Мисли

Права јавна истина је производ најутицајнијих јавних гласила.

Корупција је неискорењива јер је pleonexia инхерентна људској природи.

За разлику од свих других створења на овом свету, човек има једну способност коју нема ниједно живо биће. Он је дух који стоји изван природе и располаже способношћу да самог себе трансцендира, да себе учини властитим предметом посматрања и разумевања.

Људи неправедно поступају кад сматрају да се такво дело може извршити и да они могу извршити, притом верујући да се такво дело неће открити, или, ако се и открије, да ће остати некажњено, или, на крају, ако и буду због таквога дела кажњени, да ће казна бити мања од добити што ће је из тога извући, за себе или за своје ближње.

Јер о људима се уопште може рећи ово: неблагородни су, непостојани, притворни, беже од опасности, лакоми су на добит; и док им чиниш добро, сасвим су твоји, нуде ти своју крв, имање, живот, децу, као што сам раније рекао, кад нема потребе; али, задесили те невоља, окрећу главу од тебе.

Изгледа, наиме, да је лакше преварити много људи него једног, јер јединог Спартанца Клеомена није био у стању да превари, док је то лако учинио с тридесет хиљада Атињана.

Он је одмах осетио шта народ управо жели, – и то му је брже боље дао, – или, ако му већ није могао дати, умео је бар да га лепо завара.

Партијски живот није ништа друго доли дугашко школа сервилне потчињености. Све лекције које се грађанима у партији читају јесу лекције кукавичлука.

Макијавели је заменио хришћанско учење о опонашању Христа учењем о опонашању кентаура Хирона – симбола спајања људске памети и животињске снаге.

Српски народ је у ХХ веку три пута стварао и три пута губио државу.

Југославија је била „неуспешна држава“ у којој је српски народ „пропустио“ ХХ век.

Историја и није ништа друго до стално преиспитивање прошлог у име садашњег и будућег.

Знати, значи искорачити изван граница личног и генерацијског искуства.

Сваком друштву се може догодити да му историја експлодира у лице.

Цивилизације су „господарице“ простора и времена – у зонама својих додира оне се сударају више него што се прожимају.

Српско питање није маргинално питање европске историје – увек је превазилазило границе Србије и изазивало међународне кризе.

Са историјом се може живети само уколико је поуздано истражена и рационално саопштена.

Демографски колапс Србије у Првом светском рату досезао је до 35% целокупне српске популације – погинули, радно трајно онеспособљени, нерођени.

Римокатолички клерикализам никада се није одрекао сна да „заоре источну њиву“ и изврши покатоличење целокупног српског народа.

Српски народ је дао печат југословенском уједињењу, али је његово присуство било у нескладу са његовом државном традицијом, политичким искуством, бројем, културном снагом.

Југословенство је све мање доживљавано као синтеза, а све више као амалгамисање, „нова религија“, „државна догма“, „бескомпромисна акција“ коју треба спровести насилно.

Размере злочина над Србима у НДХ током 1941. године биле су веће од укупних губитака зараћених страна на Источном фронту у истом временском периоду.

Немачка јавност и њени историчари доживљавали су Хрватску као „једну огромну крстионицу и уједно џиновску кланицу“.

У „новој“ Југославији српски народ, и поред тога што је у рату поднео највеће жртве, имао је умногоме мањи утицај него у Краљевини Југославији.