Мисли

Комунистичком диктатуром покорен је српски народ који из страха постаје послушан, подржава култ Титове личности коме покорно служи до краја његовог живота.

Градећи свој национални идентитет на антисрпству, Хрвати су настојали да у свом самопотврђивању не само уклоне Србе из подручја на које су претендовали, већ су и покатоличене Србе мобилисали у борбу против српског народа.

Места масовних гробница жртава стрељаних без суђења и осуде остала су необележена. Једно од тих места биће потом означено погодним за игралишта и спортске терене.

Светосавски културни образац – црква, слава, писменост – био је темељ националног опстанка у турском ропству.

Немањићка држава и Светосавска црква утемељили су средњовековни српски идентитет; пад Смедерева 1459. донео је вековни застој.

Национални самонихилизам траје осам векова – од исламизације и покатоличења до савременог другосрбијанства.

Пословица да „нема бољег муслимана од потурченог Србина“ указује на психологију преверника и њихову тежњу да одрицањем од дотадашњег потврде свој нови национални идентитет.

Док се српски народ не излечи од југословенства, не може имати ни свој национални програм.

У сваком Србину чучи Југословен и једва чека да поново појури у своју стару пропаст.

Ђилас никада није напустио простор српске културе, али је унутар ње деловао као агент њеног разарања.

Културна реафирмација Ђиласа била је политички оркестрирана кампања, не признање стварних заслуга.

Српска култура, и након слома комунизма, није развила имунитет на србофобију и дух самопорицања.

Ђиласово „враћање српству“ било је лажно – и даље је инсистирао на црногорској посебности и србофобији.

Ђилас је репрезентативни производ комунистичког културног инжењеринга.

Ђилас комунизам усваја као замену за православље, задржавајући религиозну структуру душе – партија постаје нова црква, Стаљин нови Христос.

Ђиласово антисрпско деловање – од чланка „Културни ниво Санџака“ до „Легенде о Његошу“ – заснива се на усвајању правашких теза о „посрбљавању“ и служи партијском културном инжењерингу.

Ђилас је од 1937. године систематски радио на конструкцији црногорске нације, ослањајући се на зеленашко-федералистичке и хрватске националистичке изворе.

Ђиласово „враћање српству“ шездесетих година било је лажно: и даље је инсистирао на црногорској посебности, србофобији и идеји српске кривице.

Његов опус и биографија показују дубоки континуитет: од стаљинизма до глобализма, увек је служио туђинском интересу против српског народа.

Културна реафирмација Ђиласа крајем осамдесетих била је политички оркестрирана кампања, не признање стварних заслуга.

Ђиласов случај открива да српска култура, и након формалног слома комунизма, није развила имунитет на србофобију и дух самопорицања.

Сакрализација политике се скупо плаћа.

Историја било ког народа је историја његове културе.

Гвоздена гарда делује у време када Освалд Шпенглер проглашава „пропаст Запада“, чија се стваралачка култура претворила у уморну, „псеудоморфотичну“ цивилизацију.