Током читаве црногорске историје, од времена Црнојевића до 1918. године, владало је мишљење да су Црногорци не само интегрални него елитни дио српског народа. То су увјерење ширили сви црногорски владари – владике и господари; писци, публицисти, историчари, – и домаћи и страни. Штавише, све до треће деценије 20. вијека, никоме није падало на памет да мисли другачије. Стога се и њихов матерњи језик није могао именовати никаквим другим називом до његовом етничком атрибуцијом. Јер, назив сваког језика произилази из имена његовог народа, што је постало неприкосновено начело и у теорији и у пракси.

У сачуваним изворима од 18. вијека до данас постоји обиље доказа да су Црногорци свој језик називали српским (а никад „црногорским“). Указаћемо само на неколико докумената који репрезентативно свједоче како су Црногорци схвагали и именовали свој матерњи језик.

*Насловна страна Српске граматике штампане за црногорску младеж из 1838. г.*

Још је Јован Стефанов Балевић (родом из Братоножића), први доктор философије у Срба, у спису „Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе“, написаном 29. јула 1757. године, истакао да у Црној Гори свештеници уче „читање и писање на славеносрпском језику“1 (сва истицања у курзиву су моја, Б. А.). У вријеме Светог Петра Цетињског, најмлађи Црногорци су стицали прва знања из „Српског буквара“ штампаног у Венецији 1812. године. Његош је 1836. године, „у митрополитској књигопечатњи“ на Цетињу, штампао „Српски буквар”, а двије године касније (1838) и „Српску граматику“, састављену „за црногорску младеж“. Овај највећи српски пјесник је дао мишљење о свом матерњем језику, па, дакле, и о језику Црногораца. Он је, наиме, на календару „Даница“ из 1826. године, уз посвету епископу жичком Никифору (Максимовићу) о Ђурђевдану 1833. године, умјесто потписа написао следеће стихове:

„Име ми је вјерољуб,

презиме ми родољуб.

Црну Гору, родну груду

камен паше одасвуда.

Српски пишем и зборим

сваком громко говорим:

народност ми србинска,

Ум и душа славјанска“1.

Важан документ о језику Црногораца јесте и „Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике трећег разреда основне школе“ из 1895.2 У том извору пише да „у Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком...“3 И у „Читанци за други разред основнијех школа“, коју је саставио Ђуро Поповић, штампаној на Цетињу 1897. године, стоји „Ми говоримо српскијем језиком, а ко год је од матере своје научио, још од малена, српски говорити, тај је Србин. Пошто сви људи у нашем завичају говоре српскијем језиком, то је народ у нашем завичају српски“4. На Цетињу је 1900. године објављена „Српска граматика за трећи и четврти разред основнијех школа у Књажевини Црној Гори“, коју је саставио Ђуро Шпадијер. На страни 7. те граматике даје се одговор на питање – „Шта је то српска граматика“: „Српска граматика је наука, која нас учи, да правилно српски говоримо, пишемо и читамо“5. Да је у свим црногорским школама у употреби био српски језик потврђује и „Закон о народнијем школама у Краљевини Црној Гори“ из 1911. године6. У члану 1. тог закона пише да је задатак „народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвету и српску писменост у народу“. А у члану 26. истог закона стоји да се у основној поред осталих предмета, уче српски језик и српска историја.

Све расположиве историјске чињенице необориво доказују и потврђују да је српски језик био у службеној употреби у Књажевини (Краљевини) Црној Гори за читаво вријеме њеног трајања. Томе у прилог навешћемо и један међудржавни уговор који за нашу тему представља извор првог реда. Ријеч је о Конкордату (уговору) који је Књажевина Црна Гора потписала са Ватиканом 18. августа 1886. године, а којим је регулисан положај римокатолика у Црној Гори. У члану 12. тог уговора говори се о школовању будућих римокатоличких свештеника које ће стипендирати црногорска влада, па се, поред осталог, каже: „За првијех пет година, бројећи од датума овога Уговора, шиљаће се по два младића сваке године, а послије само по један сваке године. Ти младићи биће обавезани да у Риму уче и српски језик“7. Из овога се јасно види који је језик био у службеној употреби у Црној Гори онога времена.

Вриједан документ о матерњем језику (и етничкој припадности) Бокеља јесте писмо бокељских главара (њих око 400, међу којима је био и Стефан Митров Љубиша, као и начелник прчањски Антон Сбутега) Хрватско-славонском сабору у Загребу, упућено 1/13 јуна 1848. године из Прчња. У том писму, поред осталог, бокељски прваци наглашавају да „окружје бококоторско припада по положају, по историји, по језику, и по племену већег броја славенско-српској народности“8.

Употреба израза српски језик, којим се именује језик Црногораца, у црногорским писаним документима од Светог Петра Цетињског до краља Николе (дакле у дугом временском периоду од око 150 година), и то управо у службеним списима, јавним исправама и уџбеницима, истовремено је стварни показатељ њихове објективне националне припадности.

Да се у Црној Гори српски језик тако службено називао од око 1830. до 1923. године и од 1945. до 1960. потврђује и др Милорад Никчевић, један од водећих заговорника „црногорског језика“9.

И Црногорци у дијаспори (дакле – ван српских земаља) увијек су се етнички и национално декларисали као Срби којима је стога матерњи језик српски10.

Да је матерњи језик Црногораца српски, потврдили су и научно доказали велики српски лингвисти, који су иначе родом са простора данашње Републике Црне Горе: Радосав Бошковић, Михаило Стевановић, Радомир Алексић, Јован Вуковић, Милија Станић, Митар Пешикан, Драго Ћупић, Драгољуб Петровић, Мато Пижурица, Бранислав Остојић, Радмило Маројевић.

Уставом Републике Црне Горе из 1992. године питање службене употребе језика било је ријешено чланом 9. чији је први став гласио: „У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора“11. Међутим, у последњих десет година актуелни црногорски режим и његови идеолошки ментори (од којих су неки 1992. били „уставотворци“) чине све да затру име српском језику. Покренута је најшира могућа кампања за уставно преименовање језика у Црној Гори. Та кампања је резултирала данашњим Уставом Црне Горе који је 18. октобра 2007. прогласила Уставотворна скупштина Републике Црне Горе. Тим уставом је „црногорски језик“ озакоњен као службени језик у Црној Гори. Наиме, члан 13. овог устава, који регулише питање службене употребе језика и писма, у цјелини гласи: „Службени језик у Црној Гори је црногорски језик. Ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби сy и српски, босански, албански и хрватски језик“12. Да је ријеч о par excellence политичком, а никако лингвистичком питању, потврђују и сами иницијатори и протагонисти овог етноцидног подухвата.

Намјера да се матерњи језик Црногораца третира као некакав „црногорски језик“, није ништа друго до великохрватска идеолошка манипулација. Наиме, стварање тзв. црногорског језика и потискивање ћириличног писма само је један од аспеката хрватског великодржавног империјалног пројекта који Црну Гору види као интегрални дио хрватског етничког, историјског, културног и језичког корпуса13. Да је управо о томе ријеч, потврђује и један од идеолога латинизације и кроатизације Црногораца, Рајко Церовић, који, у културном додатку дневног листа Вијести од 3. маја 2003. године, у полемици са академиком Браниславом Остојићем, истиче да „Црногорци говоре хрватским, у најмању руку толико колико и српским, или да будемо прецизнији због ијекавице говоре више хрватским него српским језиком“14.

*Иво Пилар (L. v. Südland) писац књиге Јужнославенско питање и Свјетски рат, која је трајно определила модерне великохрватске претензије на земље српског језика*

Осим тога, није ни мало случајно што „творац“ тзв. црногорског језика и правописа – Војислав П. Никчевић, у својим пропагандистичким (и највећим дијелом расистичким) текстовима, у којима се бави надрилингвистиком, најише воли да цитира др Ива Пилара, свакако најобразованијег и најутицајнијег хрватског усташког идеолога између два свјетска рата. Конкретно, најчешће цитира његове великохрватске тезе из књиге Јужнославенско питање и Свјетски рат – приказ цјелокупног стања, коју је објавио у Бечу 1918. под псеудонимом L. V. Südland15. (Друго издање ове књиге крцате фалсификатима објавила је Матица хрватска у Загребу 1943. године, а треће издање објављено је деведесетих година прошлог вијека, у Вараждину16.

Да је Војислав Никчевић миљеник хрватске националистичке интелигенције свједочи и чињеница да његове надрилингвистичке „пројекте“17 свим силама подупиру хрватске националистичке институције и организације попут Матице хрватске, Савеза црногорских удруга Хрватске и Хрватско-црногорског друштва пријатељства „Кроатика – Монтенегрина“. Тако је у њиховој организацији 5. децембра 2002, у просторијама Матице хрватске у Загребу, уприличена промоција Никчевићевих књига (или како су то организатори назвали „представљање пројеката“) „Црногорски правопис“ и „Црногорска граматика“. На промоцији су говорили истакнути хрватски националистички идеолози и „језикословци“: академик Јосип Братулић (предсједник Матице хрватске), проф. др Јосип Силић, проф. др Иво Прањковић и проф. др Марко Самарџија. Ријеч је о „језикословцима“ који су по инструкцијама Туђмановог режима почетком деведесетих година прошлог вијека радили на „чишћењу“ хрватског језика од „србизама“ и на увођењу смијешних неологизама, угледајући се на језички пуризам који је био спроведен у Павелићевој Независној Држави Хрватској. Никчевић се, несумњиво, на њих угледа кад у свој „црногорски језик“, умјесто „србизама“ уноси кроатизме и архаизме, и кад умјесто црногорско-херцеговачког типа ијекавице фаворизује хрватски тип (што се посебно огледа у форсирању група pијe и рје – приједлог, пријевоз, пријенос, грјехота, рјеђи, – из хрватског типа ијекавице на штету црногорско-херцеговачког е – предлог, пренос, превоз, грехота, ређи).

На основу свега до сада казанога може се закључити да ће бити веома погубно, лингвистички недопустиво и за Црногорце политички геноцидно уставно преименовање српског језика у тзв. црногорски језик. За Црногорце је српски језик услов очувања њиховог историјског идентитета. Од настанка првих цивилизација и формирања правне свијести зна се да је затирање језика представљало израз најсуровијег насиља над људима. Јер, одувијек су народ и језик једно биће (Етнос и Логос). Стога је свака империјалистичка пол у својим покушајима одузимања идентитета неком народу настојала да затре његов језик. Црногорци који се нијесу одрекли свог српског идентитета данас су у положају који описује претходно изречена реченица.

Српски језик: студије српске и словенске, серија I, година XIII, број XIII/1–2, Београд, 2008, стр. 641–646.

Footnotes

  1. Др Љубомир Дурковић – Јакшић, Епископ жички Никифор Максимовић и млади Његош, Краљево 1980, стр. 25–58. ↩

  2. Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике трећег разреда основне школе написали Ђуро Поповић и Јован Рогановић, репринт из 1895, Ступови, Андријевица 1997. ↩

  3. Наведено дјело, стр. 31. ↩

  4. Читанка за други разред основнијех школа саставио Ђуро Поповић, Цетиње 1897, стр. 80. ↩

  5. Српска граматика за трећи и четврти разред основнијех школа у Књажевини Црној Гори, саставио Ђуро Шпадијер, Цетиње 1900, стр. 7. ↩

  6. Закон о народнијем школама у Краљевини Црној Гори, друго издање, Цетиње 1911. ↩

  7. Мр Велибор Џомић, Конкордат и српски језик, Дан, Подгорица, 18. и 19. август 2007. ↩

  8. Мирослав Лукетић, Концепт писма бокељског главара Хрватско-славонском сабору 1848. године, у: Зборник радова са научног скупа „Уједињење Црне Горе и Боке Которске 1813–1814. године“, одржаног у Котору 10–12. новембра 1988. ↩

  9. Др Милорад Никчевић, У црногорском Уставу црногорски језик, Монитор, Подгорица, бр. 93, 31. јул 1992. ↩

  10. О томе видјети: Владо Гојнић, Црногорци у америчким рудокопима, Обод, Цетиње 1999; Фран Барбалић, Перој – српско село у Истри, Српска православна црквена општина пулска и перојска, репринт 2002, репринт: Заклада тискаре Народних новина, Загреб 1933. ↩

  11. Устав Републике Србије и Устав Републике Црне Горе са уставним законима за њихово спровођење, Службени лист СРЈ, Београд 1997, стр. 99. ↩

  12. Устав Црне Горе, Службени лист Црне Горе, Подгорица 2007, стр. 14. ↩

  13. О томе опширније у мојој књизи: Црвено-Црна Гора – о унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад, Омладински интелектуални центар, Никшић 2001. ↩

  14. Рајко Церовић, Србоцентрично схватање језика, Вијести, Подгорица, 3. мај 2003. ↩

  15. Вид. Никчевићеве текстове: Језик и политика, Монитор, Подгорица, 7. август 1998, и „Освајачка лингвистика“, Монитор, Подгорица, бр. 409, 21. август 1998. ↩

  16. L. V. Sudland, Јужнославенско питање – приказ цјелокупног стања, Хрватска демократска странка, подружница у Вараждину, Вараждин 1990. ↩

  17. О Никчевићевој „лингвистичкој науци“ видјети у приказима Милоша Ковачевића и Михаила Шћепановића на „Граматику црногорског језика“, В. Никчевића и на књигу „Романизми и грецизми у црногорском језику“ Бранка Шоћа у: Српски језик, бр. 6/1-2, VI, Београд 2001, стр. 621–643, или у посебном сепарату под насловом „Товари лингвистичких несувислости“, 2002, – као и у приказу Драгољуба Петровића на Никчевићеву књигу „Црногорски језик“, под насловом „Обеспамећена лингвистика“, у : Гласник Одјељења умјетности ЦАНУ, Подгорица 1996, бр. 15, стр. 161–178. ↩