Мисли

Корона је као лакмус одмах и непосредно показала да држава не сме да „одумре“, да је (само)ограничавање суверенитета погубно, те да једино она може да колико-толико заштити своје становништво.

Гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ не само да се не би спроводило, већ би било незамисливо као када би данас важила парола „Слаба Немачка – јака ЕУ“.

Запад, под америчким вођством, не одустаје од својих намера чак и када је на силазној путањи. Напротив, тада је, као рањена звер, најопаснији.

Евроатлантизам је чврсто успостављен не само као једини тобоже логичан геополитички концепт, већ и као једини исправан систем вредности и пожељан поглед на свет у букагијама идеологије глобализма.

Реално, дуж геополитичког вектора од Северног и Балтичког мора до Индијског океана германском чиниоцу 1914. једини нелојалан елемент били су Срби и једина препрека малена Србија.

Границе на Балкану су непроменљиве, осим ако то није на штету Срба.

Без отпора мотивисаних православљем, данас не би било српске нације.

Нације трају само док преиспитују и поново причају приче којима одржавају представе о самима себи.

Пансрпство је парадоксално отворило простор хрватском похрваћивању и српском самопорицању.

Универзалне вредности слободе и демократије најбоље се могу остварити унутар нације-државе.

Језик не одређује границе књижевности него се из сложених граница културе одређује припадност језика.

Српско становиште не сме бити реактивно, ресантиманско; то би значило да је одређено негативно.

Без отпора мотивисаних православљем, данас не би било српске нације.

Пансрпство је парадоксално отворило простор хрватском похрваћивању и српском самопорицању.

Нације трају само док преиспитују и поново причају приче којима одржавају представе о самима себи.

Православље за српску нацију има већи значај него конфесионалност за западноевропске нације, јер је гарант трајања српске нације кроз све промене држава и језика.

Има два начина борбе: законима и силом. Први је својствен човеку, други животињама; али, пошто први често није довољан, мора се прибећи другоме. Стога владалац треба да уме да се понаша као животиња и као човек.

Највећу славу заслуживали су оснивачи религија а после њих утемељивачи држава. По слави их потом следе они који су као војсковође проширили своју владавину или своју домовину.

Не може се ипак назвати врлином убијање својих суграђана, издавање пријатеља, недржање дате речи, одсуство саучешћа и вере. Све то може да донесе човеку власт, али не и славу.

Врлина рађа спокој, спокој доколицу, доколица неред, неред пропаст; и слично се из пропасти рађа ред, из реда врлина, из ње слава и добра срећа.

Лако је дознати откуд у народу жеља за слободним животом, јер искуство показује да су градови повећавали поседе и богатство само док су били слободни.

Не треба никад допустити да се шири зло из обзира према добру, кад зло лако може уништити добро.

Добри савети, ма од кога долазили, треба да су последица мудрости владаоца, а не да је мудрост владаоца последица добрих савета.

Владару није потребно да има све врлине, али је неопходно да се прави да их има. Када их стварно има и искључиво се њима служи, штетне су по њега.