Мисли

Нема издаје док националисти не издају.

Нема слободе ако нема националне слободе, као што нема националне слободе ако нема грађанске слободе.

Људи се много више разликују у моралу него у мишљењу.

Никада нисам волео моћ, јер сам увек волео да ми неко приђе из слободе, да неком приђем из слободе.

У судбинским тренуцима није тешко знати шта је истина него је тешко истину заступати, односно сведочити у слободи.

Радомир Константиновић је устврдио како је највећа опасност за Србију – демократски националиста. Он је, дакле, жигосао оно политичко мишљење које почива и на демократској и на националној оријентацији у српској политици.

Политика која истовремено има и антинационални и антидемократски карактер природно спаја садашњег председника Србије и писца Философије паланке.

Национализам не укључује нужно и право да се успостави држава-нација. У центру национализма лежи пре културни него политички захтев. Политичко деловање јесте важан вид национализма, али није његова суштина.

Космополитизам је аутентичност у разликама, глобализам је отуђеност у унификацији. Тамо где је космополитизам – није моћ; тамо где је моћ – ту је глобализам.

Диференцирано схватање одговорности за распад титоистичке Југославије подразумева међузависност више чинилаца: историјско наслеђе титоизма као структурну претпоставку свих сукоба; активности спољашњих чинилаца као епохални вектор обликован после пада Берлинског зида; одлуке и поступци владајућих унутрашњеполитичких чинилаца у часу распадања земље.

Нема издаје док националисти не издају.

Нема слободе ако нема националне слободе, као што нема националне слободе ако нема грађанске слободе.

Није нужно да некога осуђујемо него да културолошки препознамо топосе једног епохалног слепила, да утврдимо како се не ради, јер нас историја демантује, да извучемо прикладне закључке и променимо понашање.

Никада нисам волео моћ, јер сам увек волео да ми неко приђе из слободе, да неком приђем из слободе, а не из неког интереса, објективације, користи, да се са неким сретнем у слободи.

Границе на Балкану су непроменљиве, осим ако то није на штету Срба.

Запад, као рањена звер, најопаснији је када је на силазној путањи.

Homo iugoslavicus у Србији персонификује моћан рукавац „дубоке државе“.

Запад представља Светску мањину, а лажно се представља као „Међународна заједница“.

Евроатлантизам је чврсто успостављен као једини исправан систем вредности у букагијама идеологије глобализма.

Велике силе увек имају пулсирајуће фронтијере и помериве зоналне границе свог експанзионизма.

Гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ било би незамисливо као парола „Слаба Немачка – јака ЕУ“.

Запад, предуго уљуљкан у пљачком стечену раскош и силом наметнуту надмоћ, суочен са самоубилачком декаденцијом и све изразитијим деклинистичким трендом, ипак се не предаје без отпора.

Прокси-ратом у украјинској арени – том „предворју Кремља“ – очигледно је намеравао да евроазијску Русију „баци на колена“, „обузда“ њену моћ на ниво нижи од силе регионалног ранга.

Суштински разлог јесте чињеница да су ЕУ и НАТО организације римокатоличко-протестантске Западне цивилизације и атлантистичког, таласократског геополитичког кода којима Срби не припадају.