.
Јован Пламенац, Случај Ђенерала Михаиловића, Никшић, Јасен 2001.