Сви стари народи, колико је то мени познато, имали су својеврсно разумевање смрти и бесмртности, које се очитавало у каквој-таквој вери, обичајима и ритуалима, нарочито приликом сахране. Тако, по казивању Мекинтоша (H.R. Mackintosh), дивље расе су без изузетка веровале да човек на овај или онај начин преживљава смрт. То су следеће замисли узете скупа или алтернативно. По њима: 1) сматра се да је мртво тело још увек на неки начин живо, па му се после сахране даје место за трпезом у прочељу са јелом и пићем1, 2) нејасно повезана с овом замисли јесте уверење да оно што постоји независно од мртвог тела јесте цео човек, само невидљив; здружена с овим двема замислима јесте и идеја о животу душе и животу бити. То је начело исхране и раста, који опстају у телу као коначно материјално биће које га напушта с последњим издахом. То је узрок живота.2

Много је необичнија религија древних Друида3, који су некада живели у Великој Британији. Њихова вера у бесмртност људске душе почивала је на природним доказима. Први је доказ свакидашња смрт и ново рађање сунца; други смрт сваке године и ново рађање лишћа на храсту; а трећа годишња жетва и годишње клијање семена. Они казују да свако ко умре одлази на запад, као и сунце кад залази и живи на неком светом острву у Атлантском океану, док му не буде време да се изнова роди. По целом острву разасути су им свети жртвеници, на којима се славе у исти мах и смрт и рађање.4

Такође је изузетно занимљива древна скандинавска вера у бога Одина, који је од људи пре свега захтевао храброст, а за Нормане је то била врхунска врлина. Валкири само ниске душе бацају на друго место, у царство Хеле, богиње смрти, а то је, по Карлајлу (Thomas Carlyle) била душа целе скандинавске вере. „Они су разумевали и осећали да је било преко потребно бити храбар; да Один неће имати милости према њима, него ће их презирати и одагнати, ако не буду храбри... Дужност бити храбар то је вечита дужност, која вреди и данас као и онда.”5

Но, пре него што почнем да приказујем и разматрам хеленско разумевање смрти и бесмртности, треба нешто рећи о методу на који се овај предмет разматра. Ту, наиме, нема оне строгости у расуђивању која је иначе примерена геометрији. Уместо тога, како то објашњава Аристотел у својој Никомаховој етици, „приликом разматрања оваквих појмова, као и приликом извођења закључака, мора се задовољити тиме да се истина оцрта само у најгрубљим, општим потезима; другим речима, када се говори и закључује о општим појмовима, мора се помирити с тим да и закључци буду такви (тј. уопштени).”6 Отуда се може захтевати потпуна тачност закључивања само уколико то природа предмета допушта. У право су по својој природи таква разматрања не само о етици, што има на уму Аристотел, него и о религији.

Иначе, поводом разматрања о смрти, бесмртности и вечном животу постављају се следећа питања. Шта смрт укључује с метафизичког становишта које надилази пуки фактицитет? Какав став је примерен према нечијој смрти? Какво искуство са смрћу наводи људе на закључак да се она може превладати? Да ли је било какав живот после смрти могућан? Да ли је бесмртно постојање пожељно? И каква би то била вечна егзистенција људског бића, ако су не само пожељна него и извесна очекивања која поводом смрти наговештавају скоро све велике и дуговечне религије?7

Одговора на ова далекосежна питања међу првима су дали хеленски песници и филозофи. По Хомеру, после смрти људске душе одлазе у подземни свет којим управљају Хад и његова супруга Персефона, која је краљица у том свету.

Тај подземни свет налази се на западу, на вратницама где сунце залази, месту где љубимци богова, који не умиру, бораве на далеком острву и пољима Елисеја. Реке окружују то место таме, а Харон преко Стикса, једне од река у подземном свету, превози душе умрлих.8

Најдубљи траг у разумевању смрти и бесмртности оставили су са собом Сократ и Платон. Тако у својој одбрани пред атинским судом од оптужбе да квари омладину и да не верује у богове, Сократ говори и о сеоби душе после смрти. „Јер, смрт је једно од овога двога: или је таква да онај који је умро није ништа, па нема никакво осећање ни о чему или је, према оном што се говори, некаква промена и сеоба душе на друго место.”9 А потом, имајући на уму да ће по свој прилици бити осуђен на смрт, Сократ вели да ако ко стигне у Хад, ослободивши се ових, то јест његових назови судија, онда ће наћи праве судије, полубогове, за које се каже да правду кроје. А за њега самог било би то сјајно друштво у којем би се састао с Таламедом и Ајанатом, сином Телемоновим. Па ако је још неко због неправедне осуде страдао, за њега самог не би било непријатно да своје патње упоређује с њиховим.10

Зато Шопенхауер (Arthur Schopenhauer) није нимало случајно рекао да је смрт инспиришући дух филозофије, а да је из тог разлога Сократ дефинисао филозофију као припрему за смрт.11

Много подробнији приказ бесмртности душе налазимо најпре у Платоновом Федру. За разлику од Сократа, Платон прави битну разлику између душе која је бесмртна и тела које је смртно. „Све што је душа јесте бесмртно. А оном што другу ствар креће и што друга ствар ставља у покрет с престајањем кретања престаје и живот.12 Другим речима, само оно што се само собом креће показује се као бесмртно и у томе су суштина и одређење људске душе.13

Платон се потом послужио метафором тако што је душу упоредио с криластом запрегом којом на небу управљају богови. А како је – пита се Платон – дошло до тога да се говори о бићима смртног и бесмртног живота. „Свака душа прихвата се свега што нема душе и целим небом обилази, појављујући се час у овој час у оној прилици. Ако и пребива васиони, савршена је и крилата, диже се у небеске висине и пребива у целој васиони, а она којој је перје опало пада, док се не ухвати за какво тврдо место. Ту се настани и узме земаљско тело, које као да само себе креће неком снагом, и та целина, душа и тело здружени, зове се живо биће, а споредан му је назив смртно.”14

Напослетку, Платон говори и о награди односно казни која следи зависно од ваљаности и моралне исправности проживљеног живота. Ономе који свој век праведно проживи, њему ће запасти боља судбина, а ономе ко је био неправедан гора. Овај други и њему слични кад први живот заврше долазе на суд. А кад им се изрекне пресуда, одлазе у казнионице под земљом и ту трпе.

Они први праведнији на основу пресуде уздижу се на неко место на небу, и ту проводе живот сличан ономе који су проводили у земаљском животу. А после хиљаду година и једни и други су подложни жребању и одабирању другог живота, па свако бира онај живот који хоће.15

Знатно развијеније разумевање бесмртности налазимо у Платоновој Гозби (symposium), а нарочито у шестој беседи у којој се води дијалог између Диотиме и Сократа. Полазни појам који објашњава Диотима јесте стварање које је по својој природи многоструко, „јер свачему што из небића прелази у биће увек је узрок стварање...”16 Прва и изузетно важна могућност бесмртности јесте рађање деце, које је посебно божанска ствар, јер је то у бићу, које је иначе смртно, бесмртни део, наиме трудноћа и рађање. А зашто је посебно важно рађање? „Зато што је рађање вечно и бесмртно уколико је то могућно смртном бићу. А нужно је жудети бесмртност заједно са добрим, ако смо се сложили у томе да љубав тежи на то да увек поседује оно што је добро. Одиста, према овом разлагању, нужно је да љубав тежи и на бесмртност.”*17 *Отуда посредством рађања, „смртна природа тежи да буде, колико је то могућно, вечна и бесмртна. А то она може само рађањем, уколико увек оставља иза себе друго младо уместо старога.18

Овакав начин расуђивања о бесмртности је само делимично по својој природи филозофски, а највећма примерен здравом разуму којим располаже сваки човек. А потом Платон наводи људску љубав према слави, пошто људе обузима тежња да постану славни и да бесмртну славу стекну за сва времена, баш онакву су стекли не само Хомерови јунаци него и сам Платон. И зато славољубиви људи, а нарочито јунаци, пркосе свима опасностима и спремни су да поднесу било какве муке, па и да умру само да би стекли бесмртну успомену, јер жуде за оним што је бесмртно.19 А то сигурно не би чинили да нису веровали да ће им због јунаштва трајати бесмртна успомена, коју су и Платон и његови савременици брижно чували.

Поред јунаштва бесмртна слава се може стећи и другим великим, хвале вредним врлинама. Притом Платон прави разлику између сенке и праве врлине дедова. „А ко је родио праву врлину и отхранио је, томе пада у део да богу буде мио, и ако икоме другоме човеку пада у део да буде бесмртан, то пада и њему.”20

Знатно мању пажњу посветио је бесмртности Аристотел. По њему, човек треба колико год је то у његовој моћи да себе учини бесмртним и да све чини како би живео у сагласности с оним што је најбоље у њему, а то је ум. И зато је активност ума, то јест мишљење, више од свега сам човек. Такав живот је стога и најсрећнији.21 У духу хеленске традиције Аристотел такође говори о кажњавању после смрти, али то чини на световни а не религијски начин. „Ако, пак мртвог човека не називамо срећним, ... него само да неко може са сигурношћу назвати једног човека срећим тек када се исти налази изван домашаја зала и несрећа – онда је то на неки начин спорно: јер изгледа да постоји и неко зло и добро и за мртве, кад је то већ могућно и за живе, тако да тога нису свесни, као, на пример, част и бешчашће, успеси и неуспеси сопствене деце и уопште даљих потомака.”22

Footnotes

  1. У то сам се и лично уверио и мислим да је у нас Срба то древни пагански обичај. ↩

  2. H. R. Mackintosh, Immortality and the Future. The Christian Doctrine of Eternal Life, New York: George H. Doran Company, 1917, pp. 1–2. ↩

  3. Друид значи „храстов човек”. ↩

  4. Robert Groves, Ja, Klaudije, car i bog, Zagreb, Prosvjeta, 1978, str. 288–289. ↩

  5. Тома Карлејл, О херојима, Београд, Српска књижевна задруга. 1903, стр. 43. ↩

  6. Аристотел, Никомахова етика I, 1094 b. ↩

  7. T. Ryan Byerly, Death, Immortality and Eternal Life, London and New York, Routlidge, 2021, p. 1. ↩

  8. H. R. Machintosh, op. cit., p. 4. ↩

  9. Платон, Одбрана Сократова, XXXII. Из мени неопозивог разлога, Милош Н. Ђурић приликом превођења Платонове Одбране Сократове, Федра и Гозбе није користио уобичајену пагинацију, него је само наводио римске бројеве поглавља. ↩

  10. Ibidem. ↩

  11. Roy W. Pervett, Death and Immoality, Dordrecht, Springer–Seience Business, Media, B.V. 1987, p. ↩

  12. Платон, Федар, (или о лепоти), XXIV. ↩

  13. Ibidem. ↩

  14. Платон, Федар, XXV. ↩

  15. Платон, Федар, XXIX. ↩

  16. Платон Гозба, XXIV. ↩

  17. Платон Гозба, XXV. ↩

  18. Платон Гозба, XXVI. ↩

  19. Платон, Гозба, XXVII. ↩

  20. Платон, Гозба, XXIX. ↩

  21. Аристотел, Никомахова етика, X, 1178а. ↩

  22. Аристотел, Никомахова етика, I, 1100a. ↩