Полазиште
Словом о српском језику, које је донето након научне расправе а на иницијативу Светског сабора Срба, васпостављају се начела која важе за остале народе и језике у свету.
Српска култура, књижевност и језик су недељиви: обухватају сав српски народ. Верска припадност се не подудара са језичком припадношћу. Српским језиком су говорили и говоре етнички Срби све три вероисповести – православне, римокатоличке и исламске.
Српски језик има два равноправна књижевна изговора према рефлексима прасловенског вокала „јат“(Ѣ) – екавски и ијекавски. Употреба екавског и ијекавског није и не може бити диференцијална црта према римокатоличкој и муслиманској варијанти српског језика. Ијекавска варијанта српског језика је подједнако српска као и екавска.
Српски књижевни језик има два писма – ћирилицу и латиницу. Ћирилица и латиница нису диференцијална црта између српског књижевног језика и његових регионалних, конфесионалних варијанти.
И сторијат
Све до друге половине XIX века у славистици је важио општи став да Срби и Хрвати имају посебне језике. Тај став, између осталих, заступали су Добровски, Копитар, Шафарик, Миклошић а најпрецизније га је формулисао Вук Стефановић Караџић. Он је тврдио да је српски језик штокавски, а да чакавски и кајкавски нису српски. Вук је сматрао да српски језик обухвата читаво штокавско наречје и по језичком критеријуму доказао је да су сви штокавци Срби и да су сви Срби штокавци.
То што и Срби, као и други народи, припадају разним вероисповестима, те има Срба православаца, римокатолика и муслимана (или, како је Вук говорио, Србаља грчкога, римскога и турскога закона), не утиче на етничку и језичку слику тога народа.
Привид српског и хрватског заједништва
Преузимањем штокавског наречја, а напуштањем кајкавског, вође илирског покрета, који су у почетку писали на свом матерњем (кајкавском) језику, тридесетих година XIX века прихватили су за свој књижевни језик штокавско наречје, односно српски књижевни језик у Вуковој редакцији. Они су у почетку тај језик називали илирским, што је синоним за српски језик.
Да је термин илирски блиско повезан са српском територијом, народом и језиком, сведочи и историјско време које претходи такозваном илирском покрету. У XVIII веку су постојале Илирска депутација и Илирска дворска канцеларија као политичке институције резервисане за Србе у Аустрији. Тек од формирања Илирских провинција под Наполеоном илирско име почиње да се користи и за Словенце и Хрвате.
После Вукове смрти наметнут је став да Србима и Хрватима није заједнички само књижевни језик већ да им је заједнички и народни језик. Тако је настало становиште да се заједнички народни језик Срба и Хрвата састоји од три наречја: штокавског, чакавског и кајкавског. Ватрослав Јагић, који је ступио на сцену у години Вукове смрти (1864), тврдио је да су Хрвати и Срби, у ствари, један народ са два имена (Хрвато-Срби) и да је природно да њихов заједнички народни и књижевни језик има двочлани назив: хрватски или српски језик.
Наука друге половине XIX и почетка XX века сматрала је да је штокавско наречје српско, а чакавско хрватско, док је кајкавско „хрватско“ само по имену (Лескин, Даничић). Ватрослав Јагић је, спроводећи римокатолички филолошки програм, у том „једном народу“ истицао друкчије разлике. Оне по њему нису у језику него у вери: Срби су православни а Хрвати римокатолици. То значи да се у језичко заједништво од самог почетка ишло срачунато – да се дотле раздвојено српско и хрватско прво помеша а да се после подели, али не на основу језика него на основу вере.
Срби су јужнословенски народ православне, римокатоличке и муслиманске вероисповести који говори српским народним језиком. Са етничким границама српскога народа подударају се језичке границе српског језика (штокавског наречја). Тај се језик називао не само српски него и словински, славеносрпски, илирски, далматински, дубровачки, босански, славонски, хрватски, наш језик итд.
У XIX веку је постојао незнатан број Хрвата који је, у суседству са Србима и под њиховим утицајем, говорио и српски (штокавски). То није ништа необично: увек има делова једног народа који говоре језиком другог народа. Све до седамдесетих година XIX века било је више Хрвата који су говорили немачки или италијански него оних који су говорили штокавски (српски), па ипак немачки и италијански језик нису названи хрватско-немачким и хрватско- италијанским.
Хрвати се нису задовољили само тиме што су преузели српски књижевни језик, него су, одмах после Вукове смрти, чином без преседана у историји било ког другог језика – српском називу у имену језика додали и хрватско име. Тако је од српског језика у Хрватској постао хрватски или српски језик, па српскохрватски или хрватскосрпски, да би распадом социјалистичке Југославије Хрвати потпуно из назива избацили одредницу српски – и српски језик ијекавског изговора, који су преузели у XIX веку, једноставно преименовали у „хрватски књижевни језик“.
У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији Србима муслиманске вероисповести признат је статус „народа“, па су и они одмах по разбијању Југославије српском језику, који се дотада звао српскохрватски, променили назив у „босански језик“. Тако је српски језик, преко прелазних термина хрватски или српски и српско- хрватски или хрватскосрпски, на крају овог века добио три независна назива: српски, хрватски и босански језик.
У два од три назива изгубљена је терминолошка веза са српским језиком, па то служи, наводно, као врховни доказ за проглашење тих језика посебним језицима. И Хрвати и босански муслимани настоје да направе што више диференцијалних црта „својих језика“ према српском језику, како би преко њих покушали да докажу како ти „језици“ не само да не потпадају под српски језик већ да нису никад ни проистекли из српског језика. Та њихова настојања, која се не заснивају ни на каквим научним чињеницама, кривотворе слику о карактеру и статусу српског језика.
Издвајања „књижевних језика“ на конфесионалној основи
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, која је била створена 1918. године, сматрано је да српскохрватским језиком говоре само два народа: Срби и Хрвати (по другој концепцији, један двоимени народ: Србо-Хрвати). У новој (Титовој) Југославији заступано је гледиште да српскохрватским језиком говоре три народа: Срби, Хрвати и Црногорци (а од 1967. и четврти „народ“: Муслимани). Верска припадност не може да буде језичка диференцијална црта, а управо је верска припадност искоришћена за разбијање јединственог (вишеконфесионалног) српског народа на вештачке верско-територијалне заједнице.
Теза о томе да народи стичу идентитет по вери а не по језику, која је супротна Вуковој тези, није прихваћена нигде у Европи. Пошто се она наметала више од једног века (а у Титовој Југославији и средствима државе), уродила је плодом: римокатолички део популације која говори штокавским наречјем кроатизиран је и државном идејом везан за етничке Хрвате, то јест чакавце, и за кајкавце, а муслимански део популације проглашен је за посебан народ. Тако се десило да се на верској основи популација једног језика подели на три „народа“.
Програм издвајања „књижевних језика“ на конфесионалној основи одражен је и у Дејтонском споразуму (1995), који има четири равноправна текста, од којих је један на енглеском а три на српском језику, с тим што се српским језиком у том документу сматра само екавска ћириличка варијанта док се две ијекавске латиничке варијанте српског књижевног језика у њему називају „хрватским“ односно „босанским“ језиком.
Српски језик и његове варијанте
Српски језик, са дијалектима који му генетски и структурно припадају, централни је јужнословенски језик, на основу којег је Вук Стефановић Караџић кодификовао (савремени) српски књижевни језик.
У породици словенских језика српски се издваја способношћу регенерације јотовања као прасловенске језичке појаве.
По вокалском систему српски језик је јединствен, али се с обзиром на различите рефлексе прасловенског вокала „јат“ у њему разликују три изговора: ијекавски или јужни, екавски или источни и икавски или западни.
Српски језик има мелодијски или музички акценат, као и прасловенски. Новоштокавски прозодијски систем, на чијој основи је створен српски књижевни језик (све његове изговорне, графијске и конфесионалне варијанте), са два узлазна и два силазна акцента и разликовањем послеакценатске дужине, јединствен је и у словенском и у индоевропском свету.
Српски књижевни језик и данас, као и у Вуково доба, јесте језик свих штокаваца, јер је штокавско наречје својом целином српско и оно обухвата три верско-културне заједнице српског народа. На том језику испеване су српске народне песме, написан Његошев „Горски вијенац“, преведен Стари и Нови завет (Библија) и створена новија уметничка књижевност.
Савремени српски језик употребљавају и Срби римокатоличке и Срби муслиманске вероисповести као свој књижевни језик. Тај језик је био и остао по свом граматичком и гласовном систему један и јединствен српски језик – како га је Вук кодификовао.
Данашњи српски књижевни језик има два књижевна изговора: ијекавски и екавски. Та особина је иманентна црта српског књижевног језика и код самих православних Срба, па нити је била нити може бити диференцијална црта према „хрватској“ (римокатоличкој) и „бошњачкој“ (исламској) варијанти српског књижевног језика.
Ијекавска изговорна варијанта српског књижевног језика у редакцији Вука Караџића прихваћена је средином XIX века у Хрватској, што су Хрвати искористили да оправдају увођење двочланог назива за српски језик (такозвани „хрватски или српски језик“). У новије време, међутим, све више се пропагира јекавска изговорна варијанта, која се заснива на чињеници да најближи српски ијекавски говори (говори Лике и Кордуна) имају једносложни ије-рефлекс дугог јата (то јест неслоговно и и дуго је уместо ије). Јекавска изговорна варијанта српског књижевног језика разликује се само у изговору речи типа лијепо, млијеко, вријеме – даје се предност једносложном ије-изговору, док се у писању не разликује од ијекавске (у оба случаја се пише: лијепо, млијеко, вријеме).
Срби православне вероисповесги (у Србији, Црној Гори и Републици Српској, као и у Славонији и Српској Крајини и другде у свету), без обзира на то да ли се служе ијекавском или екавском изговорном варијантом, да ли пишу ћирилицом или латиницом, свој књижевни језик зову српски (књижевни) језик.
Српски језик се подудара са штокавским наречјем. Као што није било Хрвата и Словенаца штокаваца, тако није никада било ни Срба чакаваца нити кајкаваца. Ни данас нема Срба нештокаваца, а већину Несрба штокаваца чине преверени Срби.
Срби римокатоличке верске припадности служе се ијекавском варијантом српског књижевног језика (ијекавског и јекавског изговора) и углавном латиничким писмом уз неке вештачки настале кованице и низ лексичких и ономастичких позајмица проистеклих из латинског језичког посредништва. Ијекавском варијантом српског књижевног језика служе се и етнички Хрвати (чакавци) и житељи историјског Словиња (кајкавци, који се данас такође зову Хрватима), али њима тај језик није матерњи. Евидентан је, према томе, несклад између формалног имена „хрватског књижевног језика“ и стварне етничке припадности. Такозвани хрватски књижевни језик јесте загребачка варијанта српског књижевног језика.
И Хрвати имају свој изворни језик који их разликује од других народа (чакавско наречје). Хрвати су, међутим, од XIX века однеговали обимну литературу на српском књижевном језику. Оно што се сада назива „хрватским језичним изразом“, па чак и „хрватским језиком“ може у научном смислу да се прихвати само као једна варијанта српског књижевног језика.
Срби исламске верске припадности служе се ијекавском варијантом српског књижевног језика, уз незнатан број речи оријенталног порекла помоћу којих желе да нагласе културну посебност, али своју варијанту књижевног језика (од последње деценије XX века) етнички нетачно називају „босански књижевни језик“. С обзиром на несклад између формалног имена и стварне припадности, такозвани „босански књижевни језик“ јесте сарајевска варијанта српског књижевног језика.
Исламизирани делови популације која вековима говори српским језиком, нарочито у Рашкој, као и на Косову и Метохији, изградили су као верске заједнице неке особености у свом језичком изражавању а никако посебан језик.
Писмо
Српски књижевни језик има два равноправна писма: ћирилицу и латиницу. Срби су културни баштиници старословенске писмености и њених азбука, а старословенска глагољица и ћирилица српска су историјска писма.
На темељима хиљадугодишње српске и словенске ћириличке писмености Вук Стефановић Караџић је створио национално фонетско писмо – српску ћирилицу, која је стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета.
Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену српску латиницу. Употреба писма није национална диференцијална црта – па је латиница саставни део српске културе.
Српски културни простор
Српска култура и језик чине српски духовни простор који је јединствен и недељив. Он обухвата – уз манастире, цркве, гробишта, ране штампарије и штампане књиге, картографију, натписе и записе, повеље и привилегије, летописе и друге рукописне књиге – и српски књижевни и говорни језик штокавског наречја, оба изговора. Српској духовној баштини припадају наука и уметност писаца из расејања (дијаспоре).
Све што је до илирског покрета и програмиране кроатизације римокатоличке популације српског језика написано штокавским наречјем припада српској књижевности. Нераздвојни део српске књижевности су славонска, приморска, дубровачка односно далматинска штокавска књижевност.
Књижевност фрањеваца у Босни и Славонији, који су писали српским језиком, природни је део књижевности српскога језика. Општи став, по којем се култура, као и народ, одређује према језику а не према вери није својствен само Вуковом времену већ је то становиште кога се и данас придржавају сви европски народи.
Народна поезија и проза створени на српском језику саставни су део српске књижевности. Та књижевност је настала пре него што је знатан део штокаваца римокатоличке вероисповести кроатизиран. У српској народној књижевности готово да нема примера поделе хришћана на православне и римокатолике. Творевине муслимана на српском језику разликују се донекле по мотивима, или тачки гледишта, од творевина хришћана, али се оне с правом, као и у прошлосги, могу третирати као дела етничких Срба муслиманске вероисповести.
Друге уметности, као и све области науке и културе, настале на етничким просторима српскога језика до програмиране кроатизације Срба католика, морају се сматрати саставним делом српске уметности, науке и културе. Уметност и култура коју су стварали Срби католичке вероисповести после програмиране кроатизације, као и уметност и култура које су стварали Срби муслиманске вероисповести, саставни су део и српске културе.
Језичко законоправило српскога народа
Учење о српском народу и његовом језику, о српском књижевном језику и његовим варијантама, о српским писмима, о преверавању (прозелитизму), о српској књижевности, уметности и култури (у најширем значењу) – изложено у „Слову о српском језику“ – чини Језичко законоправило српскога народа, које потписаше и потврдише српски филолози и писци.
Београд, на Спасовдан 1998 (7506).
др Вера Бојић
мр Мирјана Влајисављевић
Предраг Р. Драгић Кијук
Милорад Ђурић
проф. др Милош Ковачевић
Зоран Костић
проф. др Радмило Маројевић
проф. др Петар Милосављевић
Слободан Ракитић
Тиодор Росић
проф. др Божо Ћорић
мр Михаило Шћепановић
Србистика, година I, број 2–3/1998, Друштво за обнову србистике – Центар Приштина, Приштина 1998, стр. 41–49.